Još jedan od razgovora sa sobom. Izazvan je jednim pitanjem- da li ću se ikada promeniti?
Probudila sam se jutros, sa bolom u stomaku, popila lek i nastavila da ležim. Prethodna dva dana sam provela polumrtva, takođe u krevetu, uništena bolovima zbog migrene. Kad mi mama kaže: "moraš da se promeniš, način života i način ishrane da bi ti bilo bolje", ja se uvredim, bocne me nekako. A zašto? Evo, sad ću iskreno priznati i vama i sebi: osećam se kao da sam čitavog svog života u kavezu, i sad kad sam osetila slobodu ne želim ni sekunde da pomislim da neko može da mi je uzme. A kakve sad veze hrana ima sa slobodom? U mojoj glavi to je duboko povezano-ja ću da jedem ono što hoću, radiću ono što hoću, i neću raditi ono što ne želim. To je za mene sloboda (kao). I onda se desilo ono što možda baš i nisam želela da se desi, a to je da svaki put kada znam da nešto ne bi trebalo da radim, ili mi neko kaže-"nemoj to da radiš", u meni se rodi neopisiva želja da to radim, da bih dokazala sebi da mogu i ono što ne smem, i ono što mi se hoće. Tako su neke loše stvari po mene, postale moji svakodnevni postupci, jer ja tako, kao, sebi dokazujem da mogu i smem sve, baš sve.
Odakle je sve to krenulo, ne sećam se, možda onog trena kada mi je moj život postao potpuno nebitan, jer sam shvatila da je neizvesnost jedina sigurna u životu, i prestala sam bilo šta da cenim ili da ozbiljno shvatam. Motiv je jedino što čoveka vodi kroz život, i usmerava ga ka nečemu. Ja sam imala mnogo motiva, snova, bila sam snažna, vredna, poštena i iskrena, a onda mi je najveći motiv oduzet i onda su se sve vrednosti i ostali motivi srušili kao kula od karata. Sad mi je jedina vrednost u životu sloboda, koje se držim kao davljenik za slamku, a kad malo bolje razmislim, zapravo ni nju nemam, u potpunosti. Kakva je to sloboda kada želiš da trčiš kilometrima, a ne možeš jer nemaš kondiciju, želiš da letiš, ali nemaš krila, želiš da budeš srećan i ispunjen, a ne znaš kako. I tako ja iz dana u dan osećam neku veliku prazninu u grudima, koja je nekada bila ispunjena motivima, snovima, željama, a sad je samo svakodnevno zatrpavam prividnom slobodom, radeći sve ono što ne bih trebala da radim, ali ona je poput crne rupe, sve što se stavi unutra nestaje zauvek, i onda ja tako samo ubacujem još više i više, a kraja nema, i sve ono loše postaje sve veća gomila, koja me razara sve više i više. Kada kažem loše mislim na nemarluk, lenjost, lošu hranu, nedostatak brige za zdravlje, za ljude oko sebe, distanca koju stvaram između sebe i svih ostalih, nedostatak volje za bilo čim...Možda bi ljudi rekli-"to je depresija". Možda i jeste, ali ja ne mislim da jeste. Ja mislim da je sve to samo nedostatak motiva. I to mislim za sve one koji su u depresiji. Fali im motiv da ustanu ujutru iz kreveta, da promene nešto u životu, da dodaju boje, da učine nešto lepo.
Kad smo kod toga...ranije, kad nisam bila ovakva, volela bih da pomognem drugima, da dam novac svakome kada mislim da mu treba, i sve to sam radila punog srca, sa radošću što mogu da pomognem....sada i dalje to radim, ali ne iz ljubavi, već iz osećaja dužnosti, jer osećam da je to nešto što treba da uradim, ali više me to ne ispunjava, niti me usrećuje, to je prosto nešto što uradim i to je to, nema reakcije, nema osećanja. Evo, sedim sada i pokušavam da se setim, šta mi je poslednji put izazvalo osećanja...ne sećam se....tu i tamo osetim mir, i to mi jako prija, ali ne traje dugo, jer taj osećaj dužnosti mi nabija krivicu što ne radim ovo, ili ono, ili šta god mislim da bi trebalo da radim, da ne bih izneverila voljene, ili da bih sebi obezbedila relativno uredan život....
Nije kao da ja sedim depresivna, zatvorena u sobi...ne sve vreme... Imam periode kada pokušam da smislim neki motiv, pa krenem da se trudim, krenem da se borim protiv sebe koja ništa ne želi, krenem da pravim nešto od sebe i od svog života i onda vrlo brzo odustanem...a zašto? Zato što ti motivi očigledno nisu pravi, i vrlo brzo izblede, te se praznina vrati na njihovo mesto.
Svi koji me znaju oduvek su mi pričali: "ti si najjača osoba koju poznajem"; "možeš ti to, ti si jaka". I sigurna sam da jeste tako, ali isto tako znam da me se oni koji me najviše vole, zapravo pomalo i srame, jer sve što pokušam ne završim do kraja, sve što počnem, i dam reč da ću uraditi, ne traje dugo, te se čovek ne može uzdati u mene. Ono što ja vidim kao razlog odustajanja ovde jeste taj što pored svih unutrašnjih bitki koje vodim sa sobom samom i sa svojim demonima, istrošim previše energije, i onda nemam snage da vodim i bitke sa spoljnim svetom koji stoji van mene same.
Sve više želim da budem sama, jer mislim da tako neću uticati na druge, jer ne želim da prenosim svoje bitke na druge ljude, pogotovo ne na one koje volim, a još više zato što ih oni ne mogu razumeti.
Kada pomislim na to da budem bolja, da redovno treniram, hranim se zdravo, izbacim sve loše navike, vodim brigu o sebi i o svom zdravlju, sve je to nekako super, osećaš se bolje, lepše, samouverenije...blabla...jednostvno ne mogu sebe da zamislim sebe kao takvu osobu, mnogo mi je lakše da se prepustim tim naizgled malim nestašlucima, jer onda mi ne treba disciplina, ne treba mi volja, ne treba mi trud, a ponajviše mi ne treba to ulaganje u budućnost koja je potpuno neizvesna i sutra može da prestane da postoji.
I sad kad ste pročitali sve ovo, pitate se kada već nemam volje ni za šta, šta još radim ovde, u ovom životu. Pa tu sam samo zato što ne želim da budem kukavica i pobegnem od nedaća, ne želim da povredim ljude koje volim (ne baš toliko) i zato što verujem da će biti bolje. Samo me vera održava u toj borbi protiv sebe i protiv sveta oko sebe.
Pomalo me je sramota što se žalim, jer imam sve o čemu mnogi mogu samo da sanjaju, imam krov nad glavom, imam porodicu, imam ljubav svog života, imam hranu i čistu vodu, imam prijatelje, imam novac, imam odeću i obuću, imam lepotu..imam sve. Nije da nisam srećna jer imam to sve, i nije da sve to ne cenim. Zahvalna sam zaista. Jedini problem je što nemam motiv da imam sve ovo. I sad kada bih ostala bez svega, mislim da bi mi bilo svejedno, patila bih samo malo više, ali nekako ti dođe na isto, kad nemaš motiv da koristiš to sve što imaš i da budeš bolji i ideš napred u životu, ili prosto da ceniš to što imaš, nekako je sve potpuno nebitno. Da li sam tri dana za redom obukla istu majicu, ili sam svaki dan menjala, zar je bitno? Da li sam danas jela samo jabuke, ili sam jela vrhunski ručak u restoranu, to je samo kratkotrajno zadovoljstvo, od par minuta dok jedeš, zar je bitno? Da li spavaš u ovom gradu ili nekom drugom, zar je bitno?
I ne kažem da je ovo moje svakodnevno stanje uma. Možda se sutra probudim puna energije, spremna da pobedim sve svoje unutrašnje tuge i dileme i bude potpuno drugačije, ali eto, ovo je jedno iskreno ispovedanje osobe koja možda jeste, a možda i nije u depresiji (ne znam ni šta tačno znači ta reč).
I sve je to izazvano pitanjem koje sam postavila sebi: "Hoću li se ikada promeniti?" Znam da hoću, samo kako i u kom pravcu, to još ne znam.
Probudila sam se jutros, sa bolom u stomaku, popila lek i nastavila da ležim. Prethodna dva dana sam provela polumrtva, takođe u krevetu, uništena bolovima zbog migrene. Kad mi mama kaže: "moraš da se promeniš, način života i način ishrane da bi ti bilo bolje", ja se uvredim, bocne me nekako. A zašto? Evo, sad ću iskreno priznati i vama i sebi: osećam se kao da sam čitavog svog života u kavezu, i sad kad sam osetila slobodu ne želim ni sekunde da pomislim da neko može da mi je uzme. A kakve sad veze hrana ima sa slobodom? U mojoj glavi to je duboko povezano-ja ću da jedem ono što hoću, radiću ono što hoću, i neću raditi ono što ne želim. To je za mene sloboda (kao). I onda se desilo ono što možda baš i nisam želela da se desi, a to je da svaki put kada znam da nešto ne bi trebalo da radim, ili mi neko kaže-"nemoj to da radiš", u meni se rodi neopisiva želja da to radim, da bih dokazala sebi da mogu i ono što ne smem, i ono što mi se hoće. Tako su neke loše stvari po mene, postale moji svakodnevni postupci, jer ja tako, kao, sebi dokazujem da mogu i smem sve, baš sve.
Odakle je sve to krenulo, ne sećam se, možda onog trena kada mi je moj život postao potpuno nebitan, jer sam shvatila da je neizvesnost jedina sigurna u životu, i prestala sam bilo šta da cenim ili da ozbiljno shvatam. Motiv je jedino što čoveka vodi kroz život, i usmerava ga ka nečemu. Ja sam imala mnogo motiva, snova, bila sam snažna, vredna, poštena i iskrena, a onda mi je najveći motiv oduzet i onda su se sve vrednosti i ostali motivi srušili kao kula od karata. Sad mi je jedina vrednost u životu sloboda, koje se držim kao davljenik za slamku, a kad malo bolje razmislim, zapravo ni nju nemam, u potpunosti. Kakva je to sloboda kada želiš da trčiš kilometrima, a ne možeš jer nemaš kondiciju, želiš da letiš, ali nemaš krila, želiš da budeš srećan i ispunjen, a ne znaš kako. I tako ja iz dana u dan osećam neku veliku prazninu u grudima, koja je nekada bila ispunjena motivima, snovima, željama, a sad je samo svakodnevno zatrpavam prividnom slobodom, radeći sve ono što ne bih trebala da radim, ali ona je poput crne rupe, sve što se stavi unutra nestaje zauvek, i onda ja tako samo ubacujem još više i više, a kraja nema, i sve ono loše postaje sve veća gomila, koja me razara sve više i više. Kada kažem loše mislim na nemarluk, lenjost, lošu hranu, nedostatak brige za zdravlje, za ljude oko sebe, distanca koju stvaram između sebe i svih ostalih, nedostatak volje za bilo čim...Možda bi ljudi rekli-"to je depresija". Možda i jeste, ali ja ne mislim da jeste. Ja mislim da je sve to samo nedostatak motiva. I to mislim za sve one koji su u depresiji. Fali im motiv da ustanu ujutru iz kreveta, da promene nešto u životu, da dodaju boje, da učine nešto lepo.
Kad smo kod toga...ranije, kad nisam bila ovakva, volela bih da pomognem drugima, da dam novac svakome kada mislim da mu treba, i sve to sam radila punog srca, sa radošću što mogu da pomognem....sada i dalje to radim, ali ne iz ljubavi, već iz osećaja dužnosti, jer osećam da je to nešto što treba da uradim, ali više me to ne ispunjava, niti me usrećuje, to je prosto nešto što uradim i to je to, nema reakcije, nema osećanja. Evo, sedim sada i pokušavam da se setim, šta mi je poslednji put izazvalo osećanja...ne sećam se....tu i tamo osetim mir, i to mi jako prija, ali ne traje dugo, jer taj osećaj dužnosti mi nabija krivicu što ne radim ovo, ili ono, ili šta god mislim da bi trebalo da radim, da ne bih izneverila voljene, ili da bih sebi obezbedila relativno uredan život....
Nije kao da ja sedim depresivna, zatvorena u sobi...ne sve vreme... Imam periode kada pokušam da smislim neki motiv, pa krenem da se trudim, krenem da se borim protiv sebe koja ništa ne želi, krenem da pravim nešto od sebe i od svog života i onda vrlo brzo odustanem...a zašto? Zato što ti motivi očigledno nisu pravi, i vrlo brzo izblede, te se praznina vrati na njihovo mesto.
Svi koji me znaju oduvek su mi pričali: "ti si najjača osoba koju poznajem"; "možeš ti to, ti si jaka". I sigurna sam da jeste tako, ali isto tako znam da me se oni koji me najviše vole, zapravo pomalo i srame, jer sve što pokušam ne završim do kraja, sve što počnem, i dam reč da ću uraditi, ne traje dugo, te se čovek ne može uzdati u mene. Ono što ja vidim kao razlog odustajanja ovde jeste taj što pored svih unutrašnjih bitki koje vodim sa sobom samom i sa svojim demonima, istrošim previše energije, i onda nemam snage da vodim i bitke sa spoljnim svetom koji stoji van mene same.
Sve više želim da budem sama, jer mislim da tako neću uticati na druge, jer ne želim da prenosim svoje bitke na druge ljude, pogotovo ne na one koje volim, a još više zato što ih oni ne mogu razumeti.
Kada pomislim na to da budem bolja, da redovno treniram, hranim se zdravo, izbacim sve loše navike, vodim brigu o sebi i o svom zdravlju, sve je to nekako super, osećaš se bolje, lepše, samouverenije...blabla...jednostvno ne mogu sebe da zamislim sebe kao takvu osobu, mnogo mi je lakše da se prepustim tim naizgled malim nestašlucima, jer onda mi ne treba disciplina, ne treba mi volja, ne treba mi trud, a ponajviše mi ne treba to ulaganje u budućnost koja je potpuno neizvesna i sutra može da prestane da postoji.
I sad kad ste pročitali sve ovo, pitate se kada već nemam volje ni za šta, šta još radim ovde, u ovom životu. Pa tu sam samo zato što ne želim da budem kukavica i pobegnem od nedaća, ne želim da povredim ljude koje volim (ne baš toliko) i zato što verujem da će biti bolje. Samo me vera održava u toj borbi protiv sebe i protiv sveta oko sebe.
Pomalo me je sramota što se žalim, jer imam sve o čemu mnogi mogu samo da sanjaju, imam krov nad glavom, imam porodicu, imam ljubav svog života, imam hranu i čistu vodu, imam prijatelje, imam novac, imam odeću i obuću, imam lepotu..imam sve. Nije da nisam srećna jer imam to sve, i nije da sve to ne cenim. Zahvalna sam zaista. Jedini problem je što nemam motiv da imam sve ovo. I sad kada bih ostala bez svega, mislim da bi mi bilo svejedno, patila bih samo malo više, ali nekako ti dođe na isto, kad nemaš motiv da koristiš to sve što imaš i da budeš bolji i ideš napred u životu, ili prosto da ceniš to što imaš, nekako je sve potpuno nebitno. Da li sam tri dana za redom obukla istu majicu, ili sam svaki dan menjala, zar je bitno? Da li sam danas jela samo jabuke, ili sam jela vrhunski ručak u restoranu, to je samo kratkotrajno zadovoljstvo, od par minuta dok jedeš, zar je bitno? Da li spavaš u ovom gradu ili nekom drugom, zar je bitno?
I ne kažem da je ovo moje svakodnevno stanje uma. Možda se sutra probudim puna energije, spremna da pobedim sve svoje unutrašnje tuge i dileme i bude potpuno drugačije, ali eto, ovo je jedno iskreno ispovedanje osobe koja možda jeste, a možda i nije u depresiji (ne znam ni šta tačno znači ta reč).
I sve je to izazvano pitanjem koje sam postavila sebi: "Hoću li se ikada promeniti?" Znam da hoću, samo kako i u kom pravcu, to još ne znam.
Pozdrav Zovem se Džejla Šemsudin, iz Bijeljina sam, ali se preselim u London sa suprugom. Bio sam povrijeđen i slomljen kada je u mom braku prije sedam mjeseci nastao veliki problem između mene i mog muža. tako grozan da je slučaj odveo na sud. Rekao je da više nikada ne želi ostati sa mnom i da me više ne voli. Pa se spakovao iz kuće i natjerao mene i djecu da prođu kroz ozbiljne bolove. Pokušao sam sve prilike da ga vratim nakon puno prosjačenja, ali sve je bilo beskorisno i potvrdio je da je doneo svoju odluku i da me više nikada nije htio vidjeti. Tako sam se jedne večeri, kad sam se vratio s posla, upoznao svog starog prijatelja koji me je pitao o mom mužu. Pa sam mu sve objasnio, pa mi je rekao da jedini način da povratim muža je da posjetim pravopisnu glumu zvanu DrIgbinovia, jer je i njemu to zaista uspjelo. Tako da nikad nisam vjerovao u pravopis, ali nisam imao izbora nego da slijedim njegov savjet. Zatim mi je dao adresu e-pošte doctorigbinovia93@gmail.com za pravopisnu glumu koju je posjetio. Tako sam sljedećeg jutra poslao e-poštu na adresu koju mi je dao, a pravopisni uvjeti su me uvjeravali da ću dva dana dobiti muža. Kakva fantastična izjava !! Nikad nisam razmišljao pa je razgovarao sa mnom i rekao mi sve što trebam učiniti. Onda sam sledećeg jutra, tako iznenađujuće, moj muž koji me nije zvao zadnjih 7 meseci nazvao da najavim da se vraća. Kako je divno!! Tako je bilo i on se vratio istog dana, s puno ljubavi i radosti, i ispričao se zbog svoje greške i zbog boli koji je nanio meni i našoj djeci. Od tog dana, naša veza je sada bila jača nego prije, uz pomoć DrIgbinovia-a. Dakle, ja ću vas konsultovati ako imate problema s njim, dajem vam 100% garanciju da će vam on pomoći, nazovite ga ili mu dodajte na Whats-app: +2348144480786 vrlo veliko zahvaljujući Drigbinovia ..!
ReplyDeletepozdrav prijatelju moje ime je jelena i ja sam iz hrvatske, ja i moj suprug smo u braku već 10 godina i živjeli smo mirno do jednog vjernog dana, došao je kući stvarno ljut pokušao sam saznati što se tada događa povisio je glas na mene i počeo se boriti sa mnom, pokušao sam sve kako bih ga smirio, ali bio je ljut na mene bez razloga i rekao je da će se razvesti od mene, molio sam ga da mi kaže što ide na, sve što je mogao reći bilo je da sam se umorio od mene da bih trebao živjeti njegovu kuću tako da me više ne želi u svom životu, plakao sam cijelu noć, zatim želim da kuća mojih prijatelja ostane tamo s njom i rekao sam što joj se dogodilo i upozna me s dr. alabom koja je pomogla drugim ženama u istoj situaciji i to je ispalo dobro, prije svega nikad ne vjerujem, ali samo sam rekao da bih trebao probati jer zaista volim moj muž toliko, pa sam ga kontaktirao i rekao mi je što da radim i učinio sam to, i poslao je snažnu molitvu koju sam morao izgovoriti usred noći dok je bacao ljubavnu čaroliju. Bilo je čudo 48 sati kasnije nazvao me jedini suprug rekavši mi da mu je žao što me želi natrag, bila sam tako sretna jer mi je dr. Alaba pomogao i obećao sam sebi da ću potrošiti ovaj testimoney širom svijeta kako bi ga drugi mogli vidjeti i kontaktirati ga, ako trebate pomoć, možete ga kontaktirati putem njegove gmail adrese dralaba3000@gmail.com ili ga možete dobiti putem whatsappa +2349071995123, on je pomoćnik kojeg je Bog poslao da vrati izgubljene ljubavnike i donijeti vam sreću.
ReplyDelete