Patnja

Patnja.

Pomisliš na nešto kada čuješ ovu reč?

Ne na jednu stvar, nego na više njih.

Više stvari, jedan razarajući osećaj.

Taj osećaj ima mnogo prijatelja.

Tup bol. Tuga. Bes. Usamljenost. Odustajanje. Apatija. Predaja. Svi idu uvek uz nju, i prate je u stopu.

A ti u tim trenucima nemaš ni jednog.

U patnji smo svi isti-svi smo sami.

Osećaj da goriš. a istovremeno drhtiš. Lebdiš. Nisi deo ovog sveta. Nisi deo nikoga i niko nije deo tebe. Potpuno si sam, ogoljen pred sobom samim, samo vene kroz koje teče uznemirena krv osećaš kao nikada pre. Osećaš svaki otkucaj srca i želiš da prestane. Suza nema, a  preklinješ ih da ti makar one prave društvo. Misliš da čak ni Boga više nema. I on te je napustio. Proklinješ ga, kuneš...moliš. Ruke ti se znoje, a tako su prokleto hladne. Svuda je mrak. Tražiš dodir u pomračenom umu. Tražiš izlaz iz tog mračnog okeana, koji ti pritiska pluća i ti se gušiš....pritisak ti ne dozvoljava da udahneš....svetla nema ni u jednom pravcu. Ne potoji izlaz. Pitaš se kako suze plutaju u gorkoj vodi ovog okeana patnje. Hvata te panika, a pritisak i bol su sve jači. Pucaš od pritiska. Osećaš kako se svaka ćelija razara na deliće. Želiš da te nema i da više nikada ne moraš da osetiš ovaj isti osećaj. Postaje ti muka. Ne želiš da jedeš, ne želiš da dišeš, ne želiš da postojiš.

Posustaješ....sad jedino osećaš umor. Želiš samo da spavaš....i da se nikad više ne probudiš.

Toneš u san.

Nastupa sledeći dan. Otvaraš oči. Ne osećaš više ništa osim potpune otupelosti. Prestaješ da postojiš. Duše više nema. Ili ti se makar tako čini. Praznina zauzima njeno mesto. I to je sve što ćeš osećati živeći u okeanu gorke patnje.

To je patnja dragi moj.  Najdublje osećanje na svetu.

Ne postoji čovek u ovomzemaljskom životu koji nije dotakao taj osećaj makar jednom tokom svog postojanja. Ako poznaješ patnju poznaješ čoveka. Ako si osetio patnju, razumeš život.

Svi smo isti-svi patimo.

Iako smo zauvek sami, patnja ljude spaja. 

Would you?

Some feelings are indescribable. And then I go and try to put them into words, but the words are just not coming into my head and onto the paper. I feel like I want to tell you everything, but there is actually nothing to be said. Only to be felt. We are used to describing the feelings that we can feel with our senses, but how to explain something that you feel only with your soul?

People do not talk much about what they feel deep inside themselves, therefore not many words can describe it, they are not invented yet. There are some basic, like-I love you, I hate you, I despise you, I adore you, I feel you...but that is it. And what if what you feel has nothing to do with love and hate, but is much much deeper and more complicated than that? Well, I am limited with words here, but I will do my best to do justice to what I feel for you with simple human words.

If I tell you that I don't love you, but I feel you, would you understand? If I tell you that I feel every wish and every pain of your lonely soul, would you understand? If...Would you be able to understand that I feel like drops of water inside the ground that are feeding the roots of the tree, you, and flowing all the way through it to the leaves? You know how you feel so small and alone when you look at the night sky and see millions of stars shining together, so far away from you? If we stood there together watching the sky, I feel like we wouldn't feel alone anymore. I would feel safe.

I know nothing about you, just nothing...but I FEEL so much about you. I felt every time you were afraid to let me in, I felt every time you were angry, every time you were confused, and I feel every time you feel alone. I feel every time you need a hug, but you don't want one, cause you think you don't need it. I felt every time you felt safe with me, and I felt every time you were happy. I feel the accumulated anger and confusion, as well as that huge cry for help and guidance that you are maybe not even aware of.  I feel that insecurity inside of you, and I know that because of it, your pace in life is slow and even postponed sometimes. I also feel the insecurity you felt about me showing up in your life. But I also feel that now you understand why I am here, and you are slowly opening your soul and your mind for me to see. 

I also feel that you are amazing. I admire you. I feel that you are strong like a mountain and patient like a river...firm as a tree, and soft like a grass...beautiful on the inside, as well as on the outside, with that flickering glow you are radiating all around you. It is not for blind people, but only for those whose souls have opened their inner eyes... you are so gentle and warm like the soft beachy breeze but also furious like a stormy wind. You have a passion for life, but despise stupid things in life. You are smart, persistent if you believe in something, a very kind and loving creature. It is easy to love you, but you are not easy being loved. If you know what I mean, and I believe that you do. You are born to search...for home, for answers, for love, for understanding, kindness, and peace of mind. It ain't easy.

Though, I still do not know why I think about you all the time, why do I need to check how you are every day, even for few times, why do I have the need to protect you, teach you, care about you and give you everything that my life has given me. You are not a child, and yet, we both sometimes feel like one. You don't even know how much we have in common, even though our lives are completely different.

And I want to do everything with you...tonight I was thinking about it...Why do I want to go with you for a long, silent, night drive, take you to my sacred places, watch my favorite movies with you, tell you about me... And I realized...it's not about the actions, its about feelings... I feel safe and happy doing all of those things, and that is what I want to give you. I want you to feel what I felt in those moments... I want you to feel relaxed while being in a car with me, not thinking about anything, some nice music playing from the speakers, wind in our hair coming in from open windows, and night colors... with no one else on the road and in the city, just us and the moment. I want you to feel absolute peace while watching the sunrise with me in my secret place while looking at faraway city lights. I want you to feel happy while watching my favorite movies, that brought happiness to me.
 I want you to not feel alone while you are with me.

There is really nothing in it for me, and there are no intentions whatsoever, except for those that I just told you...I want to show you all the good feelings this life can give. All of that will bring me happiness, and re-living all those feelings again, but this time not alone.

If I tell you that I only want to give to you, would you understand?

If I tell you that I will keep you happy and safe, would you trust me?

If I tell you that I feel you, would you let me in?

Would you?

Razgovori sa dušom-treći tekst

Opet je smena godišnjih doba. Zanimljivo je što se ova ne dešava preko noći, kao što se zimi desi da se samo probudiš jednog jutra i vidiš belinu prelepog snega svuda oko sebe. Ova smena se dešava polako, korak po korak,list po list, neprimetno. Sija sunce, toplo je, dovoljno je da na letnju odeću nabaciš samo jedan džemper. Primećuješ da se nešto menja, ali jesen to radi tako nežno, bez neprijatnih iznenađenja. Uvlači se u kožu a da nismo ni svesni toga. Vazduh je svež, uvlači se kroz pore duboko u krvotok. Da li je smešno da kažem da jesen teče našim venama? Ja je osećam u svakoj ćeliji svog tela i u svakom drhtaju duše.

Prošla jesen, iako nije ona kriva, za mene je bila jedan od najtežiš perioda mog života. Donela je jedno jako teško iznenađenje, jedno rušenje sveta, odron tla pod nogama, odron i najsitnijih delića jednog srca.

Tako je i ova jesen počela da mi vraća uspomene, da me tera da proživljavam svaki prošlogodišnji sekund iznova, kroz snove, kroz budno stanje duboko u sobama mog uma.
Ja sam nastavila dalje. Sagradila sam novi život, kamen po kamen, deo po deo srca. Preselila sam se, pronašla posao, izborila se sa svim poteškoćama na poslu i učinila da mi bude lepo.

Da li ste ikada pokušali da gradite kuću koja vam je srušena u zemljotresu? To je samo do vas da li ćete dati sve od sebe i praviti je tako da bude još bolja, ili ćete izgubiti volju i graditi je kako tako samo da bude funkcionalna, krov nad glavom. Ja sam trenutno razapeta između ta dva stanja...dajem sve od sebe da sagradim palatu, želim da bude lepša nego ikada, a onda izgubim snagu, izgubim sebe i onda samo sakljupljam kamenčiće i odlažem što je više moguće, kako bih ostala tu gde jesam. Nije lako kada moraš da gradiš kuću iznova, a još je teže kada treba da gradite čitav život iznova.

Pre nego što je došla ta kobna prošlogodišnja jesen, naučila sam da je sve u životu moguće uz dovoljno truda, da sve što želiš možeš da ostvariš. I onda...bum! Možda ipak i nije tako. Onda sam, sa dolaskom jeseni, naučila da za neke stvari koliko god da se trudiš ne možeš da ostvariš, jer neke stvari jednostavno ne treba da se dese. I šta sad? Jel me razumete? Šta sad? Da li se truditi do besvesti za svoje snove i njihovo ostvarenje, ili jednostavno pustiti reku života da vas nosi, pa gde god završite?

Kako balansirati?

Možda bi trebalo da upotrebim još jednu metaforu u ovom tekstu. Već sam dovoljno zbunila vas koji ovo čitate, ali nemoj te mi zameriti, ovo je moj razgovor sa samom sobom i sa mojom dušom. Moja introspekcija, tok mojih misli....

Možda je život zapravo kao rafting. Tu si, na reci, nekad je bujica jaka i a nekad je tok reke tako miran i spor...Mi smo na čamcu, i imamo vesla. Kada je bujica jaka, moramo da se trudimo da izbegnemo kamenje i prepreke na putu, i da pokušavamo da usmerimo čamac u pravom smeru, ali zapravo ne možemo mnogo uticati na tok, jer je reka jaka i nosi nas tamo gde ona želi. Kada je voda mirna, i sporo teče, treba da upotrebimo vesla da poguramo čamac i ubrzamo kretanje rekom, ili da iskoristimo da se odmorimo od naleta vode tokom tog turbulentnog spusta. Jel se slažete da je ovo odgovarajuća metafora života? A šta je veslo? Da li je to naše vreme, da li je to snaga ili volja? Poenta je da je spust mnogo lakši ako imamo odgovarajuću opremu i sabornike u čamcu sa nama. Ne znam da li ste ikada išli na rafting, ali sam upravljati čamcem je gotovo nemoguće-isto tako, sa lošim kolegama i ako ne radite kao tim takođe je nemoguće. Čamac će se potpuno uzdrmati i možete izgubiti svu kontrolu i čak ispasti iz čamca.

Problem nastaje onda kada više nikome ne veruješ i daješ sve od sebe da svojim čamcem upravljaš sam. Prvo trčiš na jednu stranu, da zamahneš veslom par puta na jednu stranu, pa onda trčiš na drugu stranu, treba ti mnogo snage i mnogo brzine, brzo gubiš snagu, ne znaš na koju ćeš stranu pre, a svuda oko tebe prepreke koje treba izbeći. Pošto je to gotovo nemoguće, tu i tamo se olupaš o koji kamen i padneš, ali nemaš vremena da čekaš, nego odmah ustaješ i trčiš na drugu stranu da izbegneš sledeću prepreku, i tako stalno. Kada konačno dodješ u podnožje, tamo gde je reka mirna, odmoriš se par sekundi, ali onda opet kreće oprez i panika, očekuješ sleći spust, sledeću prepreku jer se plašiš da te dočeka nespremnog, i onda vreme koje imaš za odmor i opuštanje ne koristiš tako da skupiš snagu i pripremiš se sledeću fazu, već sediš i drthiš otvorenih očiju i čekaš, jako zgrčenog tela i prestravljene duše.

Zanimljivo je to što možete mesecima da se trudite i dajete sve od sebe, i sve izgleda super, izgurali ste najgore, sve je prošlo super, vidite rezultate, postali ste jači i bolji, i onda samo jedna greška, jedna mala greška, to što ste se opustili na trenutak i ta-da-prevrne se čamac.

Koliko smo mi onda zapravo odgovorni za sve što nam se dešava u životu? Ako sednete u sredinu čamca i držite se čvrsto, čvrsto možete preživeti i izdržati sve prepreke, jer svemu kad tad dođe kraj, bez mnogo truda.

Kao i pre mnogo godina i sada sam izgubljena u svom čamcu, gledam ka zvezdama i tražim odgovore na ova pitanja, čekam odgovor šta mi je činiti...da li da se borim svom svojom snagom, ili da samo sednem i uživam u vožnji?

I evo vam još jedan tekst pun pitanja bez i jednog odgovora. Idem sad na posao, da radim ono što svi ljudi rade u svom životu-žive najbolje što umeju. 

Razgovori sa dušom 2-Hoću li se ikada promeniti?

Još jedan od razgovora sa sobom. Izazvan je jednim pitanjem- da li ću se ikada promeniti?

Probudila sam se jutros, sa bolom u stomaku, popila lek i nastavila da ležim. Prethodna dva dana sam provela polumrtva, takođe u krevetu, uništena bolovima zbog migrene. Kad mi mama kaže: "moraš da se promeniš, način života i način ishrane da bi ti bilo bolje", ja se uvredim, bocne me nekako. A zašto? Evo, sad ću iskreno priznati i vama i sebi: osećam se kao da sam čitavog svog života u kavezu, i sad kad sam osetila slobodu ne želim ni sekunde da pomislim da neko može da mi je uzme. A kakve sad veze hrana ima sa slobodom? U mojoj glavi to je duboko povezano-ja ću da jedem ono što hoću, radiću ono što hoću, i neću raditi ono što ne želim. To je za mene sloboda (kao). I onda se desilo ono što možda baš i nisam želela da se desi, a to je da svaki put kada znam da nešto ne bi trebalo da radim, ili mi neko kaže-"nemoj to da radiš", u meni se rodi neopisiva želja da to radim, da bih dokazala sebi da mogu i ono što ne smem, i ono što mi se hoće. Tako su neke loše stvari po mene, postale moji svakodnevni postupci, jer ja tako, kao, sebi dokazujem da mogu i smem sve, baš sve.

Odakle je sve to krenulo, ne sećam se, možda onog trena kada mi je moj život postao potpuno nebitan, jer sam shvatila da je neizvesnost jedina sigurna u životu, i prestala sam bilo šta da cenim ili da ozbiljno shvatam. Motiv je jedino što čoveka vodi kroz život, i usmerava ga ka nečemu. Ja sam imala mnogo motiva, snova, bila sam snažna, vredna, poštena i iskrena, a onda mi je najveći motiv oduzet i onda su se sve vrednosti i ostali motivi srušili kao kula od karata. Sad mi je jedina vrednost u životu sloboda, koje se držim kao davljenik za slamku, a kad malo bolje razmislim, zapravo ni nju nemam, u potpunosti. Kakva je to sloboda kada želiš da trčiš kilometrima, a ne možeš jer nemaš kondiciju, želiš da letiš, ali nemaš krila, želiš da budeš srećan i ispunjen, a ne znaš kako. I tako ja iz dana u dan osećam neku veliku prazninu u grudima, koja je nekada bila ispunjena motivima, snovima, željama, a sad je samo svakodnevno zatrpavam prividnom slobodom, radeći sve ono što ne bih trebala da radim, ali ona je poput crne rupe, sve što se stavi unutra nestaje zauvek, i onda ja tako samo ubacujem još više i više, a kraja nema, i sve ono loše postaje sve veća gomila, koja me razara sve više i više. Kada kažem loše mislim na nemarluk, lenjost, lošu hranu, nedostatak brige za zdravlje, za ljude oko sebe, distanca koju stvaram između sebe i svih ostalih, nedostatak volje za bilo čim...Možda bi ljudi rekli-"to je depresija". Možda i jeste, ali ja ne mislim da jeste. Ja mislim da je sve to samo nedostatak motiva. I to mislim za sve one koji su u depresiji. Fali im motiv da ustanu ujutru iz kreveta, da promene nešto u životu, da dodaju boje, da učine nešto lepo.

Kad smo kod toga...ranije, kad nisam bila ovakva, volela bih da pomognem drugima, da dam novac svakome kada mislim da mu treba, i sve to sam radila punog srca, sa radošću što mogu da pomognem....sada i dalje to radim, ali ne iz ljubavi, već iz osećaja dužnosti, jer osećam da je to nešto što treba da uradim, ali više me to ne ispunjava, niti me usrećuje, to je prosto nešto što uradim i to je to, nema reakcije, nema osećanja. Evo, sedim sada i pokušavam da se setim, šta mi je poslednji put izazvalo osećanja...ne sećam se....tu i tamo osetim mir, i to mi jako prija, ali ne traje dugo, jer taj osećaj dužnosti mi nabija krivicu što ne radim ovo, ili ono, ili šta god mislim da bi trebalo da radim, da ne bih izneverila voljene, ili da bih sebi obezbedila relativno uredan život....

Nije kao da ja sedim depresivna, zatvorena u sobi...ne sve vreme... Imam periode kada pokušam da smislim neki motiv, pa krenem da se trudim, krenem da se borim protiv sebe koja ništa ne želi, krenem da pravim nešto od sebe i od svog života i onda vrlo brzo odustanem...a zašto? Zato što ti motivi očigledno nisu pravi, i vrlo brzo izblede, te se praznina vrati na njihovo mesto.

Svi koji me znaju oduvek su mi pričali: "ti si najjača osoba koju poznajem"; "možeš ti to, ti si jaka". I sigurna sam da jeste tako, ali isto tako znam da me se oni koji me najviše vole, zapravo pomalo i srame, jer sve što pokušam ne završim do kraja, sve što počnem, i dam reč da ću uraditi, ne traje dugo, te se čovek ne može uzdati u mene. Ono što ja vidim kao razlog odustajanja ovde jeste taj što pored svih unutrašnjih bitki koje vodim sa sobom samom i sa svojim demonima, istrošim previše energije, i onda nemam snage da vodim i bitke sa spoljnim svetom koji stoji van mene same.

Sve više želim da budem sama, jer mislim da tako neću uticati na druge, jer ne želim da prenosim svoje bitke na druge ljude, pogotovo ne na one koje volim, a još više zato što ih oni ne mogu razumeti.

Kada pomislim na to da budem bolja, da redovno treniram, hranim se zdravo, izbacim sve loše navike, vodim brigu o sebi i o svom zdravlju, sve je to nekako super, osećaš se bolje, lepše, samouverenije...blabla...jednostvno ne mogu sebe da zamislim sebe kao takvu osobu, mnogo mi je lakše da se prepustim tim naizgled malim nestašlucima, jer onda mi ne treba disciplina, ne treba mi volja, ne treba mi trud, a ponajviše mi ne treba to ulaganje u budućnost koja je potpuno neizvesna i sutra može da prestane da postoji.

I sad kad ste pročitali sve ovo, pitate se kada već nemam volje ni za šta, šta još radim ovde, u ovom životu. Pa tu sam samo zato što ne želim da budem kukavica i pobegnem od nedaća, ne želim da povredim ljude koje volim (ne baš toliko) i zato što verujem da će biti bolje. Samo me vera održava u toj borbi protiv sebe i protiv sveta oko sebe.

Pomalo me je sramota što se žalim, jer imam sve o čemu mnogi mogu samo da sanjaju, imam krov nad glavom, imam porodicu, imam ljubav svog života, imam hranu i čistu vodu, imam prijatelje, imam novac, imam odeću i obuću, imam lepotu..imam sve. Nije da nisam srećna jer imam to sve, i nije da sve to ne cenim. Zahvalna sam zaista. Jedini problem je što nemam motiv da imam sve ovo. I sad kada bih ostala bez svega, mislim da bi mi bilo svejedno, patila bih samo malo više, ali nekako ti dođe na isto, kad nemaš motiv da koristiš to sve što imaš i da budeš bolji i ideš napred u životu, ili prosto da ceniš to što imaš, nekako je sve potpuno nebitno. Da li sam tri dana za redom obukla istu majicu, ili sam svaki dan menjala, zar je bitno? Da li sam danas jela samo jabuke, ili sam jela vrhunski ručak u restoranu, to je samo kratkotrajno zadovoljstvo, od par minuta dok jedeš, zar je bitno? Da li spavaš u ovom gradu ili nekom drugom, zar je bitno?

I ne kažem da je ovo moje svakodnevno stanje uma. Možda se sutra probudim puna energije, spremna da pobedim sve svoje unutrašnje tuge i dileme i bude potpuno drugačije, ali eto, ovo je jedno iskreno ispovedanje osobe koja možda jeste, a možda i nije u depresiji (ne znam ni šta tačno znači ta reč).

I sve je to izazvano pitanjem koje sam postavila sebi: "Hoću li se ikada promeniti?" Znam da hoću, samo kako i u kom pravcu, to još ne znam.

Razgovori sa mojom dušom- prvi

Gotovo nikad nisam napisala dva teksta u jednom danu, ali za sebe, danas ću to uraditi. Obećala sam svojoj duši da ću joj se posvetiti, da ću je pronaći i vratiti se u svet u kojem smo živele obe- Ovo je moj način da to i dokažem.

Pišem sada, dušo, da otkrijem ko sam ja, a i ko si ti. Krećem na put istrage, do pronalaska.

Dobrodošli na put jedne devojke bez doma na ovoj planeti.

Fizički sam prisutna ovde, i oduvek sam pokušavala da se uklopim. To mi je bio cilj-pronaći dom u ovom svetu. Nisam još uvek obišla planetu, ali za sada, za ovih 26 godina nisam ga pronašla. Možda zato što sam pokušavala da nađem dom van sebe, a ne u sebi. Neki motivacioni tekstovi za široke mase kažu- dom je tamo gde je srce. Zar to nije odgovor na moje večito pitanje? Gde je dom? U mojim grudima. A to shvatam tek ovako kasno, jer sam odgovore uvek tražila van sebe. Ne znam da li će se iko pronaći u ovome što pišem, i da li je iko imao ovo pitanje u svojoj glavi..ali nije ni bitno. Meni je bitno da ja pronađem sebe. Rekla bih sebi da je poražavajuće što sam već 26 godina na ovoj planeti i još uvek nemam nikakvu ideju ko sam ja i koje je moje mesto ovde. Zapravo, nije. Trećinu tog vremena sam učila ko je Julije Cezar, kako se razdvajaju molekuli hemijskih jedinjenja, kako se na latinskom jeziku zovu delovi tela, kao i slične stvari. Nisam se učila ko sam ja, kako da proniknem u svoje dubine, kako da razgovaram sa svojom dušom, kako jedna nemirna i neuzemljena duša puna snova treba da traje u materijalnom svetu. Tako da zapravo tek sada krećem na taj dug put otkrivanja sebe. Malo me plaši to što znam da nisam spremna da živim u materijalnom, i ne umem da se snađem. Savršeno razumem druge duše, vrlo lako proniknem u njih, znam šta žele i šta im treba..čak i kako da učinim da se osećaju bolje. Sve to zato što nisam vezana za materiju već za duh. I to je uvek bilo čudno ovozemaljskim ljudima. Nisu me razumeli, i plašila sam ih, isto toliko koliko mene plaši materijalni svet. Jedino što ja znam u materijalnom svetu je da uživam u onome što godi čulima, pa tako i duši.  Uživam u duši drveća, kroz dodir njihove kore, mirisu lisća, zvuku koji vetar stvara dok klizi kroz njihove grane. Uživam u ukusima prirode, uživam dok plutam nepomično na vodi. Uživam u dodiru nečije ruke. Iako je to sve fizičko i materijalno, zapravo je kontakt moje duše sa dušom ovog sveta. Ono što su ljudi stvorili, za mene je strano. Razmena usluga ili proizvoda za novac, laži i prevare da bi se došlo do njega, sakrivanje suštine i istine svojih bića, da ne bi bili povređeni, sujeta, potreba za dokazivanjem drugima...strahovi. Jako se loše snalazim u tome. A to je suština materijalnog sveta. Većine.

Da li ću ikada naučiti da živim u materijalnom svetu, to ne znam...ali ovo je prvi korak. Kažu, ako vidiš problem, već si korak bliže rešenju. Za mene ovo nije problem, za mene je ovo put, na koji sam se namerila, i nadam se da ću hrabro istrajati u njemu, da ću zajedno sa svojom dušom pronaći osećaj mira u svom domu, u svojim grudima i u svom srcu i da ću onda biti nepobediva za sve spoljašnje nedaće koje materijalni svet meni donosi. 

Pismo duši

Nekad davno sam bila bloger. Ali ne u ovom modernom smislu te reči, već više kao pisac, ne dobar pisac, koji deli svoje misli preko ovog virtuelnog papira i ovog bloga (šta god da ta reč znači, prihvatili smo je kao takvu). Bila sam neki čudan bloger, koji ne piše za svoje čitaoce, već samo za svoju dušu. Bili su tu neki ljudi koji su me pratili, pratili moje tekstove i upoznavali moju dušu.

Vreme je prolazilo, kao što to obično mora da radi po nekom nebeskom nalogu, i ne sme se zaustaviti po cenu toga da prestane da postoji. I dok je tako prolazilo, ne obazirući se na mene, ja sam se promenila i prestala sam da budem i bloger, a i pisac. Ispustila sam olovku, kao i tastaturu računara i jednostavno prestala da pišem. To je značilo samo jedno- prestala sam da idem na izlete sa svojom dušom i veoma smo se udaljile. Ja sad više nju ne poznajem, a ne poznaje ni ona mene. Kada biste me sada pitali ko sam ja, ne bih znala da vam odgovorim. Možda neka profesorka jezika. Nisam sigurna ni da li sam to u pravom smislu reči. Ne radim ni u jednoj školi, niti na fakultetu, nemam završene doktorske studije, kao što bi profesori trebali da imaju. Pomišljam sada- da li sam ja ikada nešto radila onako kako bi to trebalo da se radi, na jedan, lep, opšteprihvaćen način....? Mislim da nisam. Uvek su mi ljudi govorili da sam "sva naopako". Ne znam ni šta to znači, ali prihvatila sam i to kao i reč "blog", bez pitanja šta znači.

Pročitala sam tekst dragogo prijatelja, blogera koji je mnogo bolji od mene, i poželela da pišem. Osetila sam ljubav koju jakoo dugo nisam- ljubav prema pisanju i ljubav prema svojoj duši. Pitam se gde li je ona otišla, gde je sada...Nema je već dugo vremena ( ne znam da li se uopšte ovako kaže). I gramatika me je napustila. Naučila sam se da živim u svetu oko sebe, da pišem ono što bi ljudi želeli da čuju, da im kažem da nešto treba da urade ili kupe, da im skrenem pažnju na nešto što im treba (ili ne)...i naučila sam da pišem tako da gramatike nema, samo da bi reči bile po pravilima interneta kako bi ih ljudi kojima pišem lakše pronašli.

Šta se to dešava sa ovim svetom? Kako plivati u vatri, disati vodu i jesti vazduh? Sva pravila su se promenila, a svako rođen posle 2000. godine ni ne zna o čemu pišem. Onaj ko je rođen pre, zna vrlo dobro da se ni on ne snalazi baš najbolje u ovom novom dobu, kao ni ja. To je valjda kletva toga da živiš u tri veka. Promene se dešavaju, i ne treba ih zaustavljati. Treba samo naučiti sebe da se menjaš sa svim promenama koje usleđuju. Tako kažu.

Sad kada više nemam duše, osećam se kao masa neoblikovanog plastelina koji se formira i rasformira sa svakom promenom koja usledi, kako bih se lakše ukalupljivala u svet u kojem živim. Da li mi je lakše? Nije. Nije mi lakše jer me boli praznina koja je nastala kada sam svoju dušu napustila i otišla za modernim dobom. Ovo deluje kao da krivim svet, za promene, zar ne? Ne krivim ga. Ne znam ni koga da krivim...opet, ako krivim sebe...pa majku mu, nisam ni ja kriva što sam izgubljena.

Napisala sam ovo sve samo da bih sebi rekla da mi nedostaje moja duša, a pošto je ovo bio jedini način da nas dve komuniciramo, nadam se da će videti ovo pismo, da će znati da mi nedostaje, i da će prihvatiti moju molbu da se vrati. Ponizno saginjem glavu, ispovedam se za svoje grehe prema njoj, i molim za oprost. Mogu dati obećanje da ću pokušati da se vratim u naš zajednički svet i da ću pokušati da komuniciram sa njom, da rastopimo tu daljinu između nas i ponovo da živimo zajedno, kao jedno.

Ostavljam sve duše koje sam želela blizu sebe, i posvećujem se tebi, dušo moja, jer shvatila sam da na ovom svetu imam samo tebe, i sebično zvuči, ali potrebna si mi, da mi vratiš kompas našeg zajedničkog puta i da mi vratiš mir koji sam imala kada sam bila ujedinjena sa tobom. To su moje želje i moji uslovi. Pokaži mi šta ti želiš i daj svoje uslove, i obećavam, živećemo u zajednici dok ne napustiš moje telo i odlučiš da nastaniš neko drugo. To je sve što sada želim, u ovom životu.

Volim te dušo moja.