Laku noć svima

Čežnja je opasna stvar. Moramo da budemo otvoreni i svesni za čime čeznemo, jer neke želje mogu baciti tamu na naš sjajan rezime, ili nam isprljati ime. Koliko smo svi čisti pitanje je morala, shvatanja sveta, religije ako smo poklonici iste, i unutrašnjeg osećaja čistine. Da li je želja zaista čista ako je u skladu sa našom dušom? I koliko naša duša odstupa od onoga što smatramo čistim?

Živim u svetu gde svako zna gde neko greši, a retko kada se zapita gde on sam greši. Svi smo spremni da sudimo drugima, i ove pijane misli govore vam samo istinu, čak i ja sam među njima. Možda ni moja duša nije tako čista. Govorim i pišem gde drugi greše, vidim njihove padove i uspone, greške i uspehe, pratim svaki pokret onih koje volim, ali ne pratim svaki korak svoj, ne vidim ispred sebe ono što stoji mi pred nosom, a to su moje greške i moji padovi, ne čujem kad srce me moli da ne činim to, da ne grešim, da ne padam u ponore tame i tuge, da ne letim previsoko, iznad oblaka ponosa, i da ne hodam po sredini međ varom i vodom...ne vidim svoje tragove, bol koji ostavljam za sobom. Iz najbolje namere ja grešim, kao najveći grešnik pravim greške, sa teškim okovima koje stavljam voljenima, da vuku ih ka ponorima mizerije, sa velikom teškom kuglom olova, da tonu što dublje. Ne vidim da sam činim im zlo, sa nadom da nešto dobro dolazi iz toga, ne vidim da moje oči nose tu skramu na sebi, koja čini me slepom za sve. Za sreću, za tugu, za radost i patnju...za sve kriva sam samo ja i opijeno srce, opijenom bolom, panjom i besom za izgubljenim ljubavima, za izgubljenim trenucima, za izgubljenim danima i za izgubljenim srcima. Patim, i bolim, i trčim i molim da svaki tren se prekine i nestane, da sve zaleđeno u savršenom trenutku ostane, ali Bog nije tu da pruži mi utehu i spas, onaj za kojim na kolenima molim, da spasi me kada ga preklinjem, kad čitavom dušom svojom bolim, i nastavljam iz visina nebeskih u ponore mraka da padam, iako znam da ću tako u potpunosti da stradam. Sada više nade nema, moram da se suočim sama sa sobom, da razumem da ni Bog ne pomaže protiv problema, ovozemaljskih odluka koje donosimo sami, sebični i škrti...donosimo ih bez pitanja i bez molbe Bogu da tada nam pruži znak, mislimo da znamo sve, da možemo vazduh pretvoriti u vodu, i zemlju u vatru i strah u ljubav....sve doluke donosimo sami. Zato ostajemo sami u mraku, kad naplata nastupi, za sve ono što smo učinili drugima i sebi, i odgovori ostaju nemi, kao senka u tami, nepokretni i sami. Spasa nam nema, gledamo kuku na plafonu kako usamljeno drema, i postavljamo pitanje sebi: da li je patnja ovozemaljska jača od slasti nebeske, o kojoj se govori? Ako sad odem, da li će biti lakše, ili će duša zauvek u paklu da gori?

Niko na ta pitanja odgvore nema, i sve je kocka, ostati ili ići,to pitanje u duši nas bocka... da li su gresi naši večni, ono što nas plaši, ili surovi život koji nas muči, sa svakim bolom koji na pleća se sruči, iz trena u tren....? Da odem da spavam, pustim pijane misli u amanet nekom drugom da ga tišti? Sutra je novi dan, napraviću novi plan, doći će spas sa jutarnjim suncem, i noćas se neću suočiti sa životnim sudcem, daću sebi još jednu nadu da nađem spas u ponorima bića, i prestaću da tražim istinu u okriljima ovog prokletog pića. Sa on, pravi, zna ko sam ja, i šta mi u mislima zbrku pravi. Ako pruži mi ruku, skratiće ovu beksrajnu muku, povešće me sa sobom u svetlost što čovek još ne vide i tada shvatiću da život samo po Božjem planu može da ide. Laku noć želim vam svima, čistim dušama, i grešnim psima, opakim zlicama, i mladim, tek nastalim životnim klicama. Život je lep, naučiše me da kažem, i šarenim bojama oči da mažem, stoga kažem ja svima, ne predajte štafetu dok nije vreme, jer mnogo lepog u životu ima....bar dok traje cenite sve osećaje, i dobre i loše, i lake i teške, jer život je takav kakav vam je suđen, verujte jer Bog ne pravi greške. 

Laku noć svima, čistim dušama i grešnim psima....