Razgovori sa dušom 2-Hoću li se ikada promeniti?

Još jedan od razgovora sa sobom. Izazvan je jednim pitanjem- da li ću se ikada promeniti?

Probudila sam se jutros, sa bolom u stomaku, popila lek i nastavila da ležim. Prethodna dva dana sam provela polumrtva, takođe u krevetu, uništena bolovima zbog migrene. Kad mi mama kaže: "moraš da se promeniš, način života i način ishrane da bi ti bilo bolje", ja se uvredim, bocne me nekako. A zašto? Evo, sad ću iskreno priznati i vama i sebi: osećam se kao da sam čitavog svog života u kavezu, i sad kad sam osetila slobodu ne želim ni sekunde da pomislim da neko može da mi je uzme. A kakve sad veze hrana ima sa slobodom? U mojoj glavi to je duboko povezano-ja ću da jedem ono što hoću, radiću ono što hoću, i neću raditi ono što ne želim. To je za mene sloboda (kao). I onda se desilo ono što možda baš i nisam želela da se desi, a to je da svaki put kada znam da nešto ne bi trebalo da radim, ili mi neko kaže-"nemoj to da radiš", u meni se rodi neopisiva želja da to radim, da bih dokazala sebi da mogu i ono što ne smem, i ono što mi se hoće. Tako su neke loše stvari po mene, postale moji svakodnevni postupci, jer ja tako, kao, sebi dokazujem da mogu i smem sve, baš sve.

Odakle je sve to krenulo, ne sećam se, možda onog trena kada mi je moj život postao potpuno nebitan, jer sam shvatila da je neizvesnost jedina sigurna u životu, i prestala sam bilo šta da cenim ili da ozbiljno shvatam. Motiv je jedino što čoveka vodi kroz život, i usmerava ga ka nečemu. Ja sam imala mnogo motiva, snova, bila sam snažna, vredna, poštena i iskrena, a onda mi je najveći motiv oduzet i onda su se sve vrednosti i ostali motivi srušili kao kula od karata. Sad mi je jedina vrednost u životu sloboda, koje se držim kao davljenik za slamku, a kad malo bolje razmislim, zapravo ni nju nemam, u potpunosti. Kakva je to sloboda kada želiš da trčiš kilometrima, a ne možeš jer nemaš kondiciju, želiš da letiš, ali nemaš krila, želiš da budeš srećan i ispunjen, a ne znaš kako. I tako ja iz dana u dan osećam neku veliku prazninu u grudima, koja je nekada bila ispunjena motivima, snovima, željama, a sad je samo svakodnevno zatrpavam prividnom slobodom, radeći sve ono što ne bih trebala da radim, ali ona je poput crne rupe, sve što se stavi unutra nestaje zauvek, i onda ja tako samo ubacujem još više i više, a kraja nema, i sve ono loše postaje sve veća gomila, koja me razara sve više i više. Kada kažem loše mislim na nemarluk, lenjost, lošu hranu, nedostatak brige za zdravlje, za ljude oko sebe, distanca koju stvaram između sebe i svih ostalih, nedostatak volje za bilo čim...Možda bi ljudi rekli-"to je depresija". Možda i jeste, ali ja ne mislim da jeste. Ja mislim da je sve to samo nedostatak motiva. I to mislim za sve one koji su u depresiji. Fali im motiv da ustanu ujutru iz kreveta, da promene nešto u životu, da dodaju boje, da učine nešto lepo.

Kad smo kod toga...ranije, kad nisam bila ovakva, volela bih da pomognem drugima, da dam novac svakome kada mislim da mu treba, i sve to sam radila punog srca, sa radošću što mogu da pomognem....sada i dalje to radim, ali ne iz ljubavi, već iz osećaja dužnosti, jer osećam da je to nešto što treba da uradim, ali više me to ne ispunjava, niti me usrećuje, to je prosto nešto što uradim i to je to, nema reakcije, nema osećanja. Evo, sedim sada i pokušavam da se setim, šta mi je poslednji put izazvalo osećanja...ne sećam se....tu i tamo osetim mir, i to mi jako prija, ali ne traje dugo, jer taj osećaj dužnosti mi nabija krivicu što ne radim ovo, ili ono, ili šta god mislim da bi trebalo da radim, da ne bih izneverila voljene, ili da bih sebi obezbedila relativno uredan život....

Nije kao da ja sedim depresivna, zatvorena u sobi...ne sve vreme... Imam periode kada pokušam da smislim neki motiv, pa krenem da se trudim, krenem da se borim protiv sebe koja ništa ne želi, krenem da pravim nešto od sebe i od svog života i onda vrlo brzo odustanem...a zašto? Zato što ti motivi očigledno nisu pravi, i vrlo brzo izblede, te se praznina vrati na njihovo mesto.

Svi koji me znaju oduvek su mi pričali: "ti si najjača osoba koju poznajem"; "možeš ti to, ti si jaka". I sigurna sam da jeste tako, ali isto tako znam da me se oni koji me najviše vole, zapravo pomalo i srame, jer sve što pokušam ne završim do kraja, sve što počnem, i dam reč da ću uraditi, ne traje dugo, te se čovek ne može uzdati u mene. Ono što ja vidim kao razlog odustajanja ovde jeste taj što pored svih unutrašnjih bitki koje vodim sa sobom samom i sa svojim demonima, istrošim previše energije, i onda nemam snage da vodim i bitke sa spoljnim svetom koji stoji van mene same.

Sve više želim da budem sama, jer mislim da tako neću uticati na druge, jer ne želim da prenosim svoje bitke na druge ljude, pogotovo ne na one koje volim, a još više zato što ih oni ne mogu razumeti.

Kada pomislim na to da budem bolja, da redovno treniram, hranim se zdravo, izbacim sve loše navike, vodim brigu o sebi i o svom zdravlju, sve je to nekako super, osećaš se bolje, lepše, samouverenije...blabla...jednostvno ne mogu sebe da zamislim sebe kao takvu osobu, mnogo mi je lakše da se prepustim tim naizgled malim nestašlucima, jer onda mi ne treba disciplina, ne treba mi volja, ne treba mi trud, a ponajviše mi ne treba to ulaganje u budućnost koja je potpuno neizvesna i sutra može da prestane da postoji.

I sad kad ste pročitali sve ovo, pitate se kada već nemam volje ni za šta, šta još radim ovde, u ovom životu. Pa tu sam samo zato što ne želim da budem kukavica i pobegnem od nedaća, ne želim da povredim ljude koje volim (ne baš toliko) i zato što verujem da će biti bolje. Samo me vera održava u toj borbi protiv sebe i protiv sveta oko sebe.

Pomalo me je sramota što se žalim, jer imam sve o čemu mnogi mogu samo da sanjaju, imam krov nad glavom, imam porodicu, imam ljubav svog života, imam hranu i čistu vodu, imam prijatelje, imam novac, imam odeću i obuću, imam lepotu..imam sve. Nije da nisam srećna jer imam to sve, i nije da sve to ne cenim. Zahvalna sam zaista. Jedini problem je što nemam motiv da imam sve ovo. I sad kada bih ostala bez svega, mislim da bi mi bilo svejedno, patila bih samo malo više, ali nekako ti dođe na isto, kad nemaš motiv da koristiš to sve što imaš i da budeš bolji i ideš napred u životu, ili prosto da ceniš to što imaš, nekako je sve potpuno nebitno. Da li sam tri dana za redom obukla istu majicu, ili sam svaki dan menjala, zar je bitno? Da li sam danas jela samo jabuke, ili sam jela vrhunski ručak u restoranu, to je samo kratkotrajno zadovoljstvo, od par minuta dok jedeš, zar je bitno? Da li spavaš u ovom gradu ili nekom drugom, zar je bitno?

I ne kažem da je ovo moje svakodnevno stanje uma. Možda se sutra probudim puna energije, spremna da pobedim sve svoje unutrašnje tuge i dileme i bude potpuno drugačije, ali eto, ovo je jedno iskreno ispovedanje osobe koja možda jeste, a možda i nije u depresiji (ne znam ni šta tačno znači ta reč).

I sve je to izazvano pitanjem koje sam postavila sebi: "Hoću li se ikada promeniti?" Znam da hoću, samo kako i u kom pravcu, to još ne znam.

Razgovori sa mojom dušom- prvi

Gotovo nikad nisam napisala dva teksta u jednom danu, ali za sebe, danas ću to uraditi. Obećala sam svojoj duši da ću joj se posvetiti, da ću je pronaći i vratiti se u svet u kojem smo živele obe- Ovo je moj način da to i dokažem.

Pišem sada, dušo, da otkrijem ko sam ja, a i ko si ti. Krećem na put istrage, do pronalaska.

Dobrodošli na put jedne devojke bez doma na ovoj planeti.

Fizički sam prisutna ovde, i oduvek sam pokušavala da se uklopim. To mi je bio cilj-pronaći dom u ovom svetu. Nisam još uvek obišla planetu, ali za sada, za ovih 26 godina nisam ga pronašla. Možda zato što sam pokušavala da nađem dom van sebe, a ne u sebi. Neki motivacioni tekstovi za široke mase kažu- dom je tamo gde je srce. Zar to nije odgovor na moje večito pitanje? Gde je dom? U mojim grudima. A to shvatam tek ovako kasno, jer sam odgovore uvek tražila van sebe. Ne znam da li će se iko pronaći u ovome što pišem, i da li je iko imao ovo pitanje u svojoj glavi..ali nije ni bitno. Meni je bitno da ja pronađem sebe. Rekla bih sebi da je poražavajuće što sam već 26 godina na ovoj planeti i još uvek nemam nikakvu ideju ko sam ja i koje je moje mesto ovde. Zapravo, nije. Trećinu tog vremena sam učila ko je Julije Cezar, kako se razdvajaju molekuli hemijskih jedinjenja, kako se na latinskom jeziku zovu delovi tela, kao i slične stvari. Nisam se učila ko sam ja, kako da proniknem u svoje dubine, kako da razgovaram sa svojom dušom, kako jedna nemirna i neuzemljena duša puna snova treba da traje u materijalnom svetu. Tako da zapravo tek sada krećem na taj dug put otkrivanja sebe. Malo me plaši to što znam da nisam spremna da živim u materijalnom, i ne umem da se snađem. Savršeno razumem druge duše, vrlo lako proniknem u njih, znam šta žele i šta im treba..čak i kako da učinim da se osećaju bolje. Sve to zato što nisam vezana za materiju već za duh. I to je uvek bilo čudno ovozemaljskim ljudima. Nisu me razumeli, i plašila sam ih, isto toliko koliko mene plaši materijalni svet. Jedino što ja znam u materijalnom svetu je da uživam u onome što godi čulima, pa tako i duši.  Uživam u duši drveća, kroz dodir njihove kore, mirisu lisća, zvuku koji vetar stvara dok klizi kroz njihove grane. Uživam u ukusima prirode, uživam dok plutam nepomično na vodi. Uživam u dodiru nečije ruke. Iako je to sve fizičko i materijalno, zapravo je kontakt moje duše sa dušom ovog sveta. Ono što su ljudi stvorili, za mene je strano. Razmena usluga ili proizvoda za novac, laži i prevare da bi se došlo do njega, sakrivanje suštine i istine svojih bića, da ne bi bili povređeni, sujeta, potreba za dokazivanjem drugima...strahovi. Jako se loše snalazim u tome. A to je suština materijalnog sveta. Većine.

Da li ću ikada naučiti da živim u materijalnom svetu, to ne znam...ali ovo je prvi korak. Kažu, ako vidiš problem, već si korak bliže rešenju. Za mene ovo nije problem, za mene je ovo put, na koji sam se namerila, i nadam se da ću hrabro istrajati u njemu, da ću zajedno sa svojom dušom pronaći osećaj mira u svom domu, u svojim grudima i u svom srcu i da ću onda biti nepobediva za sve spoljašnje nedaće koje materijalni svet meni donosi. 

Pismo duši

Nekad davno sam bila bloger. Ali ne u ovom modernom smislu te reči, već više kao pisac, ne dobar pisac, koji deli svoje misli preko ovog virtuelnog papira i ovog bloga (šta god da ta reč znači, prihvatili smo je kao takvu). Bila sam neki čudan bloger, koji ne piše za svoje čitaoce, već samo za svoju dušu. Bili su tu neki ljudi koji su me pratili, pratili moje tekstove i upoznavali moju dušu.

Vreme je prolazilo, kao što to obično mora da radi po nekom nebeskom nalogu, i ne sme se zaustaviti po cenu toga da prestane da postoji. I dok je tako prolazilo, ne obazirući se na mene, ja sam se promenila i prestala sam da budem i bloger, a i pisac. Ispustila sam olovku, kao i tastaturu računara i jednostavno prestala da pišem. To je značilo samo jedno- prestala sam da idem na izlete sa svojom dušom i veoma smo se udaljile. Ja sad više nju ne poznajem, a ne poznaje ni ona mene. Kada biste me sada pitali ko sam ja, ne bih znala da vam odgovorim. Možda neka profesorka jezika. Nisam sigurna ni da li sam to u pravom smislu reči. Ne radim ni u jednoj školi, niti na fakultetu, nemam završene doktorske studije, kao što bi profesori trebali da imaju. Pomišljam sada- da li sam ja ikada nešto radila onako kako bi to trebalo da se radi, na jedan, lep, opšteprihvaćen način....? Mislim da nisam. Uvek su mi ljudi govorili da sam "sva naopako". Ne znam ni šta to znači, ali prihvatila sam i to kao i reč "blog", bez pitanja šta znači.

Pročitala sam tekst dragogo prijatelja, blogera koji je mnogo bolji od mene, i poželela da pišem. Osetila sam ljubav koju jakoo dugo nisam- ljubav prema pisanju i ljubav prema svojoj duši. Pitam se gde li je ona otišla, gde je sada...Nema je već dugo vremena ( ne znam da li se uopšte ovako kaže). I gramatika me je napustila. Naučila sam se da živim u svetu oko sebe, da pišem ono što bi ljudi želeli da čuju, da im kažem da nešto treba da urade ili kupe, da im skrenem pažnju na nešto što im treba (ili ne)...i naučila sam da pišem tako da gramatike nema, samo da bi reči bile po pravilima interneta kako bi ih ljudi kojima pišem lakše pronašli.

Šta se to dešava sa ovim svetom? Kako plivati u vatri, disati vodu i jesti vazduh? Sva pravila su se promenila, a svako rođen posle 2000. godine ni ne zna o čemu pišem. Onaj ko je rođen pre, zna vrlo dobro da se ni on ne snalazi baš najbolje u ovom novom dobu, kao ni ja. To je valjda kletva toga da živiš u tri veka. Promene se dešavaju, i ne treba ih zaustavljati. Treba samo naučiti sebe da se menjaš sa svim promenama koje usleđuju. Tako kažu.

Sad kada više nemam duše, osećam se kao masa neoblikovanog plastelina koji se formira i rasformira sa svakom promenom koja usledi, kako bih se lakše ukalupljivala u svet u kojem živim. Da li mi je lakše? Nije. Nije mi lakše jer me boli praznina koja je nastala kada sam svoju dušu napustila i otišla za modernim dobom. Ovo deluje kao da krivim svet, za promene, zar ne? Ne krivim ga. Ne znam ni koga da krivim...opet, ako krivim sebe...pa majku mu, nisam ni ja kriva što sam izgubljena.

Napisala sam ovo sve samo da bih sebi rekla da mi nedostaje moja duša, a pošto je ovo bio jedini način da nas dve komuniciramo, nadam se da će videti ovo pismo, da će znati da mi nedostaje, i da će prihvatiti moju molbu da se vrati. Ponizno saginjem glavu, ispovedam se za svoje grehe prema njoj, i molim za oprost. Mogu dati obećanje da ću pokušati da se vratim u naš zajednički svet i da ću pokušati da komuniciram sa njom, da rastopimo tu daljinu između nas i ponovo da živimo zajedno, kao jedno.

Ostavljam sve duše koje sam želela blizu sebe, i posvećujem se tebi, dušo moja, jer shvatila sam da na ovom svetu imam samo tebe, i sebično zvuči, ali potrebna si mi, da mi vratiš kompas našeg zajedničkog puta i da mi vratiš mir koji sam imala kada sam bila ujedinjena sa tobom. To su moje želje i moji uslovi. Pokaži mi šta ti želiš i daj svoje uslove, i obećavam, živećemo u zajednici dok ne napustiš moje telo i odlučiš da nastaniš neko drugo. To je sve što sada želim, u ovom životu.

Volim te dušo moja. 

Šta još dolazi?

"What Else Is There?"

It was me on that road
But you couldn't see me
Too many lights out, but nowhere near here

It was me on that road
Still you couldn't see me
And then flashlights and explosions

Roads are getting nearer
We cover distance but not together

I am the storm and I am the wonder
And the flashlights nightmares
And sudden explosions

I don't know what more to ask for
I was given just one wish

It's about you and the sun
A morning run
The story of my maker
What I have and what I ache for

I've got a golden ear
I cut and I spear
And what else is there

Roads are getting nearer
We cover distance still not together

If I am the storm if I am the wonder
Will I have flashlights nightmares
And sudden explosion

There's no room where I can go and
You've got secrets too

To sam bila ja na tom putu,

iako me vi niste videli,

Previše svetala okolo,ali ni jedno blizu nas.

To sam bila ja na tom putu, a i dalje me niste videli,

a onda sevanje i eksplozije.

Putevi se sužavaju, mi prelazimo distance, ali ne zajedno.

Ja sam oluja, i ja sam čudo, i sevanje i noćne more i iznenadne eksplozije.

Ne znam šta više da tražim. Dobila sam samo jednu želju.

Radi se o vama i suncu, jutarnje bežanje, priča o mom tvorcu, onome što imam i onome za čemu žudim.

Imam zlatno uho, ja sečem i probadam, i šta još je tamo?

Putevi se sužavaju, mi prelazimo distance, ali ne zajedno.

Ako sam ja oluja i ako sam ja čudo, da li ću imati varnice i noćne more i iznenadne eksplozije?

Nema sobe u koju mogu da odem. I  vi imate tajne.

Ja sam sa vama sve vreme na putu kojim prolazite, a niste ni svesni da sam i ja tu, da sam deo njega. Previše svetala koja sijaju oko nas, svetala koja vam skreću pažnju, koja vas privlače, koja skreću pažnju sa onoga što imate, a ni jedno svetlo nije pokraj nas da osvetli ono što čini NAS, što čini ovaj zajednički put. To sam bila ja na putu sa vama, i onda su počele varnice, počele su eksplozije, počelo je sve. Naši putevi se polako sužavaju, sve postaje jasnije, očito i vidljivo, uskoro ću i ja hodati putem kojim vi hodate, a ni tada kao ni sada nećemo hodati zajedno. Tvrdite da sam ja oluja koja pokreće munje i započinje vaše eksplozije i sve te noćne more, i da sam ja čudo koje iste smiruje. Ne znam da li postoji još nešto što bih mogla poželeti u životu, a ja imam samo jednu želju. I vi znate dobro koja je. Radi se o vama i suncu, koje će obasjati naš put, da baci svoje zrake na njega i konačno zaseni sva druga svetla koja postoje oko nas. Radi se o svakojutarnjem bežanju u poslove, obaveze, radi se o moja dva tvorca i svemu ovome što imam i onome za čime zaista, istinski čeznem. Imam zlatno uho koje uhvati svaki trun onoga što pričate, sve čujem i sve znam...pokušavam sve da isečem...da isečem veze izmedju nas ili da presečem put...i ja probadam....probadam sve ono što me čini ovakvom, u nadi da će biti drugačije. I šta još dolazi? Šta me to još čeka? Kako da se pripremim? I vi znate da nam se putevi sužavaju, i da po njima ne hodamo zajedno. I ako sam ja ta oluja i ako sam ja čudo, ako ja mogu to sve da promenim, da li ću i dalje imate noćne more, varnice i eksplozije? Ne postoji mesto, niti soba u koju mogu da odem da sve prestane, da sve nestane, da više ničega nema i da mogu biti svoja. I vi imate tajne koje želite zadržati za sebe, kao što i ja pokušavam.

Šta još dolazi? Šta me još čeka?

Baljezganja

Јебем му миша, мучи ме та љубав. Да знам шта је можда ме не би ни мучила. Него, знаш, мени се тако неко свиди ,осетим нешто, јелте, и онда одмах помислим љубав је то. Још  одавно сам    мислила  да умем да  направим  разлику између љубави и заљубљености али што сам старија све ми се чини да мање знам . Како то бокте мазо ? Некако више пратим интуицију и чини ми се да ме није изневерила, али опет, правим грешке....мора се ипак мозак користити и за такве ствари, а не само за учење из књига изгледа . Заглупи ме овај факултет  људи  моји . Као и већину, чини ми се. И сад схватих да за све пишем да ми се чини. Ето, доказ да више ништа не говорим са сигурношћу јер како и да будемо сигурни у било шта када све око наш зависи баш од наше перцепције ствари. Зато ми је и тешко да користим мозак када схватам да мозгом једна ситуација може да буде и добра и лоша и да све зависи од тога како гледаш на ствари. Па зашто онда и да гледамо када ће само једном ситницом то постати нешто савим друго. Напр. та ситница може да буде наше расположење, утицај који нам други "намећу " и тако....збуњена сам. Помоз'те људи. А и ако ваш послушам то је опет ваше посматрање ситуација и ствари. Не могу то применити на себе и свој живот. Добро, бар је киша свима иста. Или ни она није? 

Nesto o meni, sada,pre i blogovanju

Nedostaje mi staro piskaranje po blogu...sinoc sam, umorna posle dugog puta, legla u krevet i, ne znam zasto, otvorila svoj blog. Pocela sam da citam postove koje sam jako davno napisala, prisecala se svojih misli, razmisljanja, inspiracije i kreativnosti koje sam tada imala. Setila sam se kako sam skoro svakog dana ili veceri zurila kuci kako bih procitala nove postove sa blogova koje pratim i kako bih pisala svoje postove. Nedostaje mi moj drug Mitoman. Iako smo bili samo dva blogera koja su se slucajno pronasla imali smo neki dubok odnos, kroz tekstove smo se razumeli, komentarima podizali volju i inspiraciju jedno drugom pa cak i kad smo duvanili cigarilose na travi na Kalishu pricajuci o devojkama (njegovim,ne mojim :D), o blogovima i o svetu. Nedostaje mi inspiracija Vanje, Jelene i prelepe slike i predivan stajling jedne Angelice....Zao mi je sto mi je blog sada postao nesto sto posecujem jako retko a ne utociste i kucica na drvetu u koju donosim sva misli i iskustva nakon napornog dana....volela bih da imam inspiraciju za pisanje kao i ranije, da mi kretivnost nije utihnula, da mi je vreme ispunjeno mnogo lepse i drugacije nego kako jeste sada. Provodim vreme troseci ga na ljude koji ne znam ni sama da li su vredni toga, na neke skole koje nemaju kraja ni znacaja, gubim ga u sitnim satima i minutima koji prolaze uzaludno... volela bih da vise ucim, ali zaista ucim,o zivotu, a ne o onome sto pise u knjigama. Zelim da sam radosna i ispunjena....ali pocela je vec druga godina u kojoj ne osecam to lepo osecanje....nisam nesrecna, ali nisam ni srecna..a sto je najgore nista se ne desava da mi da razlog da ne budem srecna, samo je spontano, lagano usao taj osecaj u mene..i kazem,nikako da izadje...ne mogu ni sa kim da razgovaram o tome, ne zelim...zelim da provedem vremena sama sa sobom,kao sto sam to radila ranije, da otkrivam sama kakve su to emocije u meni, sta je to sto me cini ne srecnom (da ne kazem nesrecnom). Treba mi onaj odnos sa sobom koji sam imala ranije...ne entuzijazam, ne ambicija, ne polet....vec trajnost, mir, istina....doci ce  valjda.... 

Ti i ja

Sedim tako i razmisljam o reci "shema". Sta je to "shema"? Ni sama ne znam, ali znam da ja ne bih volela da budem nicija shema. Pogotovo ne njegova. Ali sta da radis kada ti dodje covek i kaze ti:"Pazi da se ne zaljubis." Pa sto je to tako strasno?
Ja kada se zaljubim pisem lepe ljubavne pesme, mislim na tebe malo cesce,nekada te eventualno nazovem "ljubavi" ili nekom drugom recju iz pesme "Kazi mi,kazi" i nastavim dalje sa ustaljenim zivotom. Nisu sve posesivne kucke.
Mnogo me muci ta tvoja recenica...ja sad kao moram da pazim da se ne zaljubim,i cim ja sad tu kao nesto pazim citav odnos gubi car...cim to vise nije spontanost, emocija i intuicija onda to vise nije ni odnos. Mislila sam da ce mi ta "shema" nekako leci..ali nece,bas ne ide....ne umem da budem nicija shema. Kada sam osetila pravu ljubav, shvatila sam sta je i da je pravu ljubav tesko naci,a sad se ti plasis da se ne zaljubim...pa nije to najstrasnija stvar...to ce proci...ljubav ne prolazi tako lako..ako ikada uopste i prodje.
Volela bih da se vrati onaj osecaj od kada sam te ugledala prvi put u tami veceri, da mi grane zaplesu nad glavom,da tvoja Dona spokojno lezi na travi pored mene,a da pritom ne dobijem alergiju na njenu dlaku,da zvezde sjaje u daljini, da slusam Rhiannon jer je to moja pesma koja me podseca na tebe,i da drzim tu smotanu cigaru u ruci...i onda ti...sve tvoje...tvoj pogled,sjajne ali tamne oci...usne,uglovi blagog osmeha...obla,ali naglasena vilica... mladez i meka koza...sve to je tako....tako....tako povrsinsko...kada bi samo znao koliko nam se duse slazu....da te samo zbog toga toliko dobro osecam...privlaci me tvoja spoljasnjost,ali tvoja dusa me privlaci kao sto me privlaci divlji vetar,slobodne ptice i razbacani oblaci....privlacis me i zelim da te dohvatim,dosegnem,ali tako da oboje letimo slobodni,da nam povezanost ipak ne zaveze krila...zelim samo da osetis one niti emocija koje sijaju iz mog srca i teze da uhvate niti tvoga srca...ni sama ne znam da li je to moguce,ali ako je sudjeno,ako smo povezani dusama mora da cemo jednoga dana biti povezani i srcima... nemoj da mi govoris da se ne zaljubim, nemoj da brines o prolaznim stvarima. Brini o svom strahu. Nemoj da se plasis da mi se pokazes, budi ono sto si ti i samo ti,kada si potpuno sam, kada si potpuno slobodan i srecan...jer samo to zelim da budes kada si sa mnom-svoj,slobodan i srecan...

Misli na putu do centra

I tako nekad sedim i razmišljam da ne znam šta mi se dešava u glavi danima i noćima, ali opet kad mislim o sebi, svetu i istini dešava se svašta i ne živim u tišini. Ponekad sam umorna od buke i misli u glavi ali onda shvatim da je bolje da mislim nego da ne mislim...Možda je život previše kratak da ne bismo mislili...i ovaj put do centra grada, i od centra grada, ponekad je takvo gubljenje vremena. Samo sedim i opažam ljude oko sebe, pejzaže koje svakodnevno vidjam,a koji su previše široki i opšti da bi se na njima bilo šta promenilo ili novo primetilo. Mnogo su dosadni, pa tako onda sedim i gubim vreme posmatrajući te iste predele, iste sive boje, iste oblake i iste prozore, sve misli koje mi dodju u tom praznom posmatranju ubrzo isčeznu ako mi pokoja korisna osoba skrene pažnju, pa tako sve korisno zauvek nestane. Volela bih da su ta putovanja malo korisnija, vremena je tako malo. Moja želja i potreba da istražim ljudsko postojanje, Božja znanja i duhovnost može me dovesti daleko, ali moram joj se posvetiti i pružiti vremena. Ovog jutra pomislila sam da je Bog jedan, da je sve zajedničko, da smo mi svi, ljudska bića deo jednog velikog, jedne celine i da treba da istrazim to celo koje nam se pruža, iz kojeg smo nastali i tako me neka sila natera da zadjem u foldere na svom računaru u koje nisam nikada zalazila, i pronađoh knjige mnogo sabranih mističnih znanja i učenja...sve te knjige sadrže celokupno svetsko znanje o duhu, a ne ono koje pripada samo određenoj zemlji ili religiji. Bog mi otvara puteve ka duhovnosti, zove me da učim, da ujedinim sve ono što nam je pružio kroz mnoga lica do sada. Volela bih da uspem, potrudiću se...On ovo već dugo planira za mene, možda čak i od pre mog rođenja. Hvala mu za to i za poverenje koje mi je poklonio. Pokušaću da ga ne izneverim i da ne izneverim sebe. Ne,ne, treba da afirmisem, kako Sanja kaze. Uspeću! On je to za mene namenio! Uspecu! 

Jedna lepa "tuđa" priča

Ovo je priča koju sam dobila jednom davno od jednog momka i mislim da je šteta da ovakav tekst ostane samo u jednom inboxu,pa ću uz njegovo dopuštenje to podeliti sa svetom...možda ga ubedim da jednog dana postane pisac :D Šerujem tekst sa vama,pa sve sa greškama u kucanju,ali i te greške su njegove pa neću ništa da ispravljam. 

"Ne idem ni polako ni brzo. Umom malom grdu sve vodi u krug. Kotlina pa cel grad obidjes za 25 minuta brzog hoda. Ljudi su codno uzurbani prepodne a poponde odmaraju po raznim vrtovima.

Ko ih gleda u tom izobilju mogao bi reci da su srecni, presrecni. Ali bi se prevario. Sve im je dato ali je oduzeto ono sto sladi zivot. Oduzet im je osmeh, rad, nemaju nikakva posla.. Kakva je to strasna pomisao nemati nista da radis? Njima niko ne treba, oni nikome ne trebaju.. Ovako besposlen, studiram ih i vec mogu da vidim da zive dosadno. Malo govore, mnogo jedu, umereno piju. Dosada.Necu to u mom zivotu. Hocu zemljotres!!

Bio sam na Dunavu. Video sam ga tamo gde je najjaci, gde se bori sa obalom i osvaja obalu. Sedeo sam pored mesta gde besni i shvatio da samo uporan covek moze da uspe. Usvojio je on sve reke koje su se dovuke do njega i kao dse nista nije dogodilo, nastavio je da tece sam. Nije tamna rekla znala da sam ja dosao da uciom o zivotu. Ni mogu da me ljenjivci uce pa trazim lek u prirodi.
Njemu sam rekao da mi se dopada jedna devojka. Samnuo sam mu da ocekumem da mi dogovori. On je samo cutao. Odjednom su svi hodnici u mom mozgu bili zapljusnuti novim osecanjima. Priznao sam njemu, a u stvari sebi. Ja sam se zaljubio. U meni raste zelja da joj pridjem i to kazem. Da li je to svha proleca? Ja ne mogu da se borim sa novonastalim osecanjima i da prikrivam ono sto osecam. I sad u meni nastaje velika borba. Moram nekome reci ili ci puci. Jedino sto me zaustavlja na crti koja me deli od toga celom svetu priznam jesta njena recenica : ON JE KJUT DECKO! Sta to znaci? Kjut? To nije nekakva osobina! Ma necu, nisam ja glavni lik nekog filma....
Cesto sebi govorim "Momak uozbilji se..." Vreme je za odluke, stil oblacenja, izbor zanimanja...

Cujem sve te misli i pitam se jesu li svi ljudi poput mene? Pa ne mogu preko noci postati mladi , uspesni, poslovni covek. A tiho cu sapnuti PROGONE ME NJENE OCI!"

                                                                                                                         Nikola Simeunović

Tanka je linija (Thin line)

Znate kako kažu da je tanka linija između ljubavi i mržnje. Isto tako, ja mislim, tanka je i linija između života i smrti. Sebe posmatram očima drugih, i vidim jednu osobu uvek nasmejanu, uvek optimističnu, pozitivnu, duhovitu i spremnu da sasluša tuđe probleme. Ono što ne vide oči drugih ljudi jeste to da sam ja osoba koja svim svojim srcem i dušom voli život. Volim život neopisivo mnogo i smatram da svaki trenutak života toliko lep da se ne sme propustiti, zaboraviti, preskočiti, čak i kada je neoprostivo bolan. Ali baš ta ogromna ljubav prema životu čini da mi je apsolutno svejedno kada ću prestati da živim. Poželela bih svakome da se kad tad u životu, ali u poodmaklim godinama, nađe u mojoj situaciji. Do sada sam toliko puta bila potpuno zadovoljna svojim životom da nisam videla smisao da nastavljam dalje. Zašto tražiti više od života kada već imam sve što sam poželeti mogla? Možda to ipak nije sve što sam poželela, ali kao što rekoh, znam da je život toliko lep da možemo biti zadovoljni sitnicama i malim stvarima koje nam pruža. Znam da ne može svako da kaže da je imao divan život, ali moj je do sada bio toliko lep da se plašim. Plašim se da je previše lep da bi bio stvaran. Pitam se kako je moguće da su meni predodređene neke tako lepe stvari a da nekog drugog na drugom kraju planete, ili čak sa druge strane zida moje sobe život toliko muči. Imam sjajne prijatelje i poznanike, divnog dečka, porodicu koja brine o meni i o kojoj ja brinem. Sve što poželim ostvarim, bez mnogo muke. Da li je moguće da je sudbina toliko nepravedna, da je sreća nepravilno raspodeljena? Zašto? Mnogo je pitanja "zašto" u ovom svetu. Plašim se baš mnogo. Možda vama taj strah izgleda neopravdan, ali meni ne izgleda naivno. Ne plašim se da će meni biti teško ako napustim ovaj svet. Imam dovoljno uspomena da mi duša miruje kada odem. Plašim se za moju majku. Ona je slabog srca i ne bi podnela da me nema. Plašim se za nju najviše. Tati bih olakšala, jer ne bi morao duplo da zarađuje, brat bi dobio sve za sebe, dečko i prijatelji bi nastavili dalje...Ali moja majka...njoj život nimalo nije lak i samo zbog nje ću se potruditi da ostanem što duže. Već duže od 10 meseci svakodnevno imam jake bolove u glavi. Plašim se da odem kod lekara da vidim zašto je to tako. Plašim se loših vesti. Znate i sami da istina uvek najviše boli. I da nije ništa opet se plašim da saznam. Ako bih dobila loše vesti ne znam da li bih imala dovoljno snage da se izborim sa tim. Mnogo volim da živim, ali baš zato što toliko volim da živim ne želim da živim onako kako ja to nisam zamislila. Kao što je tanka linija između ljubavi i mržnje tako je tanka linija između ljubavi prema životu i prema smrti. 

A glimpse

Evo ga samo jedan mali deo onoga kako ja provodim leto. Uvek sam govorila:"Dok ljudi idu na more,bazene, planine i dok se odmaraju i uživaju, ja se selim." I mislim da će tako ostati do kraja mog života, mada se nadam da neće...:)

Ovo je samo jedan dan od prethodnih mesec dana...šta reći, gledajte! :D

I za kraj muzika uz koju provodim leto:

Baj baj!

Is it only me?

Sad je 3:57 ja sedim i kucam post. Ako bi se neko zapitao zasto ne spavam,evo da mu odgovorim. Pun je mesec. Pokusala sam da se dopisujem sa deckom a on mi je samo iz sna odgovorio:"aman,spavaj,kao sav normalan svet." Oduvek sam znala da ne spadam u tu kategoriju normalnog sveta ali da sam bas toliko nenormalna pojma nisam imala. Da li je to do horoskopskog znaka, ili je u krvi, ili pak do toga sto sam covek,ne znam. Znam samo da drugu noc ne spavam i da me cekaju bar jos tri ovakve. Pokusala sam da zaspim,pustila Mip radio sa divnom uspavljujucom muzikom,uzela svoj omiljeni jastuk ali ne vredi. Vrucina je uradila svoje, sva sam oznojena i ulepljena,hladim se lepezom, ukljucujem ventilator,pravim promaju ali posteljina je i dalje kao uzareni lim. Onda je stomak poceo toliko da me boli kao da mi je neko napunio zeludac varikinom pa sam uzela cokoladu jer me mrzi da jedem kao covek. Samo pogorsalo stvari. Onda odoh do kuhinje po jelo (citaj:grickalice) i vidim da je masina zavrsila pa uzeh da prostirem ves. Pre toga sam morala da preskocim bratovo telo, koje lici na kakvog mrtvaka, rasuto po podu na cebetu jer mu je u krevetu previse vruce. Nisam ga cak ni pogledala, samo sam ga poletno prekoracila sa sve ogromnom korpom mokrog vesa u rukama. Kad sam izlazila na terasu vidim tatu koji sedi za stolom sa latpoton i radi. Skoro nisam poginula i pokidala tati laptop obzirom da sam se upetljala u kabl istog koga nisam videla u svom tom mraku na terasi i od preupadljivog mesecevog sjaja i povukla ga,srecom ne dovoljno jako da se desi prethodno navedeno u recenici. U trenu mi je laknulo sto nisam jedina koja ne moze da spava kao normalan svet,ali mi ubrzo postade krivo jer znam da cu ja imati ceo sledeci dan da spavam a on mora da radi ceo dan i da putuje zbog posla. Onda su cudne misli pocele da mi prolaze kroz glavu:"da nismo mi vukodlaci,ili neka druga bica koja jos nisu usla u serije i knjige? Mozda sam mackodlak,i macke ispod terase sto se rvaju imaju previse snage kad je pun mesec. A i spavam i mazim se kao macka." Tad odlucih da previse mislim i da treba da sednem i iskuliram. Zato dodjoh vas da pitam, jel se i vama to desava, imate li kakvo resenje ili pretpostavku sta sam to ja? :) Nadam se da vi spavate kao normalan svet i da lepo sanjate.

P.S.Post sam kucala sa telefona zato nema č,ć,š,đ i ž. Može se desiti i u budućim postovima.

Jedan divno običan dan

Helou!

Sanjate da vas vaša najveća ljubav vara.  Kako je to kod mene bilo? Pa evo ovako:


Trebalo je sa svojim dečkom(koji ima bogatog tatu) da idem na neki prijem gde bi njegov tata trebalo da održi važan govor. Kupila sam novu haljinu, potpuno modernu i skupu, da bih se uklopila u sliku devojke koju njegov tatica zamišlja za njega. Imala sam nekoliko tetovaža na podlaktici,i sve su rečenice na kojima piše kako je život lep,kako je ljubav važna i tako te vesele stvari...pa zar nije,pomislim? Bila sam sa njim jako dugo i veorvala sam u to. I onda dodje taj dan da treba da krenemo. Nalazimo se kod česme u Knez Mihajlovoj, onda odlazimo u veliku crnu limuzinu u kojoj već sedi neko društvo,koje ja ne poznajem. Pozvala sam i jednu moju drugaricu da ne bih bila sama među buržujima koje pritom ne poznajem. Kada smo stigli u tu neku veliku zgradu sve je kasnilo i morali smo da čekamo nekoliko sati. Ja sam tada pravila neku gumenu belu tetovažu(nadam se da nisam jedina koja izmišlja nove proizvode u snovima), ne sećam se šta je pisalo,ali who cares, i tako sam ja nju nalepila i otišla do prozora da vidim na svetlu kako izgleda. Moj dečko je sedeo za stolom sa mojom drugaricom i igrali su karte, a njegov drugar je sedeo pored stola, na podu,kao i ja pre nego što sam ustala,jer je sto minijaturan i za samo dve osobe. Kad sam se okrenula i vratila videla sam njih dvoje kako se ljube preko stola. Da li to mogu na zvati poljupcima? Čini mi se da su pre gutali glave jedno drugome koliko su navaljivali i jelte,strasno to radili. U prvom trenutku nisam primetila jer sam bila obuzeta da ne spadne tetovaža, ali kada sam ponovo okrenula glavu ka njima videla sam da to ipak jeste moj dečko i to ipak jeste moja drugarica. Ne znam kako da vam opišem taj osećaj, ali mislim da ne može ni da se poredi sa onim kada vam se tlo uruši pod nogama...ma jok,to je smešno u odnosu na bol koji se prolio stomakom, kao da je neko sipao najjači otrov na svetu da otruje sve one leptiriće u stomaku, i leptirići su definitivno ostali, ali šta sa onom ljubavi koja ostaje u srcu? Bila sam toliko prožeta bolovima da sam samo sa nevericom i širom otovorenim očima posmatrala tu igru strasti, kao da se dve duše bore za opstanak na dnu okeana pa užurbano pokušavaju da dele vazduh koji im je preostao,eto,tako su izgledali. I samo sam rekla: "Matija,šta to radiš" A on je polako prestao da je ljubi i rekao mi: "Pa šta,ne radim ništa loše?" Zatim ju je uzeo za ruku,i pitao je da li želi da ide sa njim na prijem na kojem njegov otac treba da održi govor, i poljubio je u ruku kao dame u nekom 18-19 veku u Parizu,ili gde već. Ja sam samo ustala i svom brzinom koju sam mogla postići tada krenula ka kraju terase koja se nalazila na tom 10 spratu na kom smo bili. Trčala sam ka rubu terase i u tom trenutku sam pala na kolena i videla balerine kako skaču sa krovova onako elegantno,izvodeći figure svojim telima u vazduhu,jedna za drugom, sa puno volje, ponosa i gordosti u prelepim belim vratovima koji su se visoko izvijali iz tih mišićavih tela. Dopuzala sam do samog ruba terase i kada sam pogledala dole,poželela sam da preskočim na drugu zgradu odatle,ali sam shvatila da je previše daleko i da ću pasti. Počela sam da se smejem, jer sam znala da niko nije vredan da uzmemo od sebe najveći dar-život. Bilo mi je krivo samo jer mi se tetovaža nije primila. 


Zatim se budite i čujete žestoku svađu bračnog para, stavite jastuk preko glave, ali to se i dalje čuje...pokušavate da zaspite ali rečenice i dalje dopiru kroz jastuk i onda se trudite da čujete šta se to ustvari dešava: "Neću ti dati ni dinara više"; "Ti nisi normalan,ti si kriv što si otišao"; " Deca...(nisam razumela šta)"...
I onda shvatite da nema svrhe slušati. Mislite kako biste više voleli da imate neki stan gde komšije nisu tako bučne...opet pokušaj da se utone u san...ne vredi...Skinete jastuk sa glave i onda shvatite da se to ustvari dešava u vašoj kući. Ou f*ck, gde su mi slušalice. Znate da ne smete da izađete iz sobe jer ćete doživeti neverovatne neprijatnosti...Ma nevermind, proći će me žeđ i glad, nije to tako strašno...izgleda da ću još jedan dan provesti u krevetu, verovatno ceo...telefon mi je prazan,a ako ustanem da tražim punjač čuću nešto što ne bih želela i onda samo pustim pesmu i LaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLa......

Snafu beach

Već dugo ne pišem, a isto tako dugo razmišljam o milion stvari i evo sada se pitam zašto ništa od toga ne zapisujem. Auh,da samo uđete u moju sobu,pomislili biste da je pre vašeg ulaska bio neki lopov koji je sve izabacao iz fioka,ormara, razbacao po podu i krevetu tražeći neku dragocenost. A to sam zapravo samo ja. Mhm,možda vam zvuči kao klasično žensko preterivanje,ali noup,ne preterujem, sve stvari koje posedujem su razbacane po podu i krevetu tako da već danima spavam u dnevnoj sobi na kauču....A zašto ne raspremim? Pa...ovaj...da...Ne raspremam sobu jer sam prvenstveno sve stvari izbacala napolje kako bi ih generalno raspremila,rešila se onoga što mi ne treba a ostalo lepo složila...i tako ja krenem da raspremam jednu noć jer ne mogu da spavam i onda nađem neku majicu koja samo malo treba da se prepravi pa sednem i šijem,a pošto žurim jer sam ugledala još jednu koja treba da se prepravi samo malo onda ne uradim ni onu prvu dovoljno dobro..i tako non stop već neko vreme. Sednem da učim i onda se setim da sam videla jedan super lak i brz DIY projekat i onda ostavim učenje i odem da pravim svećnake, a kad vidim da to nije tako lako kao što izgleda,i da nije ispalo kako sam ja zamislila,samo sve ostavim i odem da pravim kolače,jer sam iznenada shvatila da sam našla jedan super lak recept...O kako me samo zeza ta inspiracija...imam toliko inspiracije i toliko ideja,a tako malo vremena. Ustvari,možda nije malo vremena nego nikako da ga organizujem,a opet,ako ga organizujem,gubi se spontanost i ona ogormna želja da nešto radite u baš tom određenom trenutku.Kako sam samo smešna sama sebi,nikako da nađem balans i mislim da ću večito biti kontradiktorna osoba,ali onako potpuno kontradiktorna. Ili sam potpuno organizovana i nema nimalo mesta za spontanost, ili sam potpuno spontana i nema mesta za kontrolisanje te spontanosti i organizovanje nekih dnevnih aktivnosti...Nekako sam u fazonu:" Ne namešta mi se krevet sada,idem sad malo da učim, pa ću da stavim ručak, onda ću nešto da pravim,pa da prostrem veš,a onda ću da pravim kolače,a onda ću da raspremim krevet." A opet neki drugi dan  ću se probuditi i sve će ići normalnim redom,kako bi i trebalo da ide kod svih normalnih ljudi. I nemam pojma zašto vam pišem o ovome,ali šta ću eto,rekoh vam malopre, radim ono što mi se radi,a ovo je ono što mi se sada piše...:) Znam,znam da nisam normalna,i videću da poradim na tome u skorije vreme...Ako nađem neko slatko rešenje podeliću ga sa vama, za slučaj da se nekada nađete u sličnoj situaciji pa ono...ali verujte, ne verujem da ću ikada naći rešenje jer nisam ni do sada uspela. Mislim,sada je pola 4 a ja nisam još doručkovala jer nisam našla inspiraciju za to...ali evo,još malo ću da ručam,kao,trebalo bi...:) Odoh ja sada,znam da će vas ovaj post razočarati koliko toliko,jer ste možda očekivali nešto spec nakon toliko vremena ničega..ali šta ćete,nije sve u životu onako kako očekujemo,zar ne?

Evo,moj omiljeni bend,tj grupa....preslušavam albume kao luda poslednja tri dana...ako vam se sviđa uživajte! Kul su kao pozadinska muzika dok nešto radite i dobar su kompanjon ako to radite sami.

Aj' poz!


EEEEEEEEEE P.S. Obećavam da ću narednih nekoliko postova posvetiti knjigama,kako sam i počela da pišem ovaj blog...pa svratite! ;)

Rainy day

O da, nestala sam potpuno sa lica Zemlje...ili samo prividno? Dah, ipak je to drugo... Malo fakultet, malo zdravlje, malo poslovi i onda kad se to sve natovari na nečija leđa teško da se taj neko još uvek može videti...Da, znam da je ključ u dobroj organizaciji, ali mi nekako do sada još nije razvijena sposobnost za dobru organizaciju...ali trudim seeee...zaista! :D Evo, samo da kažem Heeeeeeeloooouuuuuu i da vam bacim par sličica da se uverite zašto me nema...Uživajte u svojim obavezama, želim vam da vi uspete uspešno da se organizujete i tako to, zdravlje, sreću i šta sve ide sa tim..ali stvarno, iz dubine srca vam to želim, ali nisam dobra u pisanju želja...Dobro,dobro, znam da smaram,evo idem...pozdrav, drž'te se!

svakodnevni poslovi-prevođenje,učenje itd. naravno, sve uz kafu!

časovi kineskog slikarstva kod profesora Lija

wo ai ni! To znači volim te na kineskom (mala digresija), ako vas interesuje :)

I moram sa vama da podelim moj omiljeni muzički sajt, hej, ali nemojte stalno da ga koristite, da ne preokupirate pa šta ću onda ja kad mi bude non stop bagovao ili bude previše spor..ccc..

Evo,to mi uvek pravi društvo tokom obaveza, samo jedan klik na  http://www.nutsie.com/top100sradio 

Jeste da volim kišu, ali please rain go away so we can go for a long walks...:/

Pocahontas

Hej hej ljudi! Imam nešto da podelim sa vama! Ovo je definitivno nešto što je deo mog života još od kad sam bila dete, ali i u bilo kom drugom trenutku, kao što je to i ovaj, pa zato želim da pokažem i predstavim i vama! Obratite pažnju! :) U pitanju je igrica Pokahontas, Disney-eva. Čak je za SEGA-u pravljena, ili što bismo po srpski rekli Segu, i pikseli se skoro mogu prebrojati, ali je ipak jedna od najlepših igrica koju sam igrala. Trebalo mi je sve ukupno dva sata da je pređem celu i stvarno je bilo divno provesti dva sata posvećenih ovako nečemu. Verujte mi da je čak bolja i nego sam crtani film, mnogo je detaljnija, deluje kao da je za decu od 3 godine, ali ipak ima mnogo skrivenih detalja koje čak mogu da zainteresuju i oduševe starije(evo i moj slučaj). Pa ako budete imali vremena odvojite 2 sata za ovo i uživajte. A ja vam ostaljam skrinšotove(screenshoots), link za besplatan download i video pa se vi odlučite da li da isprobate igricu. Ja garantujem uživanje ako volite životinje, prirodu, igrice ili pak ovu pesmu koja je na videu, jer se ona provlači kroz celu igru. Do sledećeg posta, pozdrav! ;)

http://www.gamefabrique.com/games/pocahontas/ -link za download

Ma zar nije najlepša?

OBOŽAVAM POKAHONTAS!!! <3

For him

I hear the clock ticking on my side, and with every strike my heart cracks a bit. ''Bit by bit'' they say, and it's true, bit by bit it fails to beat. I've never seen your eyes, have never felt your skin of smelled your hair but I've always known that you were the one. These lines have no purpose now that you're gone, but they were written and they still are where they are. So am I, here, where I was, waiting for you. Even thou I know that you will never come back, I'll believe that you will as long as I'm alive. You said "love will keep us alive'' but I guess that love however is not the strongest force of them all. Sometimes it is but sometimes it's just not. I will write to you now and these will be my last words for you, but will not be the end of my hope. People say that hope dies last, and I also think the same. My hope will die even after my death. My hope for our moments spent together, our hands holding each other and our hearts joined in eternity. Believe me that you, real or unreal, were the special person in my life, and you always will be. Words are easily becoming empty and sufficient, and my red eyes are soon going to be too tired to cry more. That's why these words are going to be the last ones. You promised to me that you'll make it and be with me, even for just 2 days.  If you decide to show up one rainy day, I'll be there as I promised, with my hands shaking and cheeks blushing. Oh yes, and in every person till the rest of my life I will search for you. Good bye my angel and stay calm wherever you are. Love you!

Njih dvoje

Ne samo da se užasan strah provlačio kroz vene već je i tiha netrpeljivost svetlela u očima. Nije to bilo sve. Preplitanje kiseline i gorčine u ustima ali i u srcima još više je naglašavalo želju. ''Želju za čim?'' odzvanjalo je u glavama. On je mislio da ona želi napred,da se ne predaje i da nikada ne odustaje. Ona je mislila da on želi napred,da se ne predaje i da nikada ne odustaje. On je samo želeo da prekine,da se povuče i da ode negde daleko od toga,bilo gde samo da se ne nalazi na mestu na kome je bio. Ona je bila preplašena,nesigurna, želela je da nestane sa lica zemlje pre nego što se uopšte dogodi ono što je sigurno čekalo iz prvog ćoška. Oboje su znali da je događaj neizbežan i da se moraju odlučiti da li će se suočiti sa tim ili će jednostavno otići i više se nikada ne osvrnuti. On je mislio da ona želi napred,da se ne predaje i da nikada ne odustaje. Ona je mislila da on želi napred,da se ne predaje i da nikada ne odustaje. On je želeo da dokaže da može da stane uz njen visoko podignut pogled i naglašen nos koji je stremio ka visinama. Ona je želela da dokaže da je dovoljno jaka za njega  i da može da stoji prava i čvrsta pred njegovim širokim grudima koja su se prsila ka prostranstvima pred njim. Krenuvši da se uhvate za ruke istovremeno su shvatili da će tako pokazati slabosti koje osećaju,koje zaista osećaju,stisnuli su pesnice i jakim se korakom upustili u budućnost koja je čekala na njih. Ona je prva počela da leti u prostoru i da se gubi u otkucajima sata,a on je bio tu uz nju.Nije ga videla ali je i dalje znala da mora da izdrži sve i da mu dokaže da je ona ta za njega,da je dovoljno snažna da sve izdrži. Kada je konačno spustila glavu u mir,kada se sve završilo,rekla mu je da nije ništa strašno i da nije osetila ni malo bola niti napetosti. Sada je došao red na njega. Poslušao je njene savete,uzeo ranac,stavio na ledja i upustio se u prostor u kome samo brojevi lete oko njega a vreme nesmetano teče bez ikakvog obeležja. Ona ga je čekala da mu pokaže da je dovoljno jaka,i da je za njega,da se nije predala i da je dostojna da stoji pored njegovih širokih ramena....ona ga je čekala.

Upoznajte mene upoznajući moju sobu

Hi people! Long time no see....:) Šalim se....Izvinite što nisam pisala neko vreme,počeli kolokvijumi. Evo,ja sam došla na jednu ideju. Hoću da vam pokažem moju sobu,a ona potpuno opisuje mene pa ćete onda lako videti kakva sam ja,pored ovih tekstova što sa vama delim.Već ste upućeni da studiram kineski jezik,pa nemojte da vas začudi što mi je cela soba sa kineskim detaljima. :) Nadam se da ćete uživati u postu i slobodno dajte svoje komentare!!!! Da čujem! ;)

Kada se otvore vrata prvo što se ugleda je veliki beli zid sa crnom tapetom,krevet i ormar.

Detalji na zidu :)

Ormar koji sam sama pravila uz tatinu pomoć 

Pored kreveta je moja mala Zen baštica

...a iznad zen bašte deo mog blaga..:)

Sa druge strane,levo od kreveta je mali sto na kome volim da držim laptop dok kucam ili da sedim dok vežbam pisanje karaktera i pored njega  moj ''ćošak''.

Jedan deo stola i drugi deo mog blaga :)

Sredina stola

I drugi deo stola na kome je pribor za kaligrafiju

E,to je taj moj ćošak

I iz drugog ugla

Odmah pored ćoškića nalazi se polica koju sam isto pravila sa tatom,po mom nacrtu i veličini koja mi odgovara.

preko dana...

...I preko noći :)

E sada ću vam pokazati deo po deo ove police.

Koi šaran i knjige

Gore: Kineski detalji koje skupljah na putovanjima po Evropi
Dole: Stari porodični foto albumi,još knjiga i slika Pariza <3

s tim što ova gornja daska stoji pod odredjenim uglom,
to mi je bila najveća želja i morala sam da je ispunim. :)

I moja ženstvenija strana,ples,maska iz Venecije i sapun iz Francuske

Swarovski kristal,nagrada za manekenstvo kad sam bila mlađa,i
moja kutija uspomena bez koje ne mogu.

Ova pregrada je odvojena za moj hobi-igre. Znate kako kažu ''hleba i igara'',
da malo odmorimo mozak od problema

jedna moja slika,drugi hobi

i sa druge strane police,treći hobi-šivenje

Iznad šivaće mašine poster koji sam dobila iz Grčke,jer su mi vukovi omiljene životinje 

Jedna stvar u sobi koju obožavam. Kupila sam ga za samo 1 euro,a  vredi  milion eura!

 Tradicionalni kineski ukras koji sam dobila od profesorke kineskog

Deo zida iznad radnog stola

I za kraj dve stvari koje mi najviše na svetu znače i koje obožavam,
pokloni od dragih ljudi

Umalo da zaboravim,evo ga i pogled koji se pruža kada pogledam kroz prozore 

Nadam se da vam se dopada moja soba koliko i meni,i da ste uživali u obilasku. Do sledećeg posta uživajte! Evo jedna pesmica da vam ulepša dan! ;)

Soba

Sa prvim zvucima kopita nebeskih konja i prvog bljeska na dalekom horizontu, zaparala je užasan san otvorivši oči brzinom kojom munje zaparaju crno nebo. Nije mogla da zaustavi te proklete izdisaje koji su se otimali iz njenih grudi,kao da beže iz pakla. Pa,u tom trenutku je u njenim grudima bilo zaista kao u paklu. Morala je da prekine,da se smiri. Ustala je i popila čašu ledene vode,misleći da će to smiriti vatru koja je neobuzdano sagorevala prostor oko njenog srca. Uzela je slušalicu telefona,prislonila je na grudi,dok je razmišljala da li da mu saopšti šta oseća,i potajno je duboko u sebi verovala da on čuje šta se dešava unutar ograde od čvrstih kostiju,iako nije ni okrenula broj. Ne,znala je da to ne može nikome da kaže-ali mora. Zapadavši duboko u paniku i blagi očaj setila se jedinog leka za njene probleme. Otvorila je tu malu svesku,uzela jednu drvenu olovku i počela da piše.
''Draga....
Kome sam ja uopšte draga? Kako se neko usuđuje da me naziva ''draga''? Zašto bi to neko i uradio? Zašto bi to uradio neko....neko....neko ko nije ON. Plašim se,svete,plašim se to i da saopštim.''
Prestala je da piše jer njena ruka nije mogla toliko brzo da ispisuje slova koja bi opisivala njene misli. Sanjala je sobu. Mračnu sobu. Malu sobu. Sobu bez prozora i bez vrata. Ona nije bila u toj sobi ali je ipak osećala parališući smrad iz sobe. Soba je smrdela na ljubav. Ali u toj sobi nije bilo nikoga,nije joj bilo jasno zašto se plašila da udje. Malo je usporila misli i shvatila je da se nije plašila da uđe u sobu,nego je soba bila u njoj,tako mala,tako mračna i tako...zatvorena. Postala je svesna da se ništa ne može izgraditi za jedan dan i da se ta soba već duže vreme gradila u njenom umu,ali tako polako jer je bilo potpuno nedozvoljeno sagraditi je tu i to baš u tom trenutku. A sama ta tajna o njenom nastajanju je i stvorila taj smrad koji se sve više širio po njenom telu,i malo po malo zahvatao svaki delić.Smrdela je jer je ta ljubav tako ustajala,mala je,ali postojana,i nikako se ne menja,samo stoji i postoji u toj zatvorenoj sobi u kojoj se čovek oseća kao da je potpuno slep. Počela je nekontrolisano da vuče neke linije po papiru sveske. Dok je ruka bez njenog dopuštanja prljala lepotu belog papira njene misli su se borile da što pre stignu do njene svesti. Shvatila je da je taj smrad ono što je zapalilo buktinju u njenim grudima i unelo pometnju u njen život. Oko nje se nalazio samo haos. Ne samo da se soba nalazila u njoj već se i ona nalazila u sobi,daleko od njega.
''Nije on neko koga smem da volim. Nije on neko koga treba da volim. Nije....Čekaj! Šta ja to pričam? Volim? Hahaha,kako sam smešna sama sebi.... Zašto ovo uopšte i pišem? Nije mi jasno,ne mogu dalje...Ne,ne...Moram da sredim svoje misli. Zašto sam rekla da ga volim? On mene ne zaslužuje,on ne shvata šta ima pored mene a šta bez mene,i ni malo me ne ceni. Mrzim njegove umiljujuće reči koje pokušavaju slepilo te smrdljive ljubavi još više da naglase. Dovoljno sam slepa i bez svih tih njegovih nežnosti,koje su kao od voska. Da mu samo jedan plamen ljubavi koje osećam pridje sve bi se otopilo i nestao bi kao što se i pojavio-polako ali bolno,unosivši nemir u moj život.'' -nastavila je da piše ispod crteža njegovog lika.
Uzela je telefon,okrenula broj,tiho mu šapnula:''Izvini što te budim. Ne zovi me više. I ne pitaj me zašto. NIkada!''
Kada je pritisnula ono crveno dugmence na telefonu dodala je :''Volim te.''
Izvadila je karticu iz telefona,i plamenom sveće koju je upalila,lagano je otopila,dok je ruke hladila svojim suzama koje su bile samo malo hladnije od plamena vatre. Nije nikako mogla da ugasi plamen koji je goreo u njoj....za sad.