Evo kako neki vide leto...Ona peva o kafiću u kome će provesti divno leto sa svojim VOLJENIM ili sa dečkom...kako god...ali čemu? Zašto svi leto vezuju za srećne ljubavi,lepe i romantične trenutke sa partnerom ...? Ja sam svako leto single...i to samo leto...dobro,ne svako,ali svako drugo onda...i samo preko leta sam single...nije mi jasno šta u letu ima da tako pevaju, pišu i snimaju filmove o zaljubljenima...meni su mnogo romantičniji trenuci ljubavi u snegu...Dobro,hajde,priznajem...gledanje zvezda pod vedrim nebom u mlakim(namerno kažem) noćima na travi...Ali ako živite u gradu,nema zvezda na nebu,tj ne vide se od svetla tog velikog grada,i ako ih ima, trava bocka jer smo oskudno obučeni,a još ako smo se pre toga onako dobro oznojili onda ćemo teško poskidati sve deliće listova trave sa sebe...pa čemu to? Verujte mi,slušam sama sebe šta mislim i delim ovde sa vama i pitam se šta mi se to dogodilo...Nekada sam svaki mogući trenutak provodila na travi sa voljenim,uživala u tako nekim trenucima,ali sam valjda od optimiste sada samo postala realista...ne vidim ništa mračnije od realnog ovde...Za mene sada leto znači nešto potpuno drugo-slobodu.
Opet mogu da opovrgnem sama sebe,jer ne, nismo slobodni kada je leto...znoja i vrućine nikako ne možemo da se osolobodimo,ali ako to ne uzmemo u obzir onda smo definitivno na konju. Ako bismo se sada postavili na mesto pećinskog čoveka na primer onda bismo to lako mogli da pokažemo...pa ću ja sada to i uraditi...Zamislite da ste čovek u ono doba....Živite u jednoj pećini koja ima klimu.
Evo,da doprinese malo atmosferi u pećini: (naša najlepša pećina u Srbiji,i najpoznatija,za sada)
Šalim se....u pećini je temperatura niža nego napolju i potpuno nemamo problem sa vrućinom. Kada poželimo možemo slobodno da izađemo iz pećine,pa makar iz bez odeće ,jer je dovoljno toplo i ona nam ne treba. Plodovi su već sazreli,izadjemo iz pećine,malo prošetamo okolo,uberemo prvo što nam dođe po ruku ili baš određeni plod koji nam se jede u tom trenutku i uživamo u njemu...možemo u bilo kom trenutku otići do reke ili jezera i baciti se u njega,jer su i noći tople pa slobodno možemo to da radimo...Što se tiče prirode pružila nam je sve, potpunu slobodu nam je dala i podarila sve na dlanu...A mi ljudi što smo to sada uništili gradskim prevozom,isušivanjem reka i jezera..pa to je već problem druge vrste...Ali leto je definitivno godišnje doba slobode...Ni manje ni više. I naravno,pruža divno raspoloženje jer je većina ljudi naviknuta da se obraduje kada je lepo vreme i sunce napolju(kod mene baš to i ne važi-kiša rules!) Takođe i meteoropate ne moraju mnogo da brinu jer je leti uglavnom po nekoliko dana vreme apsolutno isto,a i kada je promena vremena brzo se dogodi pa ne uzrokuje višednevne glavobolje i ostale -bolje...Činjenica je da temerature ponekad mogu biti previsoke za naš pojam,ali to je opet naš problem što živimo na području gde nisu mnogo visoke temperature(Egipćanima,eto ne smeta),ali nekada su bile pećine i reke,a danas eto klime i bazeni...tako da nam dođe na isto(sem kad nemamo klimu-moj slučaj-užaaas!). I još jedan problem..ljudi su mislili da će biti lakše ako budu gradili ka suncu a ne od njega...pa eto,malo su pogrešili,jer mi živimo na zemlji,od nje dobijamo i treba u nju i da idemo,a ne živimo na nebu...ali šta da se radi...ja ne mogu to da promenim....No,da se vratim ja letnjim noćima....Kada je zima,i kada sam na stanici,čekam bus i dah mi se ledi i dobija neku belkasto sivičastu boju onda se setim letnjih noći....Setim se kako nisam mogla da dišem punim plućima zbog visokog pritiska i visoke temperature vazduha,kako sam ležala na navodno hladnoj posteljini koja je vrela istog momentka kako legnem na nju(neću reći u nju jer nema pokrivača),kako sam se prevrtala i pokušavala da nađem deo tela koji nije prekriven lepljivim znojem kako bih mogla da se naslonim na njega i tako zaspim,i kako me ruka boli od mahnitog mlaćenja lepezom kako bih se iole ohladila,i moje isčupane i ispucale kose,ali ne od sunca nego od skupljanja u punđu kako bi mi se vrat manje znojio. Još se setim onih muva kojih nikako ne mogu da se otarasim iako živim na 12om spratu,koje lete baš kao bez glave po sobi,i onih crvenih ranica na koži koje mnogo svrbe...da,naravno da su od komaraca...uh,kad mi prozuje pored uha,i još ih brkam sa muvama koje zuje u drugom kraju sobe...Uuuu,a omiljeni miris leta-zapečeni urin u podzemnim prolazima ispod grada...a mogu se osetiti i u prolazu na gotovo svakom većem ćošku ili raskrsnici...čak se setim i one potrebe koja se javlja tokom tog tako ''prijatnog'' doba-da nosim što manje odeće na sebi ili što kraću odeću...onda potpuno zaboravim one svoje principe koji stupaju na snagu kada su ostala 3 godišnja doba a to su da ne volim da pokazujem svoje telo i da ne nosim velike dekoltee i suknjice i tako to...da,potpuno ih zaboravljam i slobodno furam mini,mini,mini suknjice pokazujući skoro sve delove tela osim onih koje skriva donji veš,i nimalo se ne obazirem na osvrtanje muškaraca po ulici...Leti mi moto postaje:''Mogu samo da gledaju'' i uvek sam namrgođena...a moto tokom ostalih god. doba mi je ''U osmehu se krije izvor sreće''...Kako fino,zar ne...? Eironeia. Samo to ću reći.Da,kod leta volim klošarenje u parku,jer smo mi,jelte klošari...To je fino kad je društvo super i još uz onu kafu u limenci...Ali ponekad poželim da odem negde gde je dobra muzika,da se iskačem i izigram baš kao i zimi,ali svi klubovi po centru su zatvoreni a na splavovima furaju narodnjaci.Znam da ima i onih na kojima nisu narodnjaci ali leti sam oskudno obučena a momci će to itekako primetiti i svaki momenat prilaze devojkama(kakve god one bile i kako god izgledale jer summer flirt je najbitniji) i onda će me tako prekidati svakih 15 min,verovatno,i ništa od mog skakanja i igranja...a i sama pomisao da me neki tipovi skidaju pogledima me užasava...zato se ipak držim parkova...ili svog kreveta...a,ne mogu da spavam...kada mi je komp upaljen,da bih gledala film,temperatura se podigne za još 30 stepeni tako da radije ne bih to radila...i onda tako legnem,ulepljena(iako sam se istuširala pre samo 2 minuta) i slušam grad...e to je lepo...zaista lepo...volim zvuke leta.... kad smo već kod zvuka,ova pesma što sam vam dala mi je više neka rana jesen ili kasno proleće pa ću sad staviti onu koja me stvarno podseća na ovo pakleno leto...
Tako je jaka,onako baš kao kada ležim u krevetu,osećam ugrejanu krv koja struji kroz telo,znoj koji se sliva niz vrat i čelo,vazduh koji struji od lepeze ka meni,čujem udare krila kada muve lete,auspuhe motora koji prolaze duplim trakama nedozvoljenom brzinom,škripanje ljuljaški koje su još tople, cvrčanje betona i metala na ogradama terasa,pokoji šum lišća na drveću kada dašak vetra svrati u kraj,komšije koje otvaraju prozore nadajući se da će malo milostive prijatnosti da im uđe u stan,suvi kašalj onih koji su previše stari ili slabi da bi podnisili te paklene temperature....moćna mi je pesma baš...i ja se nekako tako osećam u letnjim noćima iako mi je pretoplo da bih se kretala ali svakako snaga duha raste i divlja i inspiracija mi se rađa svakom kapljicom znoja sve više... Kao i sve što je nekada bilo deo nas,koliko god dobro ili loše, nedostaju mi letnje noći kada je zima,i kada sam na stanici,čekam bus i dah mi se ledi i dobija neku belkasto sivičastu boju....
No comments:
Post a Comment