Uspomene

Nedostaje mi prethodni život. Da,nisam umrla, i ne morate da umrete da biste imali prošle živote.Može to da se desi čak i ako ste živi iako vam sve to izgleda kao jedan život. I tako kažem,baš mi nedostaje moj prethodni život trenutno. Nisam sigurna da li ceo ili samo delovi njega. U svakom slučaju,kada mi se vraćaju uspomene u ovom životu iz onog prošlog sećam se onih najtežih i najbolnijih trenutaka i perioda,a oni su ustvari bili najlepši i najdragoceniji. Sećam se jednom,bila sam mnogo bolesna,nisam išla u školu,ali nisam dala da se vidi na meni kako mi je,i stvarno sam se trudila da se ponašam kao da sam zdrava...u to vreme jedna drugarica je bila uz mene non-stop a nije čak ni znala kako mi je i koliko mi je teško bilo...Tada mi je prijalo njeno prisustvo,ali nisam shvatala koliko će mi to značiti kasnije,kada ozdravim i eto,odem u neki novi život i kada se osvrnem i shvatim koliko mi je to ustvari tada značilo i koliko mi je pomoglo,mnogo više nego što mi je tada delovalo...uvek ću joj to pamtiti i ceniti...Onda se sećam kada sam bila ostavljena,zbog svoje greške, patila sam mnogo. Toliko da sam se razbolela od tuge i plakanja i dve nedelje nisam ustala iz kreveta...plakala sam danju,plakala sam noću...a onda,onda se pojavila jedna devojka koju sam slučajno upoznala i koja je znala kako da me izleči od tuge..uvek je imala reči da me nasmeje koliko god tužna ja bila. Na licu mi se videlo da sam užasno tužna i očajna ali ja sam to sve manje i manje osećala zahvaljujući njoj,i iz toga sam izašla samo još jača...Živele smo u zgradi do zgrade...prozor od sobe moga brata je gledao na prozor njene sobe,samo što sam ja bila na trećem spratu,a ona na prvom. Onda sam ja naterala brata da on spava u mojoj sobi a ja u njegovoj.Naučila sam je slova za gluvoneme i onda smo svaku noć pred spavanje pričale tako što upalimo svetlo u pozadini i onda senkama ispisujemo slova na prozoru i želimo jedna drugoj najlepše želje za snove i za budući dan. Ona je znala šta ja želim,i ja sam znala šta ona želi. Imale smo tradiciju da se svako jutro sastajemo u nečijoj kući,da li kod mene ili kod nje...obično je bivalo da smo kod one koja prva napravi kafu ili koja prva kaže:''Dodji kod mene.'' Nes kafa...hm..možda sam već tada postajala zavisnik od kafe...Kako da i ne budem,kad me veže za osobe koje mnogo volim i za prelepe trenutke...Takodje poslednju nedelju njene škole,a kada sam ja završila ranije zbog prijemnog nakon četvrte godine svako veče smo išle u kafić koji se zove ''Abraš'' i tamo smo igrale neke moje madjarske karte i pile nes kafu. Dolazilo je mnogo ljudi,i oni koje smo volele i oni koje nismo...Obožavale smo tamo da sedimo zavaljene u ogroman kauč i da se smejemo toliko glasno da smo privlačile pažnju svih,a pogotovo onih koji nas ne vole i koji nas pakosno gledaju ispod oka sa velikom mržnjom moja bi nas prostrelila kada bismo obratile pažnju.Samo što mi to nismo radile. Bilo nam je važno samo da smo zajedno i uvek smo imale čemu da se smejemo,da smišljamo neke priče o budućnosti,o novim životima,o onome što bismo mogle da radimo kada budemo dovoljno odrasle da osnujemo svoj posao...prvobitni plan je bio da imamo kafić zajednički,i da ,onda smo smišljale kako bi to trebalo da izgleda...Ali opet ću se vratiti na onaj deo kada sam bila ostavljena,jer i tada smo imale divne trenutke..ali,da vam kažem iskreno,u tako nekim teškim trenucima shvatamo kako nam male stvari mnogo znače. Jedno veče posle redovne šetnje posle škole prolazile smo pored prodavnice i ja sam ugledala prelepe zelene jabuke,ali one slatke...moje omiljene i morala sam da ih kupim...kupila sam tri jer sam toliko novca imala...onda smo pojele po jednu i jedna je ostala...Ujutru kada sam otvorila oči u bratovoj sobi bilo je mnogo hladno jer je celu noć bio otvoren prozor a bila je zima,kasna zima,pred proleće. Bilo je savršeno hladno....Pored kreveta na poličici stajao je radio i samo sam pritisnula dugme i muzika je počela...Da,to je bila moja omiljena radio stanica,koja ima odličan jutarnji program i odličnu muziku uz njega...Kada sam čula da je prethodnu noć 5 beba u bolnici došlo na ovaj svet,3 devojčice i 2 dečaka,ugledala sam onu jabuku na stolu,uzela je i legla da slušam predivnu muziku. Onda sam uzela telefon i nazvalu nju. Prvo što sam joj rekla jeste da ništa u životu ne može da mi znači više nego to što kada otvorim oči i doživim tako savršeno jutro imam sa kime da ga podelim. I stvarno sam to mislila. Stvarno to mislim. Kada sam se selila u moj novi,tj. budući život znala sam da će mnogo toga da izostane,da neće biti više jutarnje kafe u malom sobičku plavo-zelene boje, smejanja na sav glas sa jednom ludom osobom braon kose,ogovaranja mojih i njenih simpatija,ali češće mojih :), skrivanja od fotoaparata...i tada,kada sam se selila sedela sam na stepenicama i plakala kao malo dete,neobuzdano, glasno, gušeći se u sopstevnim suzama, sa nekontrolisanim disanjem i nekontrolisanim mislima...ne volim suze jer su slane...I ona to zna i zato je bila tu uz mene da ih briše sa mog lica...i to je bio jedan od najtežih trenutaka ali i njega se najviše sećam. Sećam se čak materijala majice koja je pokrivala rame na koje sam spuštala glavu da plačem...i onda,narukvica,njoj omiljena,koja je tako išla uz nju i koja joj je tako dobro stajala našla se u našim rukama. Ona ju je gurala u moje dlanove a ja u njene. I naravno,završila je na mojoj ruci,a onda je ta luda osoba još ustala da pomogne da se sve kutije sa mojim i bratovim stvarima naguraju u gepek i zadnja sedišta kola...a onda je trebalo nagurati mene na sve te stvari.:) i onda sam odlazila...Težak trenutak,ali pamtim ga sa osmehom. Mislim da je sreća to što sve najbolnije trenutke pamtim sa osmehom i rado ih se sećam. Mada,ne posećuju me tako često. Ponekad samo. Uspomene...ja ne volim uspomene,mnogo mi je loše pamćenje i moto mi je bio:''Sećanja su za starije ljude.'' ali izgleda da neke stvari ne mogu da se zaborave i znače mnogo,da nas podsećaju da će ovakvih trenutaka biti i u budućnosti, jako bolnih ali ćemo ih se sećati sa osmehom...