Jebiga! Otkucala je i ta trideseta. "Veliko sranje!"-mislim se. Šta mi je trebalo to sve u životu? Šta mi je trebalo da ga upoznam? Šta mi je trebalo da dođem, i šta mi je trebalo da odem? I šta mi treba da sad ovo sve pišem?
Pa ne treba mi, al kao što mi prsti sad sami lete po tastaturi, i reči same izleću, tako su se i sve ostale stvari nekako same, spontano, zadesile takve kakve jesu. Od kad sam poslednji put pisala o svojoj izgubljenosti u ovom bezgraničnom svemiru neizvestosti života i postojanja, do ove proklete, kobne, tridesete pomalo sam se i promenila. Postala sam odgovorna poprilično, možda i malo previše, tako da je gotovo sva spontanost nestala iz mog života, postala sam kruta, kamena, oprezna, tajnovita....izgleda da sam ipak počela da se uklapam u ovaj materijalni svet....ili....možda i ne. Možda je to samo maska jedne opasne žene.
Mislim se sad, eto, kad me čovek koji me ne poznaje vidi, i popriča sa mnom samo po koji put, rekao bi da sam hladna, opasna, nezainteresovana, jako tajnovita, promišljena, proračunata....skoro sve kako bismo mi neki ljudi želeli da budemo, jer smo onda kao nedodirljivi i nepobedivi....ali ako me neko, ne daj Bože, upozna samo malo bolje, shvati da sam i dalje samo ona nezrela klinka u duši, spontana, naivna, osetljiva, radi stvari iz dobrih namera, te ispada glupa i onda se potpuno razočara, jer ono što je video u meni na prvu loptu zapravo nisam prava ja...kao što rekoh-maska opasne žene.
Šta da radim? Ja to nisam. Mogu da glumim, ali ne mogu da glumim pred ljudima do kojih mi je stalo. I onda se oni razočaraju...izgleda...ili im baš nije jasno šta se dešava...kao s jedne strane sam opasna i proračunata, a s druge strane sam tako naivna i pravim glupe greške verovanja ljudima, pa možda misle da su te greške samo neka opasna igra, i zamka za njih, te postaju vrlo oprezni i u glavi umišljaju moje strategije da ih prevarim, povredim i manipulišem. Ja to ne radim! Ja to ne umem! Ono kako izgledam spolja i iznuta su dve potpuno različite stvari....ali, ajde, objasni ti to nekome.
Ne znam više kako da se otvorim nekome da me dovoljno upozna, a da ne misli da imam skrivene namere iza toga....a ja, Bože, tooooliko želim da me samo neko zaista upozna...da mogu pred nekim da budem svoja, da me se taj neko ne plaši, da me ne osuđuje, da ne umišlja stvari koje ne postoje, i da samo mogu da se opustim. Predugo sam sama, ali ne pričam o ljubavnim vezama, već o bilo kakvih odnosima među ljudima.....predugo sam sama u svom svetu, zatvorena kao zatvorenik u samici, i razgovaram samo sama sa sobom...čak i to ne dovoljno, razgovaram sa ljudima o plitkim i nebitnim stvarima, dok osećam hladnoću u grudima, i veliku prazninu koja peče.
I onda pronađem nekoga kome želim da se pokažem do najtananijih niti svoga bića, i taj neko onda iz svojih strahova počne da mi kači stvari koje nisu deo mene, i ne želim ih kao atribute na sebi, i potom se uplaši i pobegne. I smor mi je što više ne umem da pišem, jer sve sam to izgubila, kada sam izgbila i sposobnost da razgovaram sa ljudima.
Pišem ovo u polusnu, jer želim njemu svašta da kažem, i želim i sebi svašta da kažem, a ne umem, nemam reči i ne znam kako.
Želim da mu kažem da ne treba da me se plaši, da ne treba da se plaši svojih emocija prema meni, niti mojih emocija prema njemu....ja nisam bauk, nemam skrivene namere, ne manipulišem ljudima, ne smišljam i ne kalkulišem...ja samo imam želju da nekoga upoznam, i da neko upozna mene...a da bi se to desilo, ja sam potpuno iskrena, pa čak kažem i stvari koje neko ne želi da čuje....a kad čuje ono što ne želi, onda opet gubim šansu da me neko upozna...izgleda da, koliko god želela, od samoće trenutno ne mogu da pobegnem. I tako vam kažem-jebiga.
Idem da spavam
