Helou!
Sanjate da vas vaša najveća ljubav vara. Kako je to kod mene bilo? Pa evo ovako:
Trebalo je sa svojim dečkom(koji ima bogatog tatu) da idem na neki prijem gde bi njegov tata trebalo da održi važan govor. Kupila sam novu haljinu, potpuno modernu i skupu, da bih se uklopila u sliku devojke koju njegov tatica zamišlja za njega. Imala sam nekoliko tetovaža na podlaktici,i sve su rečenice na kojima piše kako je život lep,kako je ljubav važna i tako te vesele stvari...pa zar nije,pomislim? Bila sam sa njim jako dugo i veorvala sam u to. I onda dodje taj dan da treba da krenemo. Nalazimo se kod česme u Knez Mihajlovoj, onda odlazimo u veliku crnu limuzinu u kojoj već sedi neko društvo,koje ja ne poznajem. Pozvala sam i jednu moju drugaricu da ne bih bila sama među buržujima koje pritom ne poznajem. Kada smo stigli u tu neku veliku zgradu sve je kasnilo i morali smo da čekamo nekoliko sati. Ja sam tada pravila neku gumenu belu tetovažu(nadam se da nisam jedina koja izmišlja nove proizvode u snovima), ne sećam se šta je pisalo,ali who cares, i tako sam ja nju nalepila i otišla do prozora da vidim na svetlu kako izgleda. Moj dečko je sedeo za stolom sa mojom drugaricom i igrali su karte, a njegov drugar je sedeo pored stola, na podu,kao i ja pre nego što sam ustala,jer je sto minijaturan i za samo dve osobe. Kad sam se okrenula i vratila videla sam njih dvoje kako se ljube preko stola. Da li to mogu na zvati poljupcima? Čini mi se da su pre gutali glave jedno drugome koliko su navaljivali i jelte,strasno to radili. U prvom trenutku nisam primetila jer sam bila obuzeta da ne spadne tetovaža, ali kada sam ponovo okrenula glavu ka njima videla sam da to ipak jeste moj dečko i to ipak jeste moja drugarica. Ne znam kako da vam opišem taj osećaj, ali mislim da ne može ni da se poredi sa onim kada vam se tlo uruši pod nogama...ma jok,to je smešno u odnosu na bol koji se prolio stomakom, kao da je neko sipao najjači otrov na svetu da otruje sve one leptiriće u stomaku, i leptirići su definitivno ostali, ali šta sa onom ljubavi koja ostaje u srcu? Bila sam toliko prožeta bolovima da sam samo sa nevericom i širom otovorenim očima posmatrala tu igru strasti, kao da se dve duše bore za opstanak na dnu okeana pa užurbano pokušavaju da dele vazduh koji im je preostao,eto,tako su izgledali. I samo sam rekla: "Matija,šta to radiš" A on je polako prestao da je ljubi i rekao mi: "Pa šta,ne radim ništa loše?" Zatim ju je uzeo za ruku,i pitao je da li želi da ide sa njim na prijem na kojem njegov otac treba da održi govor, i poljubio je u ruku kao dame u nekom 18-19 veku u Parizu,ili gde već. Ja sam samo ustala i svom brzinom koju sam mogla postići tada krenula ka kraju terase koja se nalazila na tom 10 spratu na kom smo bili. Trčala sam ka rubu terase i u tom trenutku sam pala na kolena i videla balerine kako skaču sa krovova onako elegantno,izvodeći figure svojim telima u vazduhu,jedna za drugom, sa puno volje, ponosa i gordosti u prelepim belim vratovima koji su se visoko izvijali iz tih mišićavih tela. Dopuzala sam do samog ruba terase i kada sam pogledala dole,poželela sam da preskočim na drugu zgradu odatle,ali sam shvatila da je previše daleko i da ću pasti. Počela sam da se smejem, jer sam znala da niko nije vredan da uzmemo od sebe najveći dar-život. Bilo mi je krivo samo jer mi se tetovaža nije primila.
Zatim se budite i čujete žestoku svađu bračnog para, stavite jastuk preko glave, ali to se i dalje čuje...pokušavate da zaspite ali rečenice i dalje dopiru kroz jastuk i onda se trudite da čujete šta se to ustvari dešava: "Neću ti dati ni dinara više"; "Ti nisi normalan,ti si kriv što si otišao"; " Deca...(nisam razumela šta)"...
I onda shvatite da nema svrhe slušati. Mislite kako biste više voleli da imate neki stan gde komšije nisu tako bučne...opet pokušaj da se utone u san...ne vredi...Skinete jastuk sa glave i onda shvatite da se to ustvari dešava u vašoj kući. Ou f*ck, gde su mi slušalice. Znate da ne smete da izađete iz sobe jer ćete doživeti neverovatne neprijatnosti...Ma nevermind, proći će me žeđ i glad, nije to tako strašno...izgleda da ću još jedan dan provesti u krevetu, verovatno ceo...telefon mi je prazan,a ako ustanem da tražim punjač čuću nešto što ne bih želela i onda samo pustim pesmu i LaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLa......
Sanjate da vas vaša najveća ljubav vara. Kako je to kod mene bilo? Pa evo ovako:
Trebalo je sa svojim dečkom(koji ima bogatog tatu) da idem na neki prijem gde bi njegov tata trebalo da održi važan govor. Kupila sam novu haljinu, potpuno modernu i skupu, da bih se uklopila u sliku devojke koju njegov tatica zamišlja za njega. Imala sam nekoliko tetovaža na podlaktici,i sve su rečenice na kojima piše kako je život lep,kako je ljubav važna i tako te vesele stvari...pa zar nije,pomislim? Bila sam sa njim jako dugo i veorvala sam u to. I onda dodje taj dan da treba da krenemo. Nalazimo se kod česme u Knez Mihajlovoj, onda odlazimo u veliku crnu limuzinu u kojoj već sedi neko društvo,koje ja ne poznajem. Pozvala sam i jednu moju drugaricu da ne bih bila sama među buržujima koje pritom ne poznajem. Kada smo stigli u tu neku veliku zgradu sve je kasnilo i morali smo da čekamo nekoliko sati. Ja sam tada pravila neku gumenu belu tetovažu(nadam se da nisam jedina koja izmišlja nove proizvode u snovima), ne sećam se šta je pisalo,ali who cares, i tako sam ja nju nalepila i otišla do prozora da vidim na svetlu kako izgleda. Moj dečko je sedeo za stolom sa mojom drugaricom i igrali su karte, a njegov drugar je sedeo pored stola, na podu,kao i ja pre nego što sam ustala,jer je sto minijaturan i za samo dve osobe. Kad sam se okrenula i vratila videla sam njih dvoje kako se ljube preko stola. Da li to mogu na zvati poljupcima? Čini mi se da su pre gutali glave jedno drugome koliko su navaljivali i jelte,strasno to radili. U prvom trenutku nisam primetila jer sam bila obuzeta da ne spadne tetovaža, ali kada sam ponovo okrenula glavu ka njima videla sam da to ipak jeste moj dečko i to ipak jeste moja drugarica. Ne znam kako da vam opišem taj osećaj, ali mislim da ne može ni da se poredi sa onim kada vam se tlo uruši pod nogama...ma jok,to je smešno u odnosu na bol koji se prolio stomakom, kao da je neko sipao najjači otrov na svetu da otruje sve one leptiriće u stomaku, i leptirići su definitivno ostali, ali šta sa onom ljubavi koja ostaje u srcu? Bila sam toliko prožeta bolovima da sam samo sa nevericom i širom otovorenim očima posmatrala tu igru strasti, kao da se dve duše bore za opstanak na dnu okeana pa užurbano pokušavaju da dele vazduh koji im je preostao,eto,tako su izgledali. I samo sam rekla: "Matija,šta to radiš" A on je polako prestao da je ljubi i rekao mi: "Pa šta,ne radim ništa loše?" Zatim ju je uzeo za ruku,i pitao je da li želi da ide sa njim na prijem na kojem njegov otac treba da održi govor, i poljubio je u ruku kao dame u nekom 18-19 veku u Parizu,ili gde već. Ja sam samo ustala i svom brzinom koju sam mogla postići tada krenula ka kraju terase koja se nalazila na tom 10 spratu na kom smo bili. Trčala sam ka rubu terase i u tom trenutku sam pala na kolena i videla balerine kako skaču sa krovova onako elegantno,izvodeći figure svojim telima u vazduhu,jedna za drugom, sa puno volje, ponosa i gordosti u prelepim belim vratovima koji su se visoko izvijali iz tih mišićavih tela. Dopuzala sam do samog ruba terase i kada sam pogledala dole,poželela sam da preskočim na drugu zgradu odatle,ali sam shvatila da je previše daleko i da ću pasti. Počela sam da se smejem, jer sam znala da niko nije vredan da uzmemo od sebe najveći dar-život. Bilo mi je krivo samo jer mi se tetovaža nije primila.
Zatim se budite i čujete žestoku svađu bračnog para, stavite jastuk preko glave, ali to se i dalje čuje...pokušavate da zaspite ali rečenice i dalje dopiru kroz jastuk i onda se trudite da čujete šta se to ustvari dešava: "Neću ti dati ni dinara više"; "Ti nisi normalan,ti si kriv što si otišao"; " Deca...(nisam razumela šta)"...
I onda shvatite da nema svrhe slušati. Mislite kako biste više voleli da imate neki stan gde komšije nisu tako bučne...opet pokušaj da se utone u san...ne vredi...Skinete jastuk sa glave i onda shvatite da se to ustvari dešava u vašoj kući. Ou f*ck, gde su mi slušalice. Znate da ne smete da izađete iz sobe jer ćete doživeti neverovatne neprijatnosti...Ma nevermind, proći će me žeđ i glad, nije to tako strašno...izgleda da ću još jedan dan provesti u krevetu, verovatno ceo...telefon mi je prazan,a ako ustanem da tražim punjač čuću nešto što ne bih želela i onda samo pustim pesmu i LaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLaLa......
No comments:
Post a Comment