Nedeljna kafa

Pet sati. Nedelja popodne. Tek smo završili ručak, ja sam sedeo za stolom i čitao novine dok je moja žena završavala pranje posuđa upotrebljenog tokom ručka. Začulo se zvono na vratima  tačno u trenutku kada je ona brisala poseldnji tanjir koji je oprala i odlagala ga na policu. Brzo je otrčala do ulaznih vrata, ali potpuno ozbiljnog izraza lica. Nisam mnogo obraćao pažnju ko je bio na vratima sve dok moja žena nije provela staru ženu kroz sobu u kojoj sam bio do terase. Kako su kročile na kameni pod balkona kao da su prešle nevidljivu barijeru i našle se u nekom novom svetu. U dnevnoj sobi je za tom ženom ostao samo opori miris nekog bilja, kao žutih poljskih trava pomešanih sa tamjanom. Najviše mi je pažnju skrenula šarena marama na njenoj glavi i ružne perle natrpane oko njenog naboranog, osušenog vrata u nekoliko nejednakih krugova. Moja žena je sebi kao i svake nedelje u pet nosila kafu na terasu,a ženi je na poslužavniku nosila neki čaj od bilja koje je ova donela. Nije mi bilo jasno šta se događa. One su otpočevši prvim srkom vrućeg napitka potpuno nestale iz ovog sveta, pričale su tiho o nekim jelenjim kožicama, vilinskim srcima i bolima sa neke druge planete. Vetar je pirkao, ali je pomagao bilju moje žene pažljivo uzgajanom na terasi da mi svojim šumovima dodatno oteža prisluškivanje njihovog razgovora. Nakon nekoliko trenutaka napora i naprezanja digao sam ruke i shvatio da je to ionako samo ženski razgovor, nerazumljiv za nas, muškarce. Nije me mnogo ni interesovalo, iako mi je prisustvo te čudne žene u mom domu smetalo. Pustio sam da samo sunce nekoliko sati pred zalazak, pod uglom ulazi na terasu i remeti njihovu samoću. Veliki zidovi od cveća o kome se žena već godinama stara još više su se trudili da one budu u potpunoj tajnosti i miru i da ih čak ni ulična buka ne uznemirava. I popodne je bilo mirno. Mirnije nego inače. Tišinu je remetilo samo moje listanje suvih stranica crno belih novina, koje su sada već prestale da budu priče i postale gomile slova. Prostor u grudima, gde se inače nalaze pluća ispunjavala mi je velika neprijatnost. Trudio sam se da ostanem ravnodušan ili da bar izgledam tako, kao i obično, kako ne bih poremetio misli i osećanja svoje žene. Mislio sam o ružama koje je trebalo da isečem i podrežem kada njih dve završe sa popodnevnom posetom. Ni sada se ne sećam da li je ta žena bila samo kratko ili su moje misli o čemu drugom učinile da vreme isteče iz stana brže nego što to obično čini. Nije ni popila svoj čaj do kraja a već je užurbanim korakom napusila terasu, zatim dnevnu sobu, pa hodnik, i onda se na trenutak zadržala na vratima stana. Čuo sam da joj je moja žena rekla : " Sanjala sam da mi je rekao-Marija,nije zlato bižuterija pa da pukne kada padne,i to nije važno sa koje visine. Ono je čvrsto i sjajno baš zato što može da izdrži neverovatne padove, a i onda kada padne ne gubi svoj sjaj. Ono što je pravo zlato ne prestaje da sija čak ni posle preterane i prečeste upotrebe. Ono sija trajnije i od dijamanata, jer nije nešto što se koristi samo u posebnim prilikama, ono se nosi svaki dan i ljudi se njime ponose."
Žena je samo veoma grubim i promuklim glasom rekla:" Samo,pazi,nemoj da budeš pozlaćena."
Od kada je tog dana zatvorila vrata više je nikada nisam video, nikada nisam pitao ženu zašto je bila, niti ko je. I nikada mi nije i neće biti jasno kako je Marija tako brzo, preko noći ,prebolela smrt našeg dvogodišnjeg sina.