Sećate se kada smo bili mali,onako baš mali,neke 3-4 godinice...? Sredina leta,kao sada,40 stepeni celzijusa...
A na stolu napolitanke...jaoj,nema veće sreće od toga. Onda onako sa ogromnim osmehom na licu otrčimo do stola,i počnemo da jedemo one napolitanke,naravno prelivene čokoladom,sa obe ruke,i trpamo u usta više nego što možemo da pojedemo,i onda nam onako ta čokolada padne i zaprlja majicu koju je mama baš prekjuče kupila u nekom skupom butiku kako bismo imali šta da nosimo na krštenje sledeće nedelje...da,to je to...to je ono što predstavlja moje pitanje u naslovu..i počinje od onda kada prvi put uradimo neku stvar sami, na svoju ruku...samo što smo tada tako mali da ne znamo šta je ispravno i ne pitamo se da li je ispravno to što radimo. Meni je evo tek sad sinulo ovo pitanje. Valjda sam sada shvatila da i ispravnost može da nam pruži neko zadovoljstvo ali se ono nekada sukobljava sa srećom....i zaista se pitam kojem od ta dva je cena veća...
Čovek dok je živ ne može da zna šta je ispravno a šta ne,ali su ljudi tamo negde u neko davno vreme,možda čak i spontano uveli neke principe ispravnosti i neispravnosti. Nekako mi u podsvesti stoji da se to zove vaspitanje...verovatno....mislim da to šta je ispravno polazi iz kuće,kako to kaže narod. To onda vodi konkluziji da je ono što je nekome ispravno za drugog pak neispravno i da je to sve tako individualno i subjektivno....Ali neću sada da se bavim time. Ostavićemo to po strani. Uzmimo sad jednu stvar da znamo da je sto posto nezdrava i neispravna...hm,recimo pušenje cigara...meni je to neispravno i lekari kažu da nije zdravo,ni pod kojim uslovima. I sad,ja znam da neću pušiti jer smatram to neispravnim ali...imam drugaricu koja voli da puši to je čini srećnom. Ona smatra da ne treba da prestaje i srećna je kada može da puši koliko želi. Roditelji su joj rekli da može da popuši po jednu paklu dnevno...i ok...išlo je to tako neko vreme...e onda je izbrala baš mene da mi se poveri i da mi kaže da ustvari puši dve pakle dnevno. Odrekla se mleka,bioskopa i još nekih stvari kako bi mogla da kupuje po još jednu paklu i da je krije u torbi i onda kada popuši onu ''dozvoljenu'' paklu ona ubacuje cigare iz one skrivene kako njeni ne bi videli...kada mi je to rekla meni nije bilo baš svejedno...dve pakle dnevno zar? Rekla sam joj da to nije dobro i htela sam da joj kažem da prestane ali kada sam videla ogromnu sreću u njenim očima što to radi i što može sama da raspoređuje šta radi jednostavno nisam mogla...Onda sam poželela da kažem njenim roditeljima šta radi pa da je kao slučajno otkriju i da joj zabrane to ili jednostavno da joj objasne...ali se onda u meni rodilo ovo pitanje...da li uraditi ono što je ispravno(po mom trenutnom shvatanju) i bolje za tog nekoga ili ga pustiti da bude srećan bez obzira na posledice koje nosi ta sreća? Jako je teško odlučiti za nekog drugog,ali zamislite kako je tek teško odlučiti kada treba sami za sebe da odlučimo,pogotovo što mnogo,baš mnogo puta ne vidimo sebe sa strane i ne shvatamo da nešto radimo neispravno i kakve posledice nešto može da ostavi,jer smo zaslepljeni onom srećom ili lepotom tog nečega što radimo...Ne znam,zaista ne znam da odgovorim na ovo pitanje još uvek...tako je teško odlučiti....mozda je najbolje da pokušavamo da radimo ono što mislimo da je najispravnije do onda dok ne počne da nam stvara nezadovoljstvo,jer najbitnije je da se dobro osećamo,samo tako možemo biti dobri i prema sebi i prema drugima,a što se sreće tiče...pa iako je možda neispravno a mi ga činimo zarad sreće mislim da je najvažnije da budemo veoma dobro informisani o tome što može da nam se desi kasnije,da budemo svesni svih posledica i dobrih i loših i da onda vidimo da li možemo da ih podnesemo i da li želimo da platimo toliko za sreću u datom trenutku....
No comments:
Post a Comment