4.12.2019

Razgovori sa dušom 2-Hoću li se ikada promeniti?

Još jedan od razgovora sa sobom. Izazvan je jednim pitanjem- da li ću se ikada promeniti?

Probudila sam se jutros, sa bolom u stomaku, popila lek i nastavila da ležim. Prethodna dva dana sam provela polumrtva, takođe u krevetu, uništena bolovima zbog migrene. Kad mi mama kaže: "moraš da se promeniš, način života i način ishrane da bi ti bilo bolje", ja se uvredim, bocne me nekako. A zašto? Evo, sad ću iskreno priznati i vama i sebi: osećam se kao da sam čitavog svog života u kavezu, i sad kad sam osetila slobodu ne želim ni sekunde da pomislim da neko može da mi je uzme. A kakve sad veze hrana ima sa slobodom? U mojoj glavi to je duboko povezano-ja ću da jedem ono što hoću, radiću ono što hoću, i neću raditi ono što ne želim. To je za mene sloboda (kao). I onda se desilo ono što možda baš i nisam želela da se desi, a to je da svaki put kada znam da nešto ne bi trebalo da radim, ili mi neko kaže-"nemoj to da radiš", u meni se rodi neopisiva želja da to radim, da bih dokazala sebi da mogu i ono što ne smem, i ono što mi se hoće. Tako su neke loše stvari po mene, postale moji svakodnevni postupci, jer ja tako, kao, sebi dokazujem da mogu i smem sve, baš sve.

Odakle je sve to krenulo, ne sećam se, možda onog trena kada mi je moj život postao potpuno nebitan, jer sam shvatila da je neizvesnost jedina sigurna u životu, i prestala sam bilo šta da cenim ili da ozbiljno shvatam. Motiv je jedino što čoveka vodi kroz život, i usmerava ga ka nečemu. Ja sam imala mnogo motiva, snova, bila sam snažna, vredna, poštena i iskrena, a onda mi je najveći motiv oduzet i onda su se sve vrednosti i ostali motivi srušili kao kula od karata. Sad mi je jedina vrednost u životu sloboda, koje se držim kao davljenik za slamku, a kad malo bolje razmislim, zapravo ni nju nemam, u potpunosti. Kakva je to sloboda kada želiš da trčiš kilometrima, a ne možeš jer nemaš kondiciju, želiš da letiš, ali nemaš krila, želiš da budeš srećan i ispunjen, a ne znaš kako. I tako ja iz dana u dan osećam neku veliku prazninu u grudima, koja je nekada bila ispunjena motivima, snovima, željama, a sad je samo svakodnevno zatrpavam prividnom slobodom, radeći sve ono što ne bih trebala da radim, ali ona je poput crne rupe, sve što se stavi unutra nestaje zauvek, i onda ja tako samo ubacujem još više i više, a kraja nema, i sve ono loše postaje sve veća gomila, koja me razara sve više i više. Kada kažem loše mislim na nemarluk, lenjost, lošu hranu, nedostatak brige za zdravlje, za ljude oko sebe, distanca koju stvaram između sebe i svih ostalih, nedostatak volje za bilo čim...Možda bi ljudi rekli-"to je depresija". Možda i jeste, ali ja ne mislim da jeste. Ja mislim da je sve to samo nedostatak motiva. I to mislim za sve one koji su u depresiji. Fali im motiv da ustanu ujutru iz kreveta, da promene nešto u životu, da dodaju boje, da učine nešto lepo.

Kad smo kod toga...ranije, kad nisam bila ovakva, volela bih da pomognem drugima, da dam novac svakome kada mislim da mu treba, i sve to sam radila punog srca, sa radošću što mogu da pomognem....sada i dalje to radim, ali ne iz ljubavi, već iz osećaja dužnosti, jer osećam da je to nešto što treba da uradim, ali više me to ne ispunjava, niti me usrećuje, to je prosto nešto što uradim i to je to, nema reakcije, nema osećanja. Evo, sedim sada i pokušavam da se setim, šta mi je poslednji put izazvalo osećanja...ne sećam se....tu i tamo osetim mir, i to mi jako prija, ali ne traje dugo, jer taj osećaj dužnosti mi nabija krivicu što ne radim ovo, ili ono, ili šta god mislim da bi trebalo da radim, da ne bih izneverila voljene, ili da bih sebi obezbedila relativno uredan život....

Nije kao da ja sedim depresivna, zatvorena u sobi...ne sve vreme... Imam periode kada pokušam da smislim neki motiv, pa krenem da se trudim, krenem da se borim protiv sebe koja ništa ne želi, krenem da pravim nešto od sebe i od svog života i onda vrlo brzo odustanem...a zašto? Zato što ti motivi očigledno nisu pravi, i vrlo brzo izblede, te se praznina vrati na njihovo mesto.

Svi koji me znaju oduvek su mi pričali: "ti si najjača osoba koju poznajem"; "možeš ti to, ti si jaka". I sigurna sam da jeste tako, ali isto tako znam da me se oni koji me najviše vole, zapravo pomalo i srame, jer sve što pokušam ne završim do kraja, sve što počnem, i dam reč da ću uraditi, ne traje dugo, te se čovek ne može uzdati u mene. Ono što ja vidim kao razlog odustajanja ovde jeste taj što pored svih unutrašnjih bitki koje vodim sa sobom samom i sa svojim demonima, istrošim previše energije, i onda nemam snage da vodim i bitke sa spoljnim svetom koji stoji van mene same.

Sve više želim da budem sama, jer mislim da tako neću uticati na druge, jer ne želim da prenosim svoje bitke na druge ljude, pogotovo ne na one koje volim, a još više zato što ih oni ne mogu razumeti.

Kada pomislim na to da budem bolja, da redovno treniram, hranim se zdravo, izbacim sve loše navike, vodim brigu o sebi i o svom zdravlju, sve je to nekako super, osećaš se bolje, lepše, samouverenije...blabla...jednostvno ne mogu sebe da zamislim sebe kao takvu osobu, mnogo mi je lakše da se prepustim tim naizgled malim nestašlucima, jer onda mi ne treba disciplina, ne treba mi volja, ne treba mi trud, a ponajviše mi ne treba to ulaganje u budućnost koja je potpuno neizvesna i sutra može da prestane da postoji.

I sad kad ste pročitali sve ovo, pitate se kada već nemam volje ni za šta, šta još radim ovde, u ovom životu. Pa tu sam samo zato što ne želim da budem kukavica i pobegnem od nedaća, ne želim da povredim ljude koje volim (ne baš toliko) i zato što verujem da će biti bolje. Samo me vera održava u toj borbi protiv sebe i protiv sveta oko sebe.

Pomalo me je sramota što se žalim, jer imam sve o čemu mnogi mogu samo da sanjaju, imam krov nad glavom, imam porodicu, imam ljubav svog života, imam hranu i čistu vodu, imam prijatelje, imam novac, imam odeću i obuću, imam lepotu..imam sve. Nije da nisam srećna jer imam to sve, i nije da sve to ne cenim. Zahvalna sam zaista. Jedini problem je što nemam motiv da imam sve ovo. I sad kada bih ostala bez svega, mislim da bi mi bilo svejedno, patila bih samo malo više, ali nekako ti dođe na isto, kad nemaš motiv da koristiš to sve što imaš i da budeš bolji i ideš napred u životu, ili prosto da ceniš to što imaš, nekako je sve potpuno nebitno. Da li sam tri dana za redom obukla istu majicu, ili sam svaki dan menjala, zar je bitno? Da li sam danas jela samo jabuke, ili sam jela vrhunski ručak u restoranu, to je samo kratkotrajno zadovoljstvo, od par minuta dok jedeš, zar je bitno? Da li spavaš u ovom gradu ili nekom drugom, zar je bitno?

I ne kažem da je ovo moje svakodnevno stanje uma. Možda se sutra probudim puna energije, spremna da pobedim sve svoje unutrašnje tuge i dileme i bude potpuno drugačije, ali eto, ovo je jedno iskreno ispovedanje osobe koja možda jeste, a možda i nije u depresiji (ne znam ni šta tačno znači ta reč).

I sve je to izazvano pitanjem koje sam postavila sebi: "Hoću li se ikada promeniti?" Znam da hoću, samo kako i u kom pravcu, to još ne znam.

3.22.2019

Razgovori sa mojom dušom- prvi

Gotovo nikad nisam napisala dva teksta u jednom danu, ali za sebe, danas ću to uraditi. Obećala sam svojoj duši da ću joj se posvetiti, da ću je pronaći i vratiti se u svet u kojem smo živele obe- Ovo je moj način da to i dokažem.

Pišem sada, dušo, da otkrijem ko sam ja, a i ko si ti. Krećem na put istrage, do pronalaska.

Dobrodošli na put jedne devojke bez doma na ovoj planeti.

Fizički sam prisutna ovde, i oduvek sam pokušavala da se uklopim. To mi je bio cilj-pronaći dom u ovom svetu. Nisam još uvek obišla planetu, ali za sada, za ovih 26 godina nisam ga pronašla. Možda zato što sam pokušavala da nađem dom van sebe, a ne u sebi. Neki motivacioni tekstovi za široke mase kažu- dom je tamo gde je srce. Zar to nije odgovor na moje večito pitanje? Gde je dom? U mojim grudima. A to shvatam tek ovako kasno, jer sam odgovore uvek tražila van sebe. Ne znam da li će se iko pronaći u ovome što pišem, i da li je iko imao ovo pitanje u svojoj glavi..ali nije ni bitno. Meni je bitno da ja pronađem sebe. Rekla bih sebi da je poražavajuće što sam već 26 godina na ovoj planeti i još uvek nemam nikakvu ideju ko sam ja i koje je moje mesto ovde. Zapravo, nije. Trećinu tog vremena sam učila ko je Julije Cezar, kako se razdvajaju molekuli hemijskih jedinjenja, kako se na latinskom jeziku zovu delovi tela, kao i slične stvari. Nisam se učila ko sam ja, kako da proniknem u svoje dubine, kako da razgovaram sa svojom dušom, kako jedna nemirna i neuzemljena duša puna snova treba da traje u materijalnom svetu. Tako da zapravo tek sada krećem na taj dug put otkrivanja sebe. Malo me plaši to što znam da nisam spremna da živim u materijalnom, i ne umem da se snađem. Savršeno razumem druge duše, vrlo lako proniknem u njih, znam šta žele i šta im treba..čak i kako da učinim da se osećaju bolje. Sve to zato što nisam vezana za materiju već za duh. I to je uvek bilo čudno ovozemaljskim ljudima. Nisu me razumeli, i plašila sam ih, isto toliko koliko mene plaši materijalni svet. Jedino što ja znam u materijalnom svetu je da uživam u onome što godi čulima, pa tako i duši.  Uživam u duši drveća, kroz dodir njihove kore, mirisu lisća, zvuku koji vetar stvara dok klizi kroz njihove grane. Uživam u ukusima prirode, uživam dok plutam nepomično na vodi. Uživam u dodiru nečije ruke. Iako je to sve fizičko i materijalno, zapravo je kontakt moje duše sa dušom ovog sveta. Ono što su ljudi stvorili, za mene je strano. Razmena usluga ili proizvoda za novac, laži i prevare da bi se došlo do njega, sakrivanje suštine i istine svojih bića, da ne bi bili povređeni, sujeta, potreba za dokazivanjem drugima...strahovi. Jako se loše snalazim u tome. A to je suština materijalnog sveta. Većine.

Da li ću ikada naučiti da živim u materijalnom svetu, to ne znam...ali ovo je prvi korak. Kažu, ako vidiš problem, već si korak bliže rešenju. Za mene ovo nije problem, za mene je ovo put, na koji sam se namerila, i nadam se da ću hrabro istrajati u njemu, da ću zajedno sa svojom dušom pronaći osećaj mira u svom domu, u svojim grudima i u svom srcu i da ću onda biti nepobediva za sve spoljašnje nedaće koje materijalni svet meni donosi. 

Pismo duši

Nekad davno sam bila bloger. Ali ne u ovom modernom smislu te reči, već više kao pisac, ne dobar pisac, koji deli svoje misli preko ovog virtuelnog papira i ovog bloga (šta god da ta reč znači, prihvatili smo je kao takvu). Bila sam neki čudan bloger, koji ne piše za svoje čitaoce, već samo za svoju dušu. Bili su tu neki ljudi koji su me pratili, pratili moje tekstove i upoznavali moju dušu.

Vreme je prolazilo, kao što to obično mora da radi po nekom nebeskom nalogu, i ne sme se zaustaviti po cenu toga da prestane da postoji. I dok je tako prolazilo, ne obazirući se na mene, ja sam se promenila i prestala sam da budem i bloger, a i pisac. Ispustila sam olovku, kao i tastaturu računara i jednostavno prestala da pišem. To je značilo samo jedno- prestala sam da idem na izlete sa svojom dušom i veoma smo se udaljile. Ja sad više nju ne poznajem, a ne poznaje ni ona mene. Kada biste me sada pitali ko sam ja, ne bih znala da vam odgovorim. Možda neka profesorka jezika. Nisam sigurna ni da li sam to u pravom smislu reči. Ne radim ni u jednoj školi, niti na fakultetu, nemam završene doktorske studije, kao što bi profesori trebali da imaju. Pomišljam sada- da li sam ja ikada nešto radila onako kako bi to trebalo da se radi, na jedan, lep, opšteprihvaćen način....? Mislim da nisam. Uvek su mi ljudi govorili da sam "sva naopako". Ne znam ni šta to znači, ali prihvatila sam i to kao i reč "blog", bez pitanja šta znači.

Pročitala sam tekst dragogo prijatelja, blogera koji je mnogo bolji od mene, i poželela da pišem. Osetila sam ljubav koju jakoo dugo nisam- ljubav prema pisanju i ljubav prema svojoj duši. Pitam se gde li je ona otišla, gde je sada...Nema je već dugo vremena ( ne znam da li se uopšte ovako kaže). I gramatika me je napustila. Naučila sam se da živim u svetu oko sebe, da pišem ono što bi ljudi želeli da čuju, da im kažem da nešto treba da urade ili kupe, da im skrenem pažnju na nešto što im treba (ili ne)...i naučila sam da pišem tako da gramatike nema, samo da bi reči bile po pravilima interneta kako bi ih ljudi kojima pišem lakše pronašli.

Šta se to dešava sa ovim svetom? Kako plivati u vatri, disati vodu i jesti vazduh? Sva pravila su se promenila, a svako rođen posle 2000. godine ni ne zna o čemu pišem. Onaj ko je rođen pre, zna vrlo dobro da se ni on ne snalazi baš najbolje u ovom novom dobu, kao ni ja. To je valjda kletva toga da živiš u tri veka. Promene se dešavaju, i ne treba ih zaustavljati. Treba samo naučiti sebe da se menjaš sa svim promenama koje usleđuju. Tako kažu.

Sad kada više nemam duše, osećam se kao masa neoblikovanog plastelina koji se formira i rasformira sa svakom promenom koja usledi, kako bih se lakše ukalupljivala u svet u kojem živim. Da li mi je lakše? Nije. Nije mi lakše jer me boli praznina koja je nastala kada sam svoju dušu napustila i otišla za modernim dobom. Ovo deluje kao da krivim svet, za promene, zar ne? Ne krivim ga. Ne znam ni koga da krivim...opet, ako krivim sebe...pa majku mu, nisam ni ja kriva što sam izgubljena.

Napisala sam ovo sve samo da bih sebi rekla da mi nedostaje moja duša, a pošto je ovo bio jedini način da nas dve komuniciramo, nadam se da će videti ovo pismo, da će znati da mi nedostaje, i da će prihvatiti moju molbu da se vrati. Ponizno saginjem glavu, ispovedam se za svoje grehe prema njoj, i molim za oprost. Mogu dati obećanje da ću pokušati da se vratim u naš zajednički svet i da ću pokušati da komuniciram sa njom, da rastopimo tu daljinu između nas i ponovo da živimo zajedno, kao jedno.

Ostavljam sve duše koje sam želela blizu sebe, i posvećujem se tebi, dušo moja, jer shvatila sam da na ovom svetu imam samo tebe, i sebično zvuči, ali potrebna si mi, da mi vratiš kompas našeg zajedničkog puta i da mi vratiš mir koji sam imala kada sam bila ujedinjena sa tobom. To su moje želje i moji uslovi. Pokaži mi šta ti želiš i daj svoje uslove, i obećavam, živećemo u zajednici dok ne napustiš moje telo i odlučiš da nastaniš neko drugo. To je sve što sada želim, u ovom životu.

Volim te dušo moja.