Avangarda?Šta je to? Da li Hamletova dilema ''biti ili ne biti'' danas nešto znači ili se zna samo da pripada njemu?Da li se i to uopšte zna? Da li avangarda znači potpuno odskakanje od svega što poznajemo,da li znači prkošenje tome tako što ćemo izobličiti poznato,a ne zaboraviti...?Ne znam šta da pišem...kada čujem reč avangarda plašim se...pomislim na sve grozote koje se dešavaju i koje ekstremno odudaraju od stvari koje su normalne u životima. Čemu nepoštovanje onoga što smo sami za sebe stvorili? Čemu nepoštovanje granica koje smo postavili sa razlogom? Čemu ako već odskačemo od normalnosti povređujemo druge,pokušavamo da ih povredimo,šokiramo,zgrozimo,unakazimo u nekim slučajevima? Zašto se rugati svetim stvarima koje je čovek postavio kao najvažnije za očuvanje vrednosti života i poslednje pitanje ČEMU DAVANJE DECI POGREŠNIH PRIMERA ZA ODRASTANJE I FORMIRANJE BOLESNIH OSOBA?
Zašto svaki spis,post ili kako god uvek počinjem pitanjima-pa zato što se iz dilema i javljaju razmišljanja,i to ne samo iz dilema nego i iz nesigurnosti,radoznalosti,znatiželje. Mislim da sam još uvek mlada da bih znala odgovore na pitanja koja ljudi istražuju čitav svoj život,a i nekada kada mislim da znam dovoljno opet mi nije dovoljno samo moje mišljenje već želim da čujem tudje stavove,vidike i uglove posmatranja...tek tada,kada slušamo druge možemo da znamo koliko smo u pravu i koliko grešimo. Ne želim da kažem da se moja mišljenja menjaju sa svakim tuđim mišljenjem,kao što se ni kultura ne menja sa svakim novim uplivom običaja,ponašanja,delanja,ali vremenom,ako su mišljenja neispravna i ja to shvatim,promeniću ih. Zašto onda niko ne shvata da ova umetnost koja je sada na sceni ne vodi dobrome...ne kažem da to postoji samo sada i da se ne menja,ali mislim da nismo smeli da dopustimo da dodje do ovde.Granice moraju da postoje. Zašto je sada ljudima cilj da se osete loše,da gledaju kako drugi pate,umiru,bivaju mučeni,surovo kasapljeni,unakazivani i slično. Da,neko će reći ali to se ograničava na umetnost. Da li? Danas su ljudi sve više i više u dokolici,kako nastaju mašine,uredjaji koji nas zamenjuju na polju rada samo nas čine više neupotrebljivima...Pa u IV veku p.n.e Aristotel je bio u tolikoj dokolici da je postao jedan od najpoznatijih filosofa,i ne samo najpoznatiji nego onaj koji ''postoji'' i danas....Pa zar se neće ljudi danas dosađivati kada ne moraju,namerno umesto neće kažem ne moraju,da rade toliko koliko bi možda bilo bolje? I čemu to vodi? Osećaju beskorisnosti,bestelesnosti,praznine, potrebe za nečim jakim što donosi uzbuđenje,promenu,bilo kakav osećaj.
Zašto to više nije ljubav? Ili bolje reći zašto to nije ljubav? Ljubav boli,kažu. Ako nekoga voliš onda on s tobom može da radi šta mu je volja,povrediće te kad tad,i ostaviti. Zar je zaista tako? Pa i da jeste? Zar treba napuštati nešto lepo jer ono mora imati kraj,bolan kraj? Pa zar onda svi čim se rodimo ne treba da se odreknemo svojih života jer oni donose mnogo bola i imaju kraj?
Zašto to više nije lepota? Zato što je ono što je lepo ustvari loše,jer estetika i etika više ne idu zajedno,ili je ono što je lepo previše prosto ili glupo,previše je nadmeno da bi postojalo uporedo sa nečim i dovoljno je samo po sebi. Zar je zaista tako? I ako jeste u većini slučajeva,šta ćemo sa onih nekoliko za koje to ne važi? Ili su to ipak izmislili oni ljudi koji nemaju lepotu,ne fizičku lepotu,već i onu unutrašnju,koji nemaju definisane principe unutrašnje lepote,koja i fizički ruznu osobu čini veoma lepom na prvi pogled? E tu nastaju kompleksi...veoma posebna priča. Veoma opasna stvar. Opasna čak koliko i avangarda. Da nije to onda i razlog nastanka avangarde? Pa mozda i jeste u nekim slučajevima. Da li su se oni koji nisu mogli da ispune uslove za lepu umetnost romantizma,baroka,renesanse i pobunili protiv toga,počeli da se rugaju i izvrću sve ono čemu nisu dorasli? Možda.
Da li umetnost može da donese taj osećaj za kojim ljudi danas tragaju? Svakako! Umetnost je ta koja je svemoćna,oduvek i pretpostavljam zauvek...a zašto? Jer je ljudi stvaraju da bude takva. Izuzetni ljudi! Problem nastaje onda kada ta umetnost dospe do ljudi koji imaju komplekse,ne one zanemarujuće,već one malo veće. Neki ljudi smatraju da nisu dovoljno veliki da budu umetnici,pa se iz tih svojih ubeđenja još dublje zakopavaju u bezvrednost jer im umetnost budi želju za ispunjenjem,za osećajem veličine kako pred drugima tako pred samim sobom,osećajem bilo kakve moći.Najlepša i najkorisnija moć jeste da se stvara umetnost...Zaista neki ljudi su moćniji,neki manje moćni,ali niko nije potpuno bezmoćan ako to ne želi da bude...Oni onda,misleći da nisu dorasli umetnosti samoj,posežu za drugim poljima za ispoljavanje sebe i buđenje tog osećaja...obzirom da ništa ne može doneti tako jak osećaj kao umetnost sem odvratnosti,oni to i stvaraju,samo je njihovo polje za izražavanje stvaran život. Zato umetnici koji pripadaju avangardi,koji izvrću istine,zakonitosti,pravila daju ideje iz svoje genijalnosti,svoje moći i talenta ljudima koji nisu sposobni da izmisle tako nešto,ali su svakako sposobni da podražavaju...Zato mislim da uvek umetnik mora da bira svoju pubilku,a ne publika da bira umetnika...Naravno,za svakoga postoji neko ko mu je kompatibilan jer ljudi su različiti,ali svi imaju bar još nekoliko sličnih u svetu koliko god različiti bili...Isto tako mislim da ljudi treba mnogo više da komuniciraju,da prestanu da povređuju jedni druge i da brinu ko će ih povrediti,da više misle o razvitku sebe kao ličnosti,svog uma i da proširuju svoje vidike,jer iza naših vidika krije se mnogo više nego što i sami možemo svojim malim umovima sa ogromnim moćima da zamislimo. Avangardna umetnost može da bude mnogo lepa i vredna kao i sve vrste bilo kakve umetnosti,a pod tim podrazumevam sve što obični ljudi rade i nakon čega se osećaju istinski ispunjenim i što ne traje jedan tren kao osećaj vrhunca tokom užitaka u malim stvarima,već osećaj ispunjenosti,vrednosti koji traje mnogo duže i mnogo dublje nego što ostala osećanja zalaze. Jedino što mislim da avangardu odvaja od ostalih vrsta umetnosti jeste to što je ona za određene,jake ljude koji mogu da se suoče sa njom i da iz toga ne izađu kao loši ili još gore bolesni ljudi već samo ojačani i malo osvešćeniji do kojih mera seže ljudska mašta i um i koliko nije ograničena na običnost,a sa druge strane koliko ne možemo od običnosti pobeći.
