Razgovori sa mojom dušom- prvi

Gotovo nikad nisam napisala dva teksta u jednom danu, ali za sebe, danas ću to uraditi. Obećala sam svojoj duši da ću joj se posvetiti, da ću je pronaći i vratiti se u svet u kojem smo živele obe- Ovo je moj način da to i dokažem.

Pišem sada, dušo, da otkrijem ko sam ja, a i ko si ti. Krećem na put istrage, do pronalaska.

Dobrodošli na put jedne devojke bez doma na ovoj planeti.

Fizički sam prisutna ovde, i oduvek sam pokušavala da se uklopim. To mi je bio cilj-pronaći dom u ovom svetu. Nisam još uvek obišla planetu, ali za sada, za ovih 26 godina nisam ga pronašla. Možda zato što sam pokušavala da nađem dom van sebe, a ne u sebi. Neki motivacioni tekstovi za široke mase kažu- dom je tamo gde je srce. Zar to nije odgovor na moje večito pitanje? Gde je dom? U mojim grudima. A to shvatam tek ovako kasno, jer sam odgovore uvek tražila van sebe. Ne znam da li će se iko pronaći u ovome što pišem, i da li je iko imao ovo pitanje u svojoj glavi..ali nije ni bitno. Meni je bitno da ja pronađem sebe. Rekla bih sebi da je poražavajuće što sam već 26 godina na ovoj planeti i još uvek nemam nikakvu ideju ko sam ja i koje je moje mesto ovde. Zapravo, nije. Trećinu tog vremena sam učila ko je Julije Cezar, kako se razdvajaju molekuli hemijskih jedinjenja, kako se na latinskom jeziku zovu delovi tela, kao i slične stvari. Nisam se učila ko sam ja, kako da proniknem u svoje dubine, kako da razgovaram sa svojom dušom, kako jedna nemirna i neuzemljena duša puna snova treba da traje u materijalnom svetu. Tako da zapravo tek sada krećem na taj dug put otkrivanja sebe. Malo me plaši to što znam da nisam spremna da živim u materijalnom, i ne umem da se snađem. Savršeno razumem druge duše, vrlo lako proniknem u njih, znam šta žele i šta im treba..čak i kako da učinim da se osećaju bolje. Sve to zato što nisam vezana za materiju već za duh. I to je uvek bilo čudno ovozemaljskim ljudima. Nisu me razumeli, i plašila sam ih, isto toliko koliko mene plaši materijalni svet. Jedino što ja znam u materijalnom svetu je da uživam u onome što godi čulima, pa tako i duši.  Uživam u duši drveća, kroz dodir njihove kore, mirisu lisća, zvuku koji vetar stvara dok klizi kroz njihove grane. Uživam u ukusima prirode, uživam dok plutam nepomično na vodi. Uživam u dodiru nečije ruke. Iako je to sve fizičko i materijalno, zapravo je kontakt moje duše sa dušom ovog sveta. Ono što su ljudi stvorili, za mene je strano. Razmena usluga ili proizvoda za novac, laži i prevare da bi se došlo do njega, sakrivanje suštine i istine svojih bića, da ne bi bili povređeni, sujeta, potreba za dokazivanjem drugima...strahovi. Jako se loše snalazim u tome. A to je suština materijalnog sveta. Većine.

Da li ću ikada naučiti da živim u materijalnom svetu, to ne znam...ali ovo je prvi korak. Kažu, ako vidiš problem, već si korak bliže rešenju. Za mene ovo nije problem, za mene je ovo put, na koji sam se namerila, i nadam se da ću hrabro istrajati u njemu, da ću zajedno sa svojom dušom pronaći osećaj mira u svom domu, u svojim grudima i u svom srcu i da ću onda biti nepobediva za sve spoljašnje nedaće koje materijalni svet meni donosi. 

Pismo duši

Nekad davno sam bila bloger. Ali ne u ovom modernom smislu te reči, već više kao pisac, ne dobar pisac, koji deli svoje misli preko ovog virtuelnog papira i ovog bloga (šta god da ta reč znači, prihvatili smo je kao takvu). Bila sam neki čudan bloger, koji ne piše za svoje čitaoce, već samo za svoju dušu. Bili su tu neki ljudi koji su me pratili, pratili moje tekstove i upoznavali moju dušu.

Vreme je prolazilo, kao što to obično mora da radi po nekom nebeskom nalogu, i ne sme se zaustaviti po cenu toga da prestane da postoji. I dok je tako prolazilo, ne obazirući se na mene, ja sam se promenila i prestala sam da budem i bloger, a i pisac. Ispustila sam olovku, kao i tastaturu računara i jednostavno prestala da pišem. To je značilo samo jedno- prestala sam da idem na izlete sa svojom dušom i veoma smo se udaljile. Ja sad više nju ne poznajem, a ne poznaje ni ona mene. Kada biste me sada pitali ko sam ja, ne bih znala da vam odgovorim. Možda neka profesorka jezika. Nisam sigurna ni da li sam to u pravom smislu reči. Ne radim ni u jednoj školi, niti na fakultetu, nemam završene doktorske studije, kao što bi profesori trebali da imaju. Pomišljam sada- da li sam ja ikada nešto radila onako kako bi to trebalo da se radi, na jedan, lep, opšteprihvaćen način....? Mislim da nisam. Uvek su mi ljudi govorili da sam "sva naopako". Ne znam ni šta to znači, ali prihvatila sam i to kao i reč "blog", bez pitanja šta znači.

Pročitala sam tekst dragogo prijatelja, blogera koji je mnogo bolji od mene, i poželela da pišem. Osetila sam ljubav koju jakoo dugo nisam- ljubav prema pisanju i ljubav prema svojoj duši. Pitam se gde li je ona otišla, gde je sada...Nema je već dugo vremena ( ne znam da li se uopšte ovako kaže). I gramatika me je napustila. Naučila sam se da živim u svetu oko sebe, da pišem ono što bi ljudi želeli da čuju, da im kažem da nešto treba da urade ili kupe, da im skrenem pažnju na nešto što im treba (ili ne)...i naučila sam da pišem tako da gramatike nema, samo da bi reči bile po pravilima interneta kako bi ih ljudi kojima pišem lakše pronašli.

Šta se to dešava sa ovim svetom? Kako plivati u vatri, disati vodu i jesti vazduh? Sva pravila su se promenila, a svako rođen posle 2000. godine ni ne zna o čemu pišem. Onaj ko je rođen pre, zna vrlo dobro da se ni on ne snalazi baš najbolje u ovom novom dobu, kao ni ja. To je valjda kletva toga da živiš u tri veka. Promene se dešavaju, i ne treba ih zaustavljati. Treba samo naučiti sebe da se menjaš sa svim promenama koje usleđuju. Tako kažu.

Sad kada više nemam duše, osećam se kao masa neoblikovanog plastelina koji se formira i rasformira sa svakom promenom koja usledi, kako bih se lakše ukalupljivala u svet u kojem živim. Da li mi je lakše? Nije. Nije mi lakše jer me boli praznina koja je nastala kada sam svoju dušu napustila i otišla za modernim dobom. Ovo deluje kao da krivim svet, za promene, zar ne? Ne krivim ga. Ne znam ni koga da krivim...opet, ako krivim sebe...pa majku mu, nisam ni ja kriva što sam izgubljena.

Napisala sam ovo sve samo da bih sebi rekla da mi nedostaje moja duša, a pošto je ovo bio jedini način da nas dve komuniciramo, nadam se da će videti ovo pismo, da će znati da mi nedostaje, i da će prihvatiti moju molbu da se vrati. Ponizno saginjem glavu, ispovedam se za svoje grehe prema njoj, i molim za oprost. Mogu dati obećanje da ću pokušati da se vratim u naš zajednički svet i da ću pokušati da komuniciram sa njom, da rastopimo tu daljinu između nas i ponovo da živimo zajedno, kao jedno.

Ostavljam sve duše koje sam želela blizu sebe, i posvećujem se tebi, dušo moja, jer shvatila sam da na ovom svetu imam samo tebe, i sebično zvuči, ali potrebna si mi, da mi vratiš kompas našeg zajedničkog puta i da mi vratiš mir koji sam imala kada sam bila ujedinjena sa tobom. To su moje želje i moji uslovi. Pokaži mi šta ti želiš i daj svoje uslove, i obećavam, živećemo u zajednici dok ne napustiš moje telo i odlučiš da nastaniš neko drugo. To je sve što sada želim, u ovom životu.

Volim te dušo moja.