Gotovo nikad nisam napisala dva teksta u jednom danu, ali za sebe, danas ću to uraditi. Obećala sam svojoj duši da ću joj se posvetiti, da ću je pronaći i vratiti se u svet u kojem smo živele obe- Ovo je moj način da to i dokažem.
Pišem sada, dušo, da otkrijem ko sam ja, a i ko si ti. Krećem na put istrage, do pronalaska.
Dobrodošli na put jedne devojke bez doma na ovoj planeti.
Fizički sam prisutna ovde, i oduvek sam pokušavala da se uklopim. To mi je bio cilj-pronaći dom u ovom svetu. Nisam još uvek obišla planetu, ali za sada, za ovih 26 godina nisam ga pronašla. Možda zato što sam pokušavala da nađem dom van sebe, a ne u sebi. Neki motivacioni tekstovi za široke mase kažu- dom je tamo gde je srce. Zar to nije odgovor na moje večito pitanje? Gde je dom? U mojim grudima. A to shvatam tek ovako kasno, jer sam odgovore uvek tražila van sebe. Ne znam da li će se iko pronaći u ovome što pišem, i da li je iko imao ovo pitanje u svojoj glavi..ali nije ni bitno. Meni je bitno da ja pronađem sebe. Rekla bih sebi da je poražavajuće što sam već 26 godina na ovoj planeti i još uvek nemam nikakvu ideju ko sam ja i koje je moje mesto ovde. Zapravo, nije. Trećinu tog vremena sam učila ko je Julije Cezar, kako se razdvajaju molekuli hemijskih jedinjenja, kako se na latinskom jeziku zovu delovi tela, kao i slične stvari. Nisam se učila ko sam ja, kako da proniknem u svoje dubine, kako da razgovaram sa svojom dušom, kako jedna nemirna i neuzemljena duša puna snova treba da traje u materijalnom svetu. Tako da zapravo tek sada krećem na taj dug put otkrivanja sebe. Malo me plaši to što znam da nisam spremna da živim u materijalnom, i ne umem da se snađem. Savršeno razumem druge duše, vrlo lako proniknem u njih, znam šta žele i šta im treba..čak i kako da učinim da se osećaju bolje. Sve to zato što nisam vezana za materiju već za duh. I to je uvek bilo čudno ovozemaljskim ljudima. Nisu me razumeli, i plašila sam ih, isto toliko koliko mene plaši materijalni svet. Jedino što ja znam u materijalnom svetu je da uživam u onome što godi čulima, pa tako i duši. Uživam u duši drveća, kroz dodir njihove kore, mirisu lisća, zvuku koji vetar stvara dok klizi kroz njihove grane. Uživam u ukusima prirode, uživam dok plutam nepomično na vodi. Uživam u dodiru nečije ruke. Iako je to sve fizičko i materijalno, zapravo je kontakt moje duše sa dušom ovog sveta. Ono što su ljudi stvorili, za mene je strano. Razmena usluga ili proizvoda za novac, laži i prevare da bi se došlo do njega, sakrivanje suštine i istine svojih bića, da ne bi bili povređeni, sujeta, potreba za dokazivanjem drugima...strahovi. Jako se loše snalazim u tome. A to je suština materijalnog sveta. Većine.
Da li ću ikada naučiti da živim u materijalnom svetu, to ne znam...ali ovo je prvi korak. Kažu, ako vidiš problem, već si korak bliže rešenju. Za mene ovo nije problem, za mene je ovo put, na koji sam se namerila, i nadam se da ću hrabro istrajati u njemu, da ću zajedno sa svojom dušom pronaći osećaj mira u svom domu, u svojim grudima i u svom srcu i da ću onda biti nepobediva za sve spoljašnje nedaće koje materijalni svet meni donosi.
Pišem sada, dušo, da otkrijem ko sam ja, a i ko si ti. Krećem na put istrage, do pronalaska.
Dobrodošli na put jedne devojke bez doma na ovoj planeti.
Fizički sam prisutna ovde, i oduvek sam pokušavala da se uklopim. To mi je bio cilj-pronaći dom u ovom svetu. Nisam još uvek obišla planetu, ali za sada, za ovih 26 godina nisam ga pronašla. Možda zato što sam pokušavala da nađem dom van sebe, a ne u sebi. Neki motivacioni tekstovi za široke mase kažu- dom je tamo gde je srce. Zar to nije odgovor na moje večito pitanje? Gde je dom? U mojim grudima. A to shvatam tek ovako kasno, jer sam odgovore uvek tražila van sebe. Ne znam da li će se iko pronaći u ovome što pišem, i da li je iko imao ovo pitanje u svojoj glavi..ali nije ni bitno. Meni je bitno da ja pronađem sebe. Rekla bih sebi da je poražavajuće što sam već 26 godina na ovoj planeti i još uvek nemam nikakvu ideju ko sam ja i koje je moje mesto ovde. Zapravo, nije. Trećinu tog vremena sam učila ko je Julije Cezar, kako se razdvajaju molekuli hemijskih jedinjenja, kako se na latinskom jeziku zovu delovi tela, kao i slične stvari. Nisam se učila ko sam ja, kako da proniknem u svoje dubine, kako da razgovaram sa svojom dušom, kako jedna nemirna i neuzemljena duša puna snova treba da traje u materijalnom svetu. Tako da zapravo tek sada krećem na taj dug put otkrivanja sebe. Malo me plaši to što znam da nisam spremna da živim u materijalnom, i ne umem da se snađem. Savršeno razumem druge duše, vrlo lako proniknem u njih, znam šta žele i šta im treba..čak i kako da učinim da se osećaju bolje. Sve to zato što nisam vezana za materiju već za duh. I to je uvek bilo čudno ovozemaljskim ljudima. Nisu me razumeli, i plašila sam ih, isto toliko koliko mene plaši materijalni svet. Jedino što ja znam u materijalnom svetu je da uživam u onome što godi čulima, pa tako i duši. Uživam u duši drveća, kroz dodir njihove kore, mirisu lisća, zvuku koji vetar stvara dok klizi kroz njihove grane. Uživam u ukusima prirode, uživam dok plutam nepomično na vodi. Uživam u dodiru nečije ruke. Iako je to sve fizičko i materijalno, zapravo je kontakt moje duše sa dušom ovog sveta. Ono što su ljudi stvorili, za mene je strano. Razmena usluga ili proizvoda za novac, laži i prevare da bi se došlo do njega, sakrivanje suštine i istine svojih bića, da ne bi bili povređeni, sujeta, potreba za dokazivanjem drugima...strahovi. Jako se loše snalazim u tome. A to je suština materijalnog sveta. Većine.
Da li ću ikada naučiti da živim u materijalnom svetu, to ne znam...ali ovo je prvi korak. Kažu, ako vidiš problem, već si korak bliže rešenju. Za mene ovo nije problem, za mene je ovo put, na koji sam se namerila, i nadam se da ću hrabro istrajati u njemu, da ću zajedno sa svojom dušom pronaći osećaj mira u svom domu, u svojim grudima i u svom srcu i da ću onda biti nepobediva za sve spoljašnje nedaće koje materijalni svet meni donosi.
No comments:
Post a Comment