1.05.2015

Zaustavite noc, kako bih to zauvek zapamtila

Прво једна песма како бисте осетили расположење у којем сам док пишем овај текст, и видео који се савршено уклапа.



И уђох у нову годину уплакана. Нису у питању љубавни проблеми , нити пословни , па ни они универзитетски. Оно што ме мори су проблеми душе која оставља, усамљене душе.
Како сам закорачила у двехиљадепетнаесту тако сам морала да напустим планину на којој сам била само три дана у претходној години. Када сам гледала пределе од којих се одвајам обасјане месечевом светлошћу чинили су се још магичнијим него што су дању. Сваки део планине, део шумарка, иза жбуња, иза пећина, у рупама и шипразима зрачио је магично, као да је планета дисала, осећао се мир који издише сваким покретом биљака, облака и светлости која се пробијала кроз њих . И како сам кривудавим путевима силазила низ планину, а она се чинила све вишом , тако сам осећала као да се растајем од своје душе . Појавио се тај непобедиви осећај да сам премало времена посветила тој моћној планини , као да је никада више нећу видети и туп, али јак бол преплавио ми је груди. И док се аутомобил све брже кретао ка граду, моје очи су се све више претварале у планинске изворе из којих тече топла вода, помало слана . Желела сам да се тај тренутак заустави како бих величанствене призоре запамтила заувек , иако је то немогуће у нашој пролазности. 

  И сада, док састављам слова на модерној писаћој машини, сећам се тог осећаја празнине у грудима . Он се не може упоредити са губитком особе, наравно, али чак ни када изгубимо неког драгог не осећамо толику тежину као када губимо себе. Знала сам да то што се враћам у град ни мало не доприноси мом духу, па ни моме телу, а посебно не доприноси миру за којим трагам. Иако је било веома хладно на снегу, иако је небо било готово црно и преко дана, па чак  иако  је ветар немилосрдно шибао по откривеном лицу нисам осећала ни трун нелагодности, није било оног камена у стомаку који називамо стрес, нисам јела пет пута дневно, нисам превише спавала, није ми било тешко да устанем и радосно дочекам нови дан. Нажалост, све сам то схватила када сам већ напуштала тај храм мира и кренула ка старом, уобичајеном животу .

И када ми људи кажу да ће ми бити досадно да негде у природи будем потпуно сама неко време, помислим да су можда у праву, али ево сада управо схватам да превише верујемо другим људима уместо својој души . Баш зато што превише верујемо другима, посвећујемо превише времена на свакодневне разговоре уз неки топао,сладак напитак, на размену размишљања и ставова. Али зар нисмо сви различити ? Зар је могуће применити нечије искуство на свој живот и зар је могуће да ће се нама догодити апсолутно иста ствар као неком другом? Свесна сам да смо ми људи друштвена бића, и да је потребно проводити време са другима, али сви смо ми бића за себе и ја, као такво једно биће, осећам да ми људи превише енергије отимају, а ја им то несвесно допуштам, да ми овај градски немир потпуно одузима мир и истинску срећу живљења . И опет се враћам на тај просветљујући пут са почетка текста- тада сам схватила да је све апсолутно релативно и пролазно и да је све на овом свету само у нашој глави .

То се савршено огледа у мом размишљању прошле и садашње године .
Раније сам говорила да ми је сан да будем дизајнер ентеријера, да имам своју фирму и свој тим људи који ће ми у томе помагати, да помажем људима и будем лајфкоуч (шта год то било ), да имам довољно новца да деци обезбедим све што им је потребно у животу и да имам довољно новца да стално путујем по луксузним хотелима и местима по свету .

А осетивши бол у грудима и врелину суза на образу оне ноћи запитала сам се шта је то што нам је заиста потребно у животу, шта је луксуз, зашто радити за новац који ћемо опет трошити да зарадимо још више да бисмо потрошили још више и све тако више и више и више, да бисмо на крају толико радили да изгубимо однос са породицом, пријатељима, своје здравље и оно најважније-однос са собом . Ми модерни, градски људи научени смо да узимамо и тражимо много и да мислимо да нам је потребно много више него што заиста јесте. Пијемо неке скупе кафе по скупим кафићима, добра вина, уређујемо станове у којима проводимо најмање времена, учимо како зарадити много пара, а не учимо како заиста треба радити (морално, поштено, умерено ), завршавамо неке школе после којих и даље не можемо да нађемо посао па се испостави да ни оне немају неког смисла и све тако....све у животу прелако изгуби смисао и после га је тако тешко повратити.

Оно што је по мом садашњем мишљењу смисао живота јесте мир, срећа и умереност . Осећам да бих била мирна и срећна када бих живела у једној колиби на планини, са три козе и малом баштом. Сваки пут када бих морала да убијем дрво зарад огрева захвалила бих се њему и Универзуму за његово постојање и помоћ коју ми пружа, као и када бих морала да уберем биљку или убијем кожу. Тако бих ценила сваки залогај, не бих јела као што данас једемо, јер су нам очи гладне, више него што нам је заиста потребно, без имало свести одакле та храна заиста потиче и ко је дао живот да бисмо ми то стрпали у своја уста. Радила бих онолико колико би било потребно а остатак времена бих стварала музику, слике, било који вид уметности који прија души и испољава дух свих бића, који би Универзум испољио кроз мене. И баш сада размишљам шта је то човека довело до овог стања у коме живимо, од оног у којем су живели наши преци . Похлепа . Чини ми се. Сујета . Его .

И шта сад још да кажем, осим овога што сам рекла, када ни то више нема смисла ?

Одох у  планине.