Razgovori sa dušom-treći tekst

Opet je smena godišnjih doba. Zanimljivo je što se ova ne dešava preko noći, kao što se zimi desi da se samo probudiš jednog jutra i vidiš belinu prelepog snega svuda oko sebe. Ova smena se dešava polako, korak po korak,list po list, neprimetno. Sija sunce, toplo je, dovoljno je da na letnju odeću nabaciš samo jedan džemper. Primećuješ da se nešto menja, ali jesen to radi tako nežno, bez neprijatnih iznenađenja. Uvlači se u kožu a da nismo ni svesni toga. Vazduh je svež, uvlači se kroz pore duboko u krvotok. Da li je smešno da kažem da jesen teče našim venama? Ja je osećam u svakoj ćeliji svog tela i u svakom drhtaju duše.

Prošla jesen, iako nije ona kriva, za mene je bila jedan od najtežiš perioda mog života. Donela je jedno jako teško iznenađenje, jedno rušenje sveta, odron tla pod nogama, odron i najsitnijih delića jednog srca.

Tako je i ova jesen počela da mi vraća uspomene, da me tera da proživljavam svaki prošlogodišnji sekund iznova, kroz snove, kroz budno stanje duboko u sobama mog uma.
Ja sam nastavila dalje. Sagradila sam novi život, kamen po kamen, deo po deo srca. Preselila sam se, pronašla posao, izborila se sa svim poteškoćama na poslu i učinila da mi bude lepo.

Da li ste ikada pokušali da gradite kuću koja vam je srušena u zemljotresu? To je samo do vas da li ćete dati sve od sebe i praviti je tako da bude još bolja, ili ćete izgubiti volju i graditi je kako tako samo da bude funkcionalna, krov nad glavom. Ja sam trenutno razapeta između ta dva stanja...dajem sve od sebe da sagradim palatu, želim da bude lepša nego ikada, a onda izgubim snagu, izgubim sebe i onda samo sakljupljam kamenčiće i odlažem što je više moguće, kako bih ostala tu gde jesam. Nije lako kada moraš da gradiš kuću iznova, a još je teže kada treba da gradite čitav život iznova.

Pre nego što je došla ta kobna prošlogodišnja jesen, naučila sam da je sve u životu moguće uz dovoljno truda, da sve što želiš možeš da ostvariš. I onda...bum! Možda ipak i nije tako. Onda sam, sa dolaskom jeseni, naučila da za neke stvari koliko god da se trudiš ne možeš da ostvariš, jer neke stvari jednostavno ne treba da se dese. I šta sad? Jel me razumete? Šta sad? Da li se truditi do besvesti za svoje snove i njihovo ostvarenje, ili jednostavno pustiti reku života da vas nosi, pa gde god završite?

Kako balansirati?

Možda bi trebalo da upotrebim još jednu metaforu u ovom tekstu. Već sam dovoljno zbunila vas koji ovo čitate, ali nemoj te mi zameriti, ovo je moj razgovor sa samom sobom i sa mojom dušom. Moja introspekcija, tok mojih misli....

Možda je život zapravo kao rafting. Tu si, na reci, nekad je bujica jaka i a nekad je tok reke tako miran i spor...Mi smo na čamcu, i imamo vesla. Kada je bujica jaka, moramo da se trudimo da izbegnemo kamenje i prepreke na putu, i da pokušavamo da usmerimo čamac u pravom smeru, ali zapravo ne možemo mnogo uticati na tok, jer je reka jaka i nosi nas tamo gde ona želi. Kada je voda mirna, i sporo teče, treba da upotrebimo vesla da poguramo čamac i ubrzamo kretanje rekom, ili da iskoristimo da se odmorimo od naleta vode tokom tog turbulentnog spusta. Jel se slažete da je ovo odgovarajuća metafora života? A šta je veslo? Da li je to naše vreme, da li je to snaga ili volja? Poenta je da je spust mnogo lakši ako imamo odgovarajuću opremu i sabornike u čamcu sa nama. Ne znam da li ste ikada išli na rafting, ali sam upravljati čamcem je gotovo nemoguće-isto tako, sa lošim kolegama i ako ne radite kao tim takođe je nemoguće. Čamac će se potpuno uzdrmati i možete izgubiti svu kontrolu i čak ispasti iz čamca.

Problem nastaje onda kada više nikome ne veruješ i daješ sve od sebe da svojim čamcem upravljaš sam. Prvo trčiš na jednu stranu, da zamahneš veslom par puta na jednu stranu, pa onda trčiš na drugu stranu, treba ti mnogo snage i mnogo brzine, brzo gubiš snagu, ne znaš na koju ćeš stranu pre, a svuda oko tebe prepreke koje treba izbeći. Pošto je to gotovo nemoguće, tu i tamo se olupaš o koji kamen i padneš, ali nemaš vremena da čekaš, nego odmah ustaješ i trčiš na drugu stranu da izbegneš sledeću prepreku, i tako stalno. Kada konačno dodješ u podnožje, tamo gde je reka mirna, odmoriš se par sekundi, ali onda opet kreće oprez i panika, očekuješ sleći spust, sledeću prepreku jer se plašiš da te dočeka nespremnog, i onda vreme koje imaš za odmor i opuštanje ne koristiš tako da skupiš snagu i pripremiš se sledeću fazu, već sediš i drthiš otvorenih očiju i čekaš, jako zgrčenog tela i prestravljene duše.

Zanimljivo je to što možete mesecima da se trudite i dajete sve od sebe, i sve izgleda super, izgurali ste najgore, sve je prošlo super, vidite rezultate, postali ste jači i bolji, i onda samo jedna greška, jedna mala greška, to što ste se opustili na trenutak i ta-da-prevrne se čamac.

Koliko smo mi onda zapravo odgovorni za sve što nam se dešava u životu? Ako sednete u sredinu čamca i držite se čvrsto, čvrsto možete preživeti i izdržati sve prepreke, jer svemu kad tad dođe kraj, bez mnogo truda.

Kao i pre mnogo godina i sada sam izgubljena u svom čamcu, gledam ka zvezdama i tražim odgovore na ova pitanja, čekam odgovor šta mi je činiti...da li da se borim svom svojom snagom, ili da samo sednem i uživam u vožnji?

I evo vam još jedan tekst pun pitanja bez i jednog odgovora. Idem sad na posao, da radim ono što svi ljudi rade u svom životu-žive najbolje što umeju.