Jedna ljubavna

Noć je duboko zašla u vreme
 nosim na srcu teško breme,
 a tvoje oči sijaju u tami,
i želim samo da smo sami.

Iako vrućina ne da nam mira
u tvom naručju drhtim kao list papira,
kada ga snažni vetrovi gone
kao ove strasti što u srcu rone.

Ti pružaš dlanove ka plafonu,
naša slika stoji na telefonu,
ja pokušavam da ih dotaknem
ali se svakim pokušajem o tvoj poljubac spotaknem.

Nije mi mrsko ka zvezdama pružati ruke
ali mi sada ne trebaju te slatke muke
jer svoju zvezdu već sam skinula
i želja za svakom drugom zauvek me minula.

Neću ti reći ni reči više,
zamoliću noć da od tišine postane tiše
i pustiću sve ljubavne lađe
da preko naših pogleda zađu u vode najslađe.

Jedan divno običan dan

Helou!

Sanjate da vas vaša najveća ljubav vara.  Kako je to kod mene bilo? Pa evo ovako:


Trebalo je sa svojim dečkom(koji ima bogatog tatu) da idem na neki prijem gde bi njegov tata trebalo da održi važan govor. Kupila sam novu haljinu, potpuno modernu i skupu, da bih se uklopila u sliku devojke koju njegov tatica zamišlja za njega. Imala sam nekoliko tetovaža na podlaktici,i sve su rečenice na kojima piše kako je život lep,kako je ljubav važna i tako te vesele stvari...pa zar nije,pomislim? Bila sam sa njim jako dugo i veorvala sam u to. I onda dodje taj dan da treba da krenemo. Nalazimo se kod česme u Knez Mihajlovoj, onda odlazimo u veliku crnu limuzinu u kojoj već sedi neko društvo,koje ja ne poznajem. Pozvala sam i jednu moju drugaricu da ne bih bila sama među buržujima koje pritom ne poznajem. Kada smo stigli u tu neku veliku zgradu sve je kasnilo i morali smo da čekamo nekoliko sati. Ja sam tada pravila neku gumenu belu tetovažu(nadam se da nisam jedina koja izmišlja nove proizvode u snovima), ne sećam se šta je pisalo,ali who cares, i tako sam ja nju nalepila i otišla do prozora da vidim na svetlu kako izgleda. Moj dečko je sedeo za stolom sa mojom drugaricom i igrali su karte, a njegov drugar je sedeo pored stola, na podu,kao i ja pre nego što sam ustala,jer je sto minijaturan i za samo dve osobe. Kad sam se okrenula i vratila videla sam njih dvoje kako se ljube preko stola. Da li to mogu na zvati poljupcima? Čini mi se da su pre gutali glave jedno drugome koliko su navaljivali i jelte,strasno to radili. U prvom trenutku nisam primetila jer sam bila obuzeta da ne spadne tetovaža, ali kada sam ponovo okrenula glavu ka njima videla sam da to ipak jeste moj dečko i to ipak jeste moja drugarica. Ne znam kako da vam opišem taj osećaj, ali mislim da ne može ni da se poredi sa onim kada vam se tlo uruši pod nogama...ma jok,to je smešno u odnosu na bol koji se prolio stomakom, kao da je neko sipao najjači otrov na svetu da otruje sve one leptiriće u stomaku, i leptirići su definitivno ostali, ali šta sa onom ljubavi koja ostaje u srcu? Bila sam toliko prožeta bolovima da sam samo sa nevericom i širom otovorenim očima posmatrala tu igru strasti, kao da se dve duše bore za opstanak na dnu okeana pa užurbano pokušavaju da dele vazduh koji im je preostao,eto,tako su izgledali. I samo sam rekla: "Matija,šta to radiš" A on je polako prestao da je ljubi i rekao mi: "Pa šta,ne radim ništa loše?" Zatim ju je uzeo za ruku,i pitao je da li želi da ide sa njim na prijem na kojem njegov otac treba da održi govor, i poljubio je u ruku kao dame u nekom 18-19 veku u Parizu,ili gde već. Ja sam samo ustala i svom brzinom koju sam mogla postići tada krenula ka kraju terase koja se nalazila na tom 10 spratu na kom smo bili. Trčala sam ka rubu terase i u tom trenutku sam pala na kolena i videla balerine kako skaču sa krovova onako elegantno,izvodeći figure svojim telima u vazduhu,jedna za drugom, sa puno volje, ponosa i gordosti u prelepim belim vratovima koji su se visoko izvijali iz tih mišićavih tela. Dopuzala sam do samog ruba terase i kada sam pogledala dole,poželela sam da preskočim na drugu zgradu odatle,ali sam shvatila da je previše daleko i da ću pasti. Počela sam da se smejem, jer sam znala da niko nije vredan da uzmemo od sebe najveći dar-život. Bilo mi je krivo samo jer mi se tetovaža nije primila. 


Zatim se budite i čujete žestoku svađu bračnog para, stavite jastuk preko glave, ali to se i dalje čuje...pokušavate da zaspite ali rečenice i dalje dopiru kroz jastuk i onda se trudite da čujete šta se to ustvari dešava: "Neću ti dati ni dinara više"; "Ti nisi normalan,ti si kriv što si otišao"; " Deca...(nisam razumela šta)"...
I onda shvatite da nema svrhe slušati. Mislite kako biste više voleli da imate neki stan gde komšije nisu tako bučne...opet pokušaj da se utone u san...ne vredi...Skinete jastuk sa glave i onda shvatite da se to ustvari dešava u vašoj kući. Ou f*ck, gde su mi slušalice. Znate da ne smete da izađete iz sobe jer ćete doživeti neverovatne neprijatnosti...Ma nevermind, proći će me žeđ i glad, nije to tako strašno...izgleda da ću još jedan dan provesti u krevetu, verovatno ceo...telefon mi je prazan,a ako ustanem da tražim punjač čuću nešto što ne bih želela i onda samo pustim pesmu i LaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLa......

Oe!

Kenzaburo Oe je japanski pisac koji me je u istom trenutku nadahnuo, inspirisao,učinio da se osećam predivno, kao da letim, kao da osećam mirise iz njegovih rečenica a u sledećem trenutku bih se zgrozila ili zaprepastila. To je jedan veoma obrazovan čovek, pisac moderne književnosti,čije priče kada pročitate nećete više moći da prestanete. Neću reći da je kao droga, već da je toliko dobar da stalno želite još i nikada vam nije dosta. O kako samo može da iznenadi nekom rečenicom u sred priče...I taman kad se izenadim pomislim da je to to, to je onaj strašni preokret koji sam očekivala, što ima kod skoro svakog pisca romana i pripovetki, i stvarno se oduševim kako je uspeo da napiše nešto što nikako nisam očekivala kad ono BUM! Još jedan preokret, jedno mnogo jače iznenađenje, pa onda još jedno...i onda biste pomislili da čovek preteruje, da ne treba preterivati sa iznenađenjima i preokretima u jednom delu,ali ne! svako je sve jače i jače od onog prethodnog. On kada piše dodiruje dušu čitaoca kao da sedi pored vas i prati vaše gestove i reakcije a onda stvara dalje u odnosu na to. Čini mi se kao da je za svakog čitaoca pisao istu priču na drugačiji način, i sigurna sam da svako ima svoju interpretaciju njegovih dela, ali jedno je sigurno-svako ga obožava. Ja sam čitala neki manji roman, i pripovetku "Agui,čudovište sa neba". Nisam sigurna, ali mislim da može da se nađe u bibilotekama(možda i na internetu). Možda nisam baš najbolje opisala kako ovaj umetnik boji nebo iznad naših glava, ali se nadam da ćete vi pokušati da nađete neko njegovo delo i onda sami razmisliti u koje boje je obojio vaš život. Moram samo da napomenem, može da bude veoma potresan, veoma direktan, i veoma metaforičan. U svakom slučaju, piše dosta skriveno u početku, da ne znate šta vas je snašlo i šta to čitate, a onda kada otkrije ostajete u šoku jer shvatite da piše o veoma realnim stvarima, koje su svuda oko nas, koje i mi svakodnevno(dobro,možda ne svakodnevno) gledamo ali nismo svesni da su one tu, da su stvarne i da su oko nas. Garantuje vam jednu dobru avanturu, napisanu tako lakim i čitljivim jezikom, koja će vas ostaviti bez komentara i sa mnogo misli kada je doživite.

P.S. Moram da napomenem,u postovima o piscima i knjigama, ne reklamiram nikoga, niti tvrdim da su moje kritike poput profesionalnih književnih kritičara, to su samo i isključivo moja mišljenja, osećanja i doživljaji određenih pisaca o kojima pišem. 

Snafu beach

Već dugo ne pišem, a isto tako dugo razmišljam o milion stvari i evo sada se pitam zašto ništa od toga ne zapisujem. Auh,da samo uđete u moju sobu,pomislili biste da je pre vašeg ulaska bio neki lopov koji je sve izabacao iz fioka,ormara, razbacao po podu i krevetu tražeći neku dragocenost. A to sam zapravo samo ja. Mhm,možda vam zvuči kao klasično žensko preterivanje,ali noup,ne preterujem, sve stvari koje posedujem su razbacane po podu i krevetu tako da već danima spavam u dnevnoj sobi na kauču....A zašto ne raspremim? Pa...ovaj...da...Ne raspremam sobu jer sam prvenstveno sve stvari izbacala napolje kako bi ih generalno raspremila,rešila se onoga što mi ne treba a ostalo lepo složila...i tako ja krenem da raspremam jednu noć jer ne mogu da spavam i onda nađem neku majicu koja samo malo treba da se prepravi pa sednem i šijem,a pošto žurim jer sam ugledala još jednu koja treba da se prepravi samo malo onda ne uradim ni onu prvu dovoljno dobro..i tako non stop već neko vreme. Sednem da učim i onda se setim da sam videla jedan super lak i brz DIY projekat i onda ostavim učenje i odem da pravim svećnake, a kad vidim da to nije tako lako kao što izgleda,i da nije ispalo kako sam ja zamislila,samo sve ostavim i odem da pravim kolače,jer sam iznenada shvatila da sam našla jedan super lak recept...O kako me samo zeza ta inspiracija...imam toliko inspiracije i toliko ideja,a tako malo vremena. Ustvari,možda nije malo vremena nego nikako da ga organizujem,a opet,ako ga organizujem,gubi se spontanost i ona ogormna želja da nešto radite u baš tom određenom trenutku.Kako sam samo smešna sama sebi,nikako da nađem balans i mislim da ću večito biti kontradiktorna osoba,ali onako potpuno kontradiktorna. Ili sam potpuno organizovana i nema nimalo mesta za spontanost, ili sam potpuno spontana i nema mesta za kontrolisanje te spontanosti i organizovanje nekih dnevnih aktivnosti...Nekako sam u fazonu:" Ne namešta mi se krevet sada,idem sad malo da učim, pa ću da stavim ručak, onda ću nešto da pravim,pa da prostrem veš,a onda ću da pravim kolače,a onda ću da raspremim krevet." A opet neki drugi dan  ću se probuditi i sve će ići normalnim redom,kako bi i trebalo da ide kod svih normalnih ljudi. I nemam pojma zašto vam pišem o ovome,ali šta ću eto,rekoh vam malopre, radim ono što mi se radi,a ovo je ono što mi se sada piše...:) Znam,znam da nisam normalna,i videću da poradim na tome u skorije vreme...Ako nađem neko slatko rešenje podeliću ga sa vama, za slučaj da se nekada nađete u sličnoj situaciji pa ono...ali verujte, ne verujem da ću ikada naći rešenje jer nisam ni do sada uspela. Mislim,sada je pola 4 a ja nisam još doručkovala jer nisam našla inspiraciju za to...ali evo,još malo ću da ručam,kao,trebalo bi...:) Odoh ja sada,znam da će vas ovaj post razočarati koliko toliko,jer ste možda očekivali nešto spec nakon toliko vremena ničega..ali šta ćete,nije sve u životu onako kako očekujemo,zar ne?

Evo,moj omiljeni bend,tj grupa....preslušavam albume kao luda poslednja tri dana...ako vam se sviđa uživajte! Kul su kao pozadinska muzika dok nešto radite i dobar su kompanjon ako to radite sami.

Aj' poz!


EEEEEEEEEE P.S. Obećavam da ću narednih nekoliko postova posvetiti knjigama,kako sam i počela da pišem ovaj blog...pa svratite! ;)