The darkest night

Hello, darling.

I would like to tell you that I see you. But.....I don't. This night is so dark, I don't even see my face no more. I am just walking around, looking for the tiniest string of light coming from any direction...but I just don't see it. Complete darkness.
Must I say that I am not used to it, or do you already know that?
What hurts the most is that I can't even feel your touch, or your warmth, to guide me through the black smoke that has surrounded me. I would just sit down, and cry my heart out, until it's gone, completely gone, to the last beat, and then I would be with you. I would, but I can't. I know how lost I feel without you, my dear, so I won't let all the people I love feel lost without me. I won't be selfish in my pain, and I won't let it rot my soul, so I am fighting it so hard. I am fighting this darkness the best I can, bumping here and there, with every move I make in this darkened world, without you. I am lost and I am scared.

Is it selfish if I want to be with you forever?

I focus on some other things during the daytime, trying to be brave, trying to keep my head up and smile. I don't know how much longer will I be able to. And I promise I will try, as long as I can.

But nights....oh...every night, my dear, without you, is the darkest night ever.

Laku noć svima

Čežnja je opasna stvar. Moramo da budemo otvoreni i svesni za čime čeznemo, jer neke želje mogu baciti tamu na naš sjajan rezime, ili nam isprljati ime. Koliko smo svi čisti pitanje je morala, shvatanja sveta, religije ako smo poklonici iste, i unutrašnjeg osećaja čistine. Da li je želja zaista čista ako je u skladu sa našom dušom? I koliko naša duša odstupa od onoga što smatramo čistim?

Živim u svetu gde svako zna gde neko greši, a retko kada se zapita gde on sam greši. Svi smo spremni da sudimo drugima, i ove pijane misli govore vam samo istinu, čak i ja sam među njima. Možda ni moja duša nije tako čista. Govorim i pišem gde drugi greše, vidim njihove padove i uspone, greške i uspehe, pratim svaki pokret onih koje volim, ali ne pratim svaki korak svoj, ne vidim ispred sebe ono što stoji mi pred nosom, a to su moje greške i moji padovi, ne čujem kad srce me moli da ne činim to, da ne grešim, da ne padam u ponore tame i tuge, da ne letim previsoko, iznad oblaka ponosa, i da ne hodam po sredini međ varom i vodom...ne vidim svoje tragove, bol koji ostavljam za sobom. Iz najbolje namere ja grešim, kao najveći grešnik pravim greške, sa teškim okovima koje stavljam voljenima, da vuku ih ka ponorima mizerije, sa velikom teškom kuglom olova, da tonu što dublje. Ne vidim da sam činim im zlo, sa nadom da nešto dobro dolazi iz toga, ne vidim da moje oči nose tu skramu na sebi, koja čini me slepom za sve. Za sreću, za tugu, za radost i patnju...za sve kriva sam samo ja i opijeno srce, opijenom bolom, panjom i besom za izgubljenim ljubavima, za izgubljenim trenucima, za izgubljenim danima i za izgubljenim srcima. Patim, i bolim, i trčim i molim da svaki tren se prekine i nestane, da sve zaleđeno u savršenom trenutku ostane, ali Bog nije tu da pruži mi utehu i spas, onaj za kojim na kolenima molim, da spasi me kada ga preklinjem, kad čitavom dušom svojom bolim, i nastavljam iz visina nebeskih u ponore mraka da padam, iako znam da ću tako u potpunosti da stradam. Sada više nade nema, moram da se suočim sama sa sobom, da razumem da ni Bog ne pomaže protiv problema, ovozemaljskih odluka koje donosimo sami, sebični i škrti...donosimo ih bez pitanja i bez molbe Bogu da tada nam pruži znak, mislimo da znamo sve, da možemo vazduh pretvoriti u vodu, i zemlju u vatru i strah u ljubav....sve doluke donosimo sami. Zato ostajemo sami u mraku, kad naplata nastupi, za sve ono što smo učinili drugima i sebi, i odgovori ostaju nemi, kao senka u tami, nepokretni i sami. Spasa nam nema, gledamo kuku na plafonu kako usamljeno drema, i postavljamo pitanje sebi: da li je patnja ovozemaljska jača od slasti nebeske, o kojoj se govori? Ako sad odem, da li će biti lakše, ili će duša zauvek u paklu da gori?

Niko na ta pitanja odgvore nema, i sve je kocka, ostati ili ići,to pitanje u duši nas bocka... da li su gresi naši večni, ono što nas plaši, ili surovi život koji nas muči, sa svakim bolom koji na pleća se sruči, iz trena u tren....? Da odem da spavam, pustim pijane misli u amanet nekom drugom da ga tišti? Sutra je novi dan, napraviću novi plan, doći će spas sa jutarnjim suncem, i noćas se neću suočiti sa životnim sudcem, daću sebi još jednu nadu da nađem spas u ponorima bića, i prestaću da tražim istinu u okriljima ovog prokletog pića. Sa on, pravi, zna ko sam ja, i šta mi u mislima zbrku pravi. Ako pruži mi ruku, skratiće ovu beksrajnu muku, povešće me sa sobom u svetlost što čovek još ne vide i tada shvatiću da život samo po Božjem planu može da ide. Laku noć želim vam svima, čistim dušama, i grešnim psima, opakim zlicama, i mladim, tek nastalim životnim klicama. Život je lep, naučiše me da kažem, i šarenim bojama oči da mažem, stoga kažem ja svima, ne predajte štafetu dok nije vreme, jer mnogo lepog u životu ima....bar dok traje cenite sve osećaje, i dobre i loše, i lake i teške, jer život je takav kakav vam je suđen, verujte jer Bog ne pravi greške. 

Laku noć svima, čistim dušama i grešnim psima....

Nemam ime

Miris jeseni u vazduhu. Nije li to tako simbolično? Danas je jesenja ravnodnevnica. Prvi dan jeseni. Početak novog doba. Kraj tvog života, i novi početak moga. Nije li to tako simbolično? Jer ti si mi dao novi život. Zbog tebe sam ovo što sam sada. Lavica. Vatra. Oštrica mača. Kamen stvrdnute lave. Da, kamen stvrdnute lave. Prvo sam prošla pakao, vrelinu vulkana, pekla se, gorela, topila se i rastapala...da bih na kraju postala čvrsti, najčvršći kamen. Samo ti znaš zašto sam to sve prošla, jer ti si sam to izabrao. I za tebe, a i za mene. Nadam se samo da je tebi bilo lakše, i da će uvek biti. Paperje. Oblaci. Sjaj. Ljubav. Raj.

I ne želim ništa više da ti kažem, jer reči su nemoćne ovde. Tu emociju ili osećaš ili ne. A ja se nadam da da. Jedino ona sada sija u mraku i pokazuje mi put. Ljubavna baklja koja sija toliko jako da vidim do kraja neba, gde skrivaš svoje prelepo lice.  Pogledala bih u srce da te nađem, ali sada srce mogu samo da prespem u čašu iz ovih istrošenih grudi. Da mogu, isplakala bih ga, ali suza nema. I zato se smejem i zato pevam. To je jedino što smo stigli da radimo zajedno. Zato to radim svakog dana, svakog sata, svakog minuta, jer samo tako te osećam. Do juče je bilo leto. Sve se preokrene za jednu noć- Ali što da ti pričam, kad to i sam znaš. Do juče si bio tu, a sad više nisi. Duguješ mi još samo da mi kažeš zašto. Mislim da odgovor jesam zaslužila. Ali, čekaću ga, kada budeš spreman ti ćeš mi pokazati, znam. I dužan si mi taj jedan poslednji zagrljaj koji sam toliko dugo čekala, a nikad neću dobiti. Ti si ih dobio mnogo, a ja ni jedan. I to nije fer. Ali, znam, život nije fer, i možda ga baš zato nisi ni želeo. Ne osuđujem te. Nisam sebična. Zato ti želim slobodu, onu beskonačnu, što samo andjeli imaju, o kojoj ljudi sanjaju. Svesni ljudi. Niko ne razume zašto sam te tako lako pustila da odeš, ali ja sam svesna. Svesna sam beskonačnosti ljubavi, beskonačnosti postojanja u nepostojanju i beskonačnosti slobode. Zato budi srećan mili, leti slobodno. Ja ću već vremenom naučiti da kažem zbogom. Još uvek ne umem, ali vreme, kažu, leči sve, ono vreme koje sada za tebe ne predstavlja ništa i koje ne postoji. I znam da me razumeš, kao što uvek jesi, od prvog do poslednjeg našeg dana. Ja ne razumem zašto toliko boli kad ljubav ne možeš da podeliš. Možda samo zato što je prevelika, i moje slabašno ljudsko telo nema snage da je samo nosi. Da li bi mi bilo lakše da si tu, pa da uzmeš pola? Saznaću kad se sretnemo ponovo, jer sam sigurna da se u ovom životu ona neće smanjiti. Iz dana u dan može da bude samo veća. Možda jednom toliko poraste da dođe do obronaka rajske šume pa je osetiš i podeliš sa mnom. A do tad, nosiću je sama kao Sizif svoj kamen, i pokušavaću iznova i iznova da je ponesem do tebe. Ne znam da li će ikada biti uspešno, ali znaj da nikada neću odustati od tebe i od nas. Moja jedina želja je da budeš voljen i da znaš da to jesi. Sve dok nosim ovoliku ljubav u sebi, znam da sam makar jednim delom uspela. Da li ti to znaš, nikad neću znati, ali nada nije umrla sa tobom, i nikada neće. Pišem ti sve ove jadne reči, jer nisam imala priliku da ti kažem. Nisam znala da prepoznam kad si me upozorio i za to se kajem, što nismo stigli ni da se pozdravimo. Nisi morao tako brzo i tako iznenada da odeš, znaš da te ja nikada ne bih sebično držala za sebe i uvek bih te pustila da ideš gde god da želiš, ali mogao si makar da mi pružiš taj jedan zagrljaj, jedan pogled i jedan osmeh. I sad mi se smeješ, znam. Znam i ja da je glupo sve ovo što pričam. Otišao si na najbezbolniji način, i znam da bih patila više. Ali...znaš me, samo mi mnogo fališ. I onda lupam gluposti. Rekla bih da vino može da govori i da to ne pričam ja, ali opet ćeš mi se smejati, jer oboje znamo šta mislim. A mislim o tebi. Mislim o tvojoj savršenoj duši, o tvojoj ogromnoj pameti, o tvojoj snazi i tvrdoglavosti. Sve u vezi tebe sam volela i volim. Čak i to što si bio toliko tvrdoglav, iako sam te zbog toga izgubila. I eto, opet lupam...nisam te izgubila i nikad neću. I znam to. I ti znaš to. Ne zameri mi što mi je teško. Ipak sam hrabra i snažna, jača i bolja nego što sam ikad bila. Čak sam i lepša. I hvala ti. Znaš da si ti zaslužan za sve to. Zato neću dozvoliti da posustanem i postanem gora, jer ti si napravio najbolju verziju mene, i ja ću se potruditi da nastavim tvoj rad. Uvek ću davati sve od sebe da budem bolja, iz dana u dana. Jer ti si zaslužio to. Želim da budeš uvek ponosan na mene. I opet osećam da nemam više šta da ti kažem, a izgovarala bih ti svaku reč koja postoji, na to preslatko maleno uvce, do beskraja, samo da bi zauvek ostao pokraj mene. Iskreno, želim da budem sebična. Želim sebično da te držim u naručju i nikad da ne dopustim nekom drugom da te dodirne, da stane između nas, da te oseti. I sve to sada kad znam da to nikada neću moći. Nema veze, znam da si slobodan i da si svuda. Osećam te u svakoj noti pesme, u svakom pokretu nepoznatih ljudi, u svakom drhtaju vazduha koji podseća na vetar, u svakoj vlasi kose, u svakoj zvezdi i svakom oblačku na nebu. Osećam te u svakoj kapi vode. Osećam te u svakom sećanju, i to je bitno- Da sećanja postoje. Nemamo ih previše, ali imamo dovoljno da zauvek postojiš. Budi mačka, i posle budi ptica, pa onda mrav i budi sve što želiš da budeš, obećala sam ti da te nikada sputavati neću. I mislim to. Ne zameri mi na sebičnosti što ti sada govorim sve ovo i uzimam trenutke tvoje pažnje. Moramo se pozdraviti, a ja nemam bolji način, bar ne u ovom životu. Oprosti mi ako sam nešto zgrešila. Ja tebi nemam šta da opraštam, osim što si bio tako savršen, jer sad mi je još teže. I samo još jednom-volim te.