Počinjem da pišem ovaj post uz doručak...a posle toga moram da raspremim sobu i to brzooo jer dolazi tata nakon mnogo dana posla na jugu Srbije i bilo bi fino da mi soba bude uredna...čudnu kombinaciju imam za doručak,palo mi na pamet da pomešam salamu,šampinjone iz tegle,neki čudan sir i još jednu vrstu sira,neki dimljeni...lepo je bilo,ali me mrzeo da pravim više pa sad sad još uvek gladna...ah,popiću kafu pa će proći...zašto ja ovo uopšte i pišem? Hm,pa da,zato što će ići u deo ''Razmišljanje za razmišljanje'' a ovo i jeste moje trenutno razmišljanje..Kako mogu da mislim o tako trivijalnim stvarima? Pa zato što sam se umorila više od preterano teških pitanja o postojanju i funkcionisanju u ovom svetu u kojem se nalazim...Bila sam juče dugo sa mamom na splavu na kafi i pričale smo...drago mi je što više nemam 14 godina i što više nisam kreten mali nezreli kakav sam bila...sada sam osoba koja može da sedi sa odraslima i razgovara ozbiljno o važnim i bitnim stvarima. Hm,a pre dva dana sam plakala zbog toga što sam bila sigurna da nisam dovoljno zrela, da nisam dorasla svojih 19 godina i da sam sebična osoba. Ali to je prošlo, nije više ni vredno pričati o tome... Ono o čemu želim da pričam jeste na osnovu čega ljudi mogu da znaju da li su zreli ili ne, da li su dorasli životu pred sobom i da li su sebični ili ne. Imam veliki problem u glavi trenutno jer ne znam,naglašavam NE ZNAM ko je taj čije mišljenje i savete mogu uzimati kao relevantne kada je u pitanju život, mišljenje o meni ili o drugim ljudima. Trenutno me ne ineteresuju drugi ljudi i kakav je ko,interesuje me samo kakva sam ja. Već mesecima pokušavam da pronadjem sebe i da kad mi neko kaže: ''Uh,ti si takvo iritantna!'' (na primer) a ja da mogu sa sigurnošću da kažem:''Pa to sam JA!'' i da ne brinem zbog toga. Želim da upoznam sebe i da znam šta mene čini onakvom kakvom jesam,da znam šta opravdava moja dela i moja razmišljanja. Mama mi na to kaže da previše razmišljam sada o tome,jer sam mlada i da treba više da živim a manje da filozofiram o životu. Možda i jeste u pravu,i možda neko može tako,ali ja ne,jer znam za sebe samo da moram da vidim smisao u aposlutno svemu kako bih mogla da ga radim,pa čak i u usisavanju i pranju sudova. :) I tako se sada osećam kao apsolutno prazna tabla...To kao nije loše jer možeš da pišeš ono što želiš...pa da,ali ja opet ne želim da biram i da namećem sebi osobine koje želim da me čine,ne želim da gradim sebe već da upoznam sebe,da shvatim kakava sam, da otkrijem svoje osobine,svoje afinitete i principe...Trenutno sam potpuno izgubljena u velikom vrtlogu morala i nemorala,raznih principa,shvatanja,osobina,mana,vrlina....I nemam pojma šta je dobro a šta ne. Pogotovo mi je problem što ne znam po čemu da merim šta je dobro a šta ne. Stalno sebi govorim,i kada pričam sa drugima da čovek jedino u sebi može pronaći ono što je dobro i ono što nije,jer svako je drugačiji,neko voli cirkončiće a neko ne,tako je za nekoga dobro i lepo da izlazi u grad u veoma malo odeće koja ne pokriva gotovo ništa a za nekoga nije. Kad malo pogledamo oko sebe vidimo da ima toliko ljudi da ih ne možemo ni sagledati sve i onda nam u jednom deliću mozga sine da su svi oni različiti i da ne vredi da se trudimo da budemo što bolji,težeći ka savršenstvu zbog njih,kako bi svi oni rekli da sam ja napr. predobra,jer uvek će biti neko kome ja neću biti dobra jer on ima drugačije prinicpe,drugačije percipira svet i stvari oko sebe. I tako ja začuđena živim sa mišlju da samo u sebi mogu naći svoja shvatanja o dobrom i savršenom i moralnom i ispravnom,a opet tražim sve to u drugima. Zašto? Ne znam,valjda jer shvatam da ne živimo sami i da ipak moramo da se ponašamo po nekim ustaljenim ali nepisanim pravilima društva i čovečanstva,ali to samo ako želimo da nadjemo nekoga u društvu sa kime ćemo moći da provodimo vreme i da nam bude lepo. A možda i zato što,kao što rekoh već, prazna sam tabla i ne mogu na praznini praviti smernice jer prvo moram da iscrtam osnovne prave linije,koje opet tražim tamo negde jer moram da biram od već postojećih,i onda se plašim da izaberem nešto,a da pre toga nisam upoznala sve ostalo,da ne bih slučajno pogrešila u izboru(neke osobine se stiču,ne mogu nam biti urodjene,njih biramo,a one druge pronalazimo u sebi). Nemam pojma,baš se čudno osećam,ne mogu čak ni svoje mišljenje da formulišem. U velikim sam dvoumljenjima i lutam tako stalno od mesta do mesta,od pogleda do pogleda,od oblaka do oblaka,od travke do druge travke i tako stalno...Stalno se pitam da li i drugi razmišljaju o tome,da li i oni traže sebe ili jednostavno osećaju kakvi su,ili ih to prosto ne zanima i žive kako osećaju....ako već imaju izdefinisane prinicpe i obosine po čemu su ih definisali,po čemu su ih birali,kako znaju da li su dobri ili ne...nikako da počnem da osećam sebe...onda samo idem i pitam druge kakva sam to ja....strašno zar ne?
No comments:
Post a Comment