12.26.2013

Slika u njegovoj glavi

Pričao mi je kako je svakoga dana slušao otkucaje sata koji se obično nalazio iza njega. Ništa više nije govorio o tome, ali sam znala šta to znači. Pričao je kako više i nije tako mlad, a ja sam znala da će i to ''tako'' još brže proći. Pričao je i pričao...Mnogo je pričao. Voleo je da priča. I meni, i drugima. Nisam se bunila. Volela sam da ga slušam. Čak sam volela i da ga čitam. Ponekad bi zapisivao te svoje misli i slao ih u lokalne novine. Pre nego što bi ih poslao uvek bi ih posalo meni, da dam svoje iskreno mišljenje. Ali, ko sam ja da dajem svoje iskreno mišljenje? Šta li mu je to značilo? Vrlo dobro je znao da je samo par meseci stariji od mene i da nam oboma mladost prolazi kao voda u koritu jedne seoske reke. Bio mi je smešan kada je sedeo za svojim radnim stolom, ispucalim, oštećenim, ostarelim...Kada bi prestao da piše na trenutak i zamolio vreme da sačeka samo da razmisli šta sledeće da spusti na tu belu hartiju, kao da je bio na visinama Tibeta, ili pak prostranstvima Sahare i potpuno zaboravljao da sam tu iza njega na neudobnom krevetu. Rekao je kako mu soba izgleda lepo noću. Ja sam mu rekla da sve izgleda lepo noću jer se onda ne vide suvišni detalji koji skrivaju lepotu osnovnih kontura stvari i njihovu neiskvarenu nežnost. Nikada nije tražio mnogo da bi bio srećan. Imao je tu svoju sliku sreće u glavi koja je bila već odavno naslikana, pre nego što je uspeo da sagleda svet iz svih uglova. Video je iz jednog jedinog ugla, i to je ostalo na platnu u njegovoj glavi. Na slici je bio jedan čovek u poodmaklim godinama, sa lepom ženom u kuhinji i dvoje dece koji se igraju pored njegove fotelje, a on je sedeo sa nogama na tabureu i ponosno čitao svoj poslednji roman, i na stočiću pored bi bile novine u kojoj se nalazila baš njegova kolumna. On je jednostavno želeo da ga neko razume, da bude čitan. Da napiše nešto veliko što će se čitati i onda kada njega ne bude više. I kada bi se probudio iz svojih snova samo bi nastavljao da piše po onoj istoj hartiji o slabostima života jednog običnog čoveka, o debelim ženama, o lošim uslovima u državi, svakojakim ljudima koji su živeli oko njega i opet je zaboravljao da ja sedim tu iza njega.  Čitala sam te njegove tekstove i pitala se zašto ih piše. Da li nije znao drugačije ili nije hteo drugačije? Da li sam ja osoba kompetentna da kaže da on možda treba drugačije. Da li sam ja ta koja treba da mu kaže da je Hemingvej kada su svi pisali o bogatstvima ljudi pisao o jadnom starcu koji je pokušavao da ulovi ribu, i da mu je bilo dovoljno što je samo to bila njegova borba. Možda grešim, ja ipak ne znam ništa o Hemingveju. Znam samo da su rekli da je previše pio, i da je Dali imao poremećenu sliku stvarnosti, ali bez obzira što nisu živeli po propisima i principima običnih ljudi  oni su ostali u mislima svih tih, običnih ljudi. Ja sam uvek mislila da nije važno da ceo svet zna za tebe, već da je važno da ceo TVOJ  svet zna za tebe, i tako sam živela, uvek srećna i uvek vedra i nasmejana. On je uvek imao taj zamišljeni izraz lica i pogled uprt u nebo...

20 godina posle:
Postala sam urednik nekih lokalnih novina. Na polici u magacinu sam našla sve njegove tekstove koje je poslao. Nikada nisu bili objavljeni jer bivše urednike tih novina nisu interesovali nečiji iskreni, literarni radovi već samo tračevi i sočne novosti o svetu oko nas. Uzela sam ih i odnela kući. Provela sam nekoliko noći, koje više nisu bile tako tužne i prazne, jer su njegove reči ispunjavale ceo moj stan. Sa tekstovima u ruci ležala sam na krevetu, išla u kuhinju po piće, obuvala se u hodniku i ponovo zatvarala vrata od stana kada sam tog dana krenula na posao. Pitala sam se zašto se slike u ljudskim glavama tako lako cepaju, zašto se ne ostvaruju? Njegova se pocepala pre nekoliko godina. Žena ga je ostavila jer je previše pisao a nikada ništa nije objavio, odvela je i decu, a odnela je i njegovu omiljenu fotelju. Makar mu je tabure ostao i njegov stari sto na kome je previše pisao. Sada pije, u praznom stanu, bez snova, bez volje, bez slike u glavi.

Sada, kad je stari urednik otišao iz novina ja sam poželela da objavimo njegove tekstove, da njegove brige o svetu i ljudima podelimo sa svima.Nažalost, ljude i danas samo zanimaju tračevi, crna hronika i sočne novosti o svetu oko nas.Tako ljudi postaju pijanice, ili se predaju toku običnih ljudi, kao što sam ja uradila. Postanu deo neke firme bez koje svet ne može, ponašaju se kao svi ostali u društvu, zanemare duboka razmišljanja o promenama sveta i sistema, zaborave da imaju probleme, da postoji sistem...a oni kojima su pocepane slike postanu pijanice pa polako i oni zaborave da imaju probleme i da postoji sistem koji je svojim kandžama pocepao tu njihovu sliku, i postanu jedna pokvarena, neizbežna karika društva. 

Priča bez početka

Sedela sam na klupi ispred njegove zgrade, ispod njegovog prozora. Nadala sam se da će me videti, kao što sam ja videla tu klupu one noći kada sam prespavala kod njega. I sada pomislih: " Da li će mu se svideti ovaj tekst? Da li će ga uopšte pročitati?" i to sve zato što mi je rekao da  i on piše, tj da je pisao. Razgovarali smo o našem omiljenom piscu do kasno u noć u kafiću u komšiluku. Sreća pa je poznavao sve konobare i onda su nam dopuštali da ostanemo i preko radnog vremena. Nas dvoje. Sami. U bašti kafića.

Priča kao počinje pre nekoliko meseci. Beše leto. Sreli smo se  u nekom kafiću prekoputa faxa, i tada ga nisam primetila jer je sunce bilo prejako i kada bih pogledala u njegovom smeru jako bi mi smetalo. Posle toga smo se još jednom sreli u istom društvu na istom mestu i tada je počelo. Ispostavilo se da je samo jedna zgrada izmedju naših i onda smo se zajedno vraćali kući. Usput smo razmenili brojeve i krenuli na kafe, kako se to kaže, jel? Ni tada ga nisam onako primetila. Bio je samo jedna divna, zanimljiva osoba sa kojom sam volela da provodim vreme jer smo razgovarali o zanimljivim temama, i ja sam pokušavala da se nadmudrujem sa njim, ali mi je uvek falilo godina i iskustva. Ne znam šta ga je kod mene privuklo, ali iz nekog razloga sam mu bila zanimljiva i videla sam da ni njemu ne smeta da provodi vreme sa mnom. Onda se jedno veče posle naše šetnje i pića na nekom splavu dogodilo da oboje budemo pozvani na isti rođendan.

Kada sam provodila vreme sa ljudima koje će biti na rođendanu slušala sam kako ga druge devojke hvale i kako se oduševljavaju što će doći, i tada sam prvi put postala svesna iglica u stomaku kada se pomene njegovo ime. Ni ja ne znam šta me je kod njega privuklo, ali kako druge devojke kažu ima ono nešto.
Kada je ušao u stan kod dečka kome je rodjendan bila sam neverovatno radosna i srećna, a da toga nisam bila ni svesna. Obrazi su mi bili rumeni sve vreme, a i on nije štedeo poglede upućene meni. Vreme je prolazilo a noć je već prelazila u jutro. Legla sam na kauč u dnevnoj sobi, onako umorna i pospana, a on je seo pored mene i bez obzira što je bio gladan nije otišao da jede nego je ostao da me mazi po kosi...Tada sam shvatila da su to najnežnije ruke na svetu koje sam osetila do sada. To me je malo zabrinulo, jer je on imao devojku, i ja dečka. Posle toga smo opet zajedno krenuli kući. Kako je bio pripit, ili se samo pravio, ni sada ne znam, on me zagrlio i tako, oslonjen na mene, teturasmo se dugim ulicama. Ja sam to osećala kao zagrljaj a ne kao telo pijanog čoveka i osećala sam se divno. Iako sam znala da tu nema ničega između nas i da nikada neće biti osećala sam se kao najsrećnija devojka na planeti, a znala sam da će to za samo par minuta nestati kao sapunica u kadi.


Kafe su postale češće, meni je bilo drago što ima devojku i nikada nisam bila ljubomorna, jer samo sam želela da bude srećan, nisam ga želela za sebe. Bili smo samo drugovi, pričali smo o njoj, o našim problemima, o glupostima i pametnim stvarima. Ja sam uvek pomalo imala tremu kada je trebalo da se vidim sa njim, ali osećaj kada se rastanemo uvek me je podizao do oblaka.

Posle nekog vremena čuli smo se sve ređe, i onda odjednom jedne večeri pitao me je da dodjem da spavam kod njega. Iako je bilo već kasno, bez razmišljanja sam otišla da budem sa njim. Ustala sam iz kreveta, obukla sam se i otišla kod njega. Ni jednog trenutka nisam pomislila da želi da me iskoristi ili nešto, jer ga poznajem dovoljno da znam da nije takva osoba. I zaista nije. Dugo smo razgovarali, a onda pre nego što je zaspao dopustio mi je da mu legnem na grudi. Tako je zaspao a ja cele noći nisam oka sklopila. Svima je vrlo dobro poznata ona pesma I don't want to fall asleep, I don't want to miss a thing....i tako je i bilo...ja sam cele noći bila budna i razmišljala o njemu i mojim osećanjima prema njemu. Nikada nisam osetila potrebu da budem sa njim, da ga uzmem za sebe, prisvojim, samo sam imala potrebu i želju da mu pokažem tu neku ljubav koju osećam prema njemu, koliko mi je stalo, koliko mi znači. I kada sam ga pitala te večeri da li ima devojku rekao je da ne. A ja sam se tog dana kao pomirila sa dečkom. I kada je on mene pitao isto pitanje bilo mi je jako teško da mu kažem da imam. Ali rekla sam istinu.

U toku noći on se okrenuo ka meni, pitao me da li sam dobro, i kada sam mu odgovorila da jesam samo me je poljubio, u usta, nežno, da nežnije nije moglo, i onda je odmakao glavu, pa me pogledao i ponovo je krenuo da me ljubi, par puta me je poljubio i kako ja nisam uzvratila samo se okrenuo i nastavio da spava. Kada smo se probudili ujutru doneo mi je kafu i napravio palačinke, ali o poljupcu se ništa nije govorilo...dok ga nisam pitala. Kaže da je sanjario i da se ničega ne seća. Možete li zamisliti moja osećanja u tom trenu?

Od tada, od kad sam otišla, više se nismo videli, svaki put kada bih ga zvala nalazio je razloge da se ne vidimo.

I tako smo došli do večeras. Sela sam na klupu ispod njegovog prozora i pitala se da li će me videti, da li će znati da sam tu, da li će osetiti koliko mi nedostaje i koliko mi treba. Krenule su mi suze niz hladno lice koje je već išamarao ledeni vetar. Ali nije mi bilo hladno po licu, bilo mi je hladno u srcu. Osećala sam se užasno usamljenom. Samo sam želela da ga vidim, makar kroz prozor. I tako sam sat vremena sedela na toj klupi i jecala, šetala se oko njegove zgrade i po mračnim, praznim ulicama u blizini očekujući da će se pojaviti. Od svakog bića na ulicama pomišljala sam da je on, ali nije ga bilo. Otišla sam poslednji put pod njegov prozor i rekla mu: "Zaboravi me, u mom srcu te više neće biti kao što je nekada bilo, znam da više ne želiš da me vidiš, i iako je bilo mnogo zvezda padalica za mene na nebu večeras, ja želim da ispunim tvoju želju-neću te zvati više."

A kada sam videla zvezdu padalicu poželela sam samo jedno-da budem srećna.

Naučiću da budem srećna i bez tebe.



P.s. Evo vam lepa muzika za laku noć, dobro jutro ili dobar dan....http://www.mixcloud.com/mancha-bozidar-mancic/only-love-mix-chapter-3-turbulence/