Jednoga dana rodila se beba, žensko je bila. Naizgled,kao i svaka druga. Niko na prvi pogled ne bi rekao da je imala višak muških hormona. Bila je veoma lepa, ali ne obično lepa, bila je preslikan otac, i fizički ali i karakterno. Kada je počela da odrasta, kako je vreme odmicalo sve se bolje videlo da bi više volela da bude dečak i niko nije znao zašto. Igrala se puškama i mačevima, nisu je interesovale cipelice, šminka i ona mala plastična bića što zovu Barbike. Verovala je da može da razgovara sa bogovima, sa vetrom i ostatkom prirode. Verovala je da su ljudi dobri, da će imati mnogo pravih prijatelja za ceo život i da će imati divnu decu i porodicu kad dodje vreme za to. Živela je tako da sve što radi, radi razmišljajući kako će to uticati na život njene dece. Živela je za njih, i zbog njih, a još ih nije ni imala. Živela je za muža koji je tek trebalo da dodje i da je voli.To je gledala u svakom filmu.
Kada je bila pred kraj osnovne škole svake noći je slušala rasprave oca i majke dok je njen, 5 godina mlađi, brat spavao. Danju je slušala kako otac viče na majku i govori joj kako je njihova ćerka đubre. Tada se i ponašala tako. Shvatila je da nije svaka porodica srećna kao što je na malim ekranima i da život nije film. Otac ju je često zvao da razgovaraju i ona je mesecima sedela na levom naslonu na fotelji i uz tihe jecaje slušala kako joj otac govori da mora da bira između oca i majke i da oni više ne mogu da žive zajedno. To je trajalo godinama. Ona je polako odrastala ali je brzo učila o životu. Tada je odlučila da neće da voli ni oca ni majku da ne bi patila ako neko od njih dvoje ode. Ljudi kažu da se osećanja ne mogu kontrolisati ali ona je i to naučila. Mislim da je baš taj višak muških hormona doprineo jačini njene ličnosti i to što kandže života nisu ostavljale blage rane na njenim ledjima. Zato je naučila kako se to radi.
Na svake 4 godine zbog posla njenih roditelja se selila,i svaki put kada bi našla neko društvo,drugarice, i kada bi im prvi put izgovorila da joj znače i da ih je zavolela ona je morala da ode. Svako drugarstvo se završavalo slomljenim srcem i dečjim snovima bačenim u vodu. Tada je odlučila da više ne voli nikoga. I nikoga nije ni volela, sem svog malog brata.
Njene snove su činili planovi kako da održi život sebi i bratu kada roditelja ne bude više i to je skoro jedino što joj je prolazilo kroz glavu. Druga stvar koju je uvek nosila u sebi je misao da nikada to neće uraditi svojoj deci.
Vremenom se doselila u jedan grad gde je ostala čitavih 8 godina. Tada je shvatila da joj je mnogo lakše da se druži sa dečacima jer su devojke uvek odbijale da trpe njenu osobenost i njen avantursitčki duh koji je uvek jurio za naletima adrenalina, rizicima, mnogo smeha i mnogo posebnosti. Ni jedna devojka nije mogla da isprati njen ritam, ni jedna nije razumela njene prepletene misli, niti je neka imala granice jedinstvenosti do kojih je ona išla. Uvek je znala gde granice treba da stoje tako da ne ruše zidove pristojnosti ili one što se kose sa principima preživljavanja. Onda se ipak pokazalo da to nije tako dobro, jer je muškarcima ipak bila previše zanimljiva da bi je samo posmatrali kao jednog ženskog druga, što je ona želela. To joj je smetalo i onda je prestajala i sa dečacima da se druži i utehu je pronalazima samo u momcima kojima je bila više od drugarice. Već od početka srednje škole imala je stabilne veže u kojima se predavala potpuno, svu svoju iskrenost, sve misli koje su joj ikada padale na pamet i čitavu svoju neobičnu ličnost. U početku, od naočara zaprljanih neiskustvom nije videla koliko je bila manipulisana i iskorišćavana tokom tih naizgled bajnih i divnih veza. Ali ona se činila srećnom. Kada je u tim vezama pronalazila veliku rupu u koju je prosipala one ogromne količine njene ljubavi, koje je oduvek imala previše, onda se posvećivala i drugaricama, ali u njima nije tražila ljubav, niti im je išta poklanjala sem ramena za plakanje i uha za slušanje problema. Te drugarice su joj mnogo pomogle u životu jer je svojom maštom kroz njih proživela mnogo situacija i stekla mnogo iskustva a nije morala da oseti te bolove na svojoj koži. Ona je odlično davala savete drugima, jer je uvek bila pristojno direktna i otvorena da kaže ono što misli i objektivno vidi. Samo,kada je trebalo sebi da pomogne nikada nije mogla jer je bila subjektivna i uvek je volela ljudima da poklanja stotu drugu šansu. Ma ne mogu da ulazim u detalje šta su joj radili,a to nije bilo nimalo lepo. Niko nju nije fizički maltretirao, ali njoj bi bilo lakše da jeste jer je verovala da je fizički bol neosetan i nikada ga nije primećivala. Kao da je imala kožu nosoroga sve je podnosila neverovatno dobro, a onda kada je videla da taj fizički bol može da kontroliše onda je počela da uči da kontroliše i one unutrašnje bolove koji su razarajući. I to je naučila,samo nije bila svesna da će je to potpuno lišiti osećanja. Kada je osetila da ne oseća ništa osim praznine znala je da bi je to zabolelo mnogo više od svih drugih bolova, samo da je mogla da oseća. Danima je pokušavala da zaplače, da probudi bilo kakvo osećanje u njoj, ali jednostavno ih nije bilo, samo je iznutra pekla praznina, ali ne kao što peče vatra nego kao smrzotine petog stepena.
Pomirila se sa tim da osećanja jednostavno više nema, osećala se kao kamen, i živela je samo jer nije našla hrabrosti u sebi da povredi one za koje je smatrala da je vole i da napusti ovaj svet. Onda se pojavio jedan dečko u njenom životu, sasvim slučajno, jednu celu noć je sedeo pod njenim prozorom i oni su se gledali i razgovarali na telefon. Posle toga su se dogovorili da se vide i od tada nije prošao ni jedan dan da su se rastali dok...on nije morao da ode. Ovoga puta on je otišao u drugi grad. Tada je osetila da ju je to zabolelo i da je on uspeo da ponovo probudi osećanja u njoj. Tada ga je zavolela svim svojim srcem, mislila je. Bilo im je teško, viđali su se retko, ali čak i ako se ne bi čuli danima, ona ga je uvek osećala u svom srcu. I važno je to što ga je osećala. Nakon godinu dana ne viđanja sa njim ona je videla nekog drugog i poželela ga kraj sebe. Tada je učinila ono što njene granice nisu smele da dopuste, ali su dopustile. Prevarila je tog dečka koga je volela. Nisu se čuli dva meseca, ona je tada shvatila da je jedini način da ga preboli da kaže sebi da je on umro i da ga jednostavno više nema. Bila je mirna a osećanja su i dalje bila živa u njoj. I dalje mu je bila zahvalna što joj je pomogao da ponovo pati, ali je sada znala da je bolje patiti nego ne osećati ništa. Nakon dva meseca oni su se ponovo našli u istom gradu i ponovo su bili zajedno, ona je bila pored čoveka koga voli i bili su srećni. Nikada se nisu posvadjali, pa čak ni onda kada ga je prevarila, samo nisu razgovarali. Njemu su drugovi stalno govorili da nije dobro to što se ne svadjaju, ali njima je bilo lepo i nisu nikoga hteli da slušaju. Ona je odlučila da je on taj sa kojim želi da bude ceo život. Uvek je bila tu za njega, a on je spremao ispite, i nije obraćao pažnju na nju. Ona mu je često pomagala raspremavši mu stan i spremajući ručak, a on je njoj kuvao kafe, i živeli su tako veoma srećno.
Jedno jutro on ju je zvao da dodje kod njega čim ustane jer ga mnogo boli stomak. Ona ni trena nije razmišljala, ustala je iz kreveta, otišla kupila hleb i specilani čaj za stomak, i po užasnoj hladnoći i kiši putovala do njega 45 minuta autobusom u kome se skoro nije onesvestila od gužve i nedostatka vazduha. Kada je konačno stigla brzo je stavila čaj da se kuva, spremila dorućak dok ju je on samo posmatrao i kada se smirila pored šporeta da sačeka da voda za čaj provri on ju je zvao da sedne pored njega. Uradila je tako i čula pitanje: ''Da li me voliš?" Nasmejala se jer je on vrlo dobro znao odgovor. On je potom ustao, rekao da ga ne boli stomak zato što je bolestan već zato što mora da joj kaže nešto. Usledili su momenti produžene tišine. Rekao joj je kako je previše voli da bi bio sa njom i da mu ta ljubav stvara teret i da ne može više tako. A pre toga je ušao na njen e-mail i telefon i isčitao sve poruke koje je slala i primala kako bi joj našao bilo kakvu grešku i okončao opet kažem naizgled tako idiličnu sliku. Ona je samo otrčala u kupatilo, pala na pod i počela da plače kao što nikad u životu plakala nije a zatim je on uleteo u isto to kupatilo i zaglio je s' leđa. Ona je samo obrisala suze, nasmešila se, poljubila ga i rekla tiho:" Ljubavi,hajde da ti spremim doručak". Ustali su, spremila je sve, sipala vreo čaj u šolju koju mu je kupila, pokupila svoje stvari i izašla iz njegovog stana. Dok je silazila niz stepenice sa trećeg sprata, svakog časa bi zastajala da jako zaplače, malo je padala na stepenicama, pa se uzdizala, pridržavajući se za zid i kako je bila sve niže sve je tiše i slabije plakala. Kada je došla do izlaza zgrade već je prestala da plače i samo je sa osmehom išla niz ulicu i razmišljala kako je lep osećaj dok joj kiša kvasi lice i sakriva tragove suza. Posle toga se više nisu čuli pet meseci a onda su se videli i zaključili da su oni ustvari bili samo najbolji drugovi i da nikada među njima nije postojala ljubav kao između ljubavnika već kao ljubav između dve osobe, i možda je on baš bio taj koji je video da ona ima višak muških hormona.
Nakon njega je imala neke momke na mesec dana najduže, sve drugarice je izgubila, iz nekog razloga su joj svi okrenuli leđa i ostala je sama. Nije joj to smetalo, ali je imala osećaj kao da više nikada neće naći muškarca sa kojim će želeti da živi ceo život i ima decu. Prošlo je još godinu dana i tada je shvatila da baš onaj dečko sa kojim je prevarila njenog poslednjeg pravog dečka živi u istom gradu, našla se sa njim par puta i shvatila da oseća nešto prema njemu. Znala je da je on jedini koji je uspeo da u njoj probudi osećanja pored dečka sa kojim je bila u vezi. Znala je da baš on može da bude taj koji će možda moći da joj pruži dovoljno ljubavi da sa njim osnuje porodicu i živi u sreći i slozi kako je ona to želela. On je nju mnogo voleo od prvog puta. Bili su zajedno mesecima i mnogo su se voleli. Svakim danom sve više. Sve njene bivše ljubavi su se ugasile i želela je samo njega. Bio je divan prema njoj kad su zajedno, ali je uvek mislio da ne ispunjava njene standarde i uvek je bio pomalo nesrećan. Odlično je to skrivao od nje. Jednog dana otkrila je da je trudna. Bilo je prerano za to što se dogodilo. Kada mu je rekla on je želeo da se venčaju i da zadrže dete. Ona je još prvog dana kada je saznala odlučila da to dete ne dođe na svet jer nije želela da ono ima lošu budućnost, loš život i nije želela da i njeno dete poželi da može sebi da oduzme život kao što je ona često želela. Nakon što je sa njim podelila svoju odluku on je otišao, nije mogao da se nosi sa njenim postupkom i više se nikada nije javio. Ona ga je volela, i tražila ga je mesecima jer je želela i volela samo njega. Nakon godinu dana njegovi roditelji su joj konačno rekli da su našli njegovo telo u nekoj rupi ispod mosta. Ona se za pet godina udala za njenog bivšeg dečka koga više nije volela, ali niko drugi nije mogao da trpi njen višak muških hormona, niti njegov višak ženskih,i tako su njih dvoje završili zajedno.On nikada nije želeo da se veže, pa mu je ona dopuštala slobodu. Spavali su jednom u par meseci, ona je raspremala stan i kuvala ručak, on je radio i nije mnogo obraćao pažnju na nju. Rodila je dvoje dece samo da bi nešto ostavila za sobom. Brat joj je postao narko diler koji je kasnije poginuo u uličnoj pucnjavi, a za roditelje nije čula od fakulteta. Njen sin se svakim danom pitao kako da na što bezbolniji način napusti ovaj svet, a ćerka je bila go-go igračica u nekom klubu da bi zaradila pare i što pre postala nezavisna od roditelja. Njih dvoje se nikada nisu svađali i nemaju sve priče srećan kraj.
Kada je bila pred kraj osnovne škole svake noći je slušala rasprave oca i majke dok je njen, 5 godina mlađi, brat spavao. Danju je slušala kako otac viče na majku i govori joj kako je njihova ćerka đubre. Tada se i ponašala tako. Shvatila je da nije svaka porodica srećna kao što je na malim ekranima i da život nije film. Otac ju je često zvao da razgovaraju i ona je mesecima sedela na levom naslonu na fotelji i uz tihe jecaje slušala kako joj otac govori da mora da bira između oca i majke i da oni više ne mogu da žive zajedno. To je trajalo godinama. Ona je polako odrastala ali je brzo učila o životu. Tada je odlučila da neće da voli ni oca ni majku da ne bi patila ako neko od njih dvoje ode. Ljudi kažu da se osećanja ne mogu kontrolisati ali ona je i to naučila. Mislim da je baš taj višak muških hormona doprineo jačini njene ličnosti i to što kandže života nisu ostavljale blage rane na njenim ledjima. Zato je naučila kako se to radi.
Na svake 4 godine zbog posla njenih roditelja se selila,i svaki put kada bi našla neko društvo,drugarice, i kada bi im prvi put izgovorila da joj znače i da ih je zavolela ona je morala da ode. Svako drugarstvo se završavalo slomljenim srcem i dečjim snovima bačenim u vodu. Tada je odlučila da više ne voli nikoga. I nikoga nije ni volela, sem svog malog brata.
Njene snove su činili planovi kako da održi život sebi i bratu kada roditelja ne bude više i to je skoro jedino što joj je prolazilo kroz glavu. Druga stvar koju je uvek nosila u sebi je misao da nikada to neće uraditi svojoj deci.
Vremenom se doselila u jedan grad gde je ostala čitavih 8 godina. Tada je shvatila da joj je mnogo lakše da se druži sa dečacima jer su devojke uvek odbijale da trpe njenu osobenost i njen avantursitčki duh koji je uvek jurio za naletima adrenalina, rizicima, mnogo smeha i mnogo posebnosti. Ni jedna devojka nije mogla da isprati njen ritam, ni jedna nije razumela njene prepletene misli, niti je neka imala granice jedinstvenosti do kojih je ona išla. Uvek je znala gde granice treba da stoje tako da ne ruše zidove pristojnosti ili one što se kose sa principima preživljavanja. Onda se ipak pokazalo da to nije tako dobro, jer je muškarcima ipak bila previše zanimljiva da bi je samo posmatrali kao jednog ženskog druga, što je ona želela. To joj je smetalo i onda je prestajala i sa dečacima da se druži i utehu je pronalazima samo u momcima kojima je bila više od drugarice. Već od početka srednje škole imala je stabilne veže u kojima se predavala potpuno, svu svoju iskrenost, sve misli koje su joj ikada padale na pamet i čitavu svoju neobičnu ličnost. U početku, od naočara zaprljanih neiskustvom nije videla koliko je bila manipulisana i iskorišćavana tokom tih naizgled bajnih i divnih veza. Ali ona se činila srećnom. Kada je u tim vezama pronalazila veliku rupu u koju je prosipala one ogromne količine njene ljubavi, koje je oduvek imala previše, onda se posvećivala i drugaricama, ali u njima nije tražila ljubav, niti im je išta poklanjala sem ramena za plakanje i uha za slušanje problema. Te drugarice su joj mnogo pomogle u životu jer je svojom maštom kroz njih proživela mnogo situacija i stekla mnogo iskustva a nije morala da oseti te bolove na svojoj koži. Ona je odlično davala savete drugima, jer je uvek bila pristojno direktna i otvorena da kaže ono što misli i objektivno vidi. Samo,kada je trebalo sebi da pomogne nikada nije mogla jer je bila subjektivna i uvek je volela ljudima da poklanja stotu drugu šansu. Ma ne mogu da ulazim u detalje šta su joj radili,a to nije bilo nimalo lepo. Niko nju nije fizički maltretirao, ali njoj bi bilo lakše da jeste jer je verovala da je fizički bol neosetan i nikada ga nije primećivala. Kao da je imala kožu nosoroga sve je podnosila neverovatno dobro, a onda kada je videla da taj fizički bol može da kontroliše onda je počela da uči da kontroliše i one unutrašnje bolove koji su razarajući. I to je naučila,samo nije bila svesna da će je to potpuno lišiti osećanja. Kada je osetila da ne oseća ništa osim praznine znala je da bi je to zabolelo mnogo više od svih drugih bolova, samo da je mogla da oseća. Danima je pokušavala da zaplače, da probudi bilo kakvo osećanje u njoj, ali jednostavno ih nije bilo, samo je iznutra pekla praznina, ali ne kao što peče vatra nego kao smrzotine petog stepena.
Pomirila se sa tim da osećanja jednostavno više nema, osećala se kao kamen, i živela je samo jer nije našla hrabrosti u sebi da povredi one za koje je smatrala da je vole i da napusti ovaj svet. Onda se pojavio jedan dečko u njenom životu, sasvim slučajno, jednu celu noć je sedeo pod njenim prozorom i oni su se gledali i razgovarali na telefon. Posle toga su se dogovorili da se vide i od tada nije prošao ni jedan dan da su se rastali dok...on nije morao da ode. Ovoga puta on je otišao u drugi grad. Tada je osetila da ju je to zabolelo i da je on uspeo da ponovo probudi osećanja u njoj. Tada ga je zavolela svim svojim srcem, mislila je. Bilo im je teško, viđali su se retko, ali čak i ako se ne bi čuli danima, ona ga je uvek osećala u svom srcu. I važno je to što ga je osećala. Nakon godinu dana ne viđanja sa njim ona je videla nekog drugog i poželela ga kraj sebe. Tada je učinila ono što njene granice nisu smele da dopuste, ali su dopustile. Prevarila je tog dečka koga je volela. Nisu se čuli dva meseca, ona je tada shvatila da je jedini način da ga preboli da kaže sebi da je on umro i da ga jednostavno više nema. Bila je mirna a osećanja su i dalje bila živa u njoj. I dalje mu je bila zahvalna što joj je pomogao da ponovo pati, ali je sada znala da je bolje patiti nego ne osećati ništa. Nakon dva meseca oni su se ponovo našli u istom gradu i ponovo su bili zajedno, ona je bila pored čoveka koga voli i bili su srećni. Nikada se nisu posvadjali, pa čak ni onda kada ga je prevarila, samo nisu razgovarali. Njemu su drugovi stalno govorili da nije dobro to što se ne svadjaju, ali njima je bilo lepo i nisu nikoga hteli da slušaju. Ona je odlučila da je on taj sa kojim želi da bude ceo život. Uvek je bila tu za njega, a on je spremao ispite, i nije obraćao pažnju na nju. Ona mu je često pomagala raspremavši mu stan i spremajući ručak, a on je njoj kuvao kafe, i živeli su tako veoma srećno.
Jedno jutro on ju je zvao da dodje kod njega čim ustane jer ga mnogo boli stomak. Ona ni trena nije razmišljala, ustala je iz kreveta, otišla kupila hleb i specilani čaj za stomak, i po užasnoj hladnoći i kiši putovala do njega 45 minuta autobusom u kome se skoro nije onesvestila od gužve i nedostatka vazduha. Kada je konačno stigla brzo je stavila čaj da se kuva, spremila dorućak dok ju je on samo posmatrao i kada se smirila pored šporeta da sačeka da voda za čaj provri on ju je zvao da sedne pored njega. Uradila je tako i čula pitanje: ''Da li me voliš?" Nasmejala se jer je on vrlo dobro znao odgovor. On je potom ustao, rekao da ga ne boli stomak zato što je bolestan već zato što mora da joj kaže nešto. Usledili su momenti produžene tišine. Rekao joj je kako je previše voli da bi bio sa njom i da mu ta ljubav stvara teret i da ne može više tako. A pre toga je ušao na njen e-mail i telefon i isčitao sve poruke koje je slala i primala kako bi joj našao bilo kakvu grešku i okončao opet kažem naizgled tako idiličnu sliku. Ona je samo otrčala u kupatilo, pala na pod i počela da plače kao što nikad u životu plakala nije a zatim je on uleteo u isto to kupatilo i zaglio je s' leđa. Ona je samo obrisala suze, nasmešila se, poljubila ga i rekla tiho:" Ljubavi,hajde da ti spremim doručak". Ustali su, spremila je sve, sipala vreo čaj u šolju koju mu je kupila, pokupila svoje stvari i izašla iz njegovog stana. Dok je silazila niz stepenice sa trećeg sprata, svakog časa bi zastajala da jako zaplače, malo je padala na stepenicama, pa se uzdizala, pridržavajući se za zid i kako je bila sve niže sve je tiše i slabije plakala. Kada je došla do izlaza zgrade već je prestala da plače i samo je sa osmehom išla niz ulicu i razmišljala kako je lep osećaj dok joj kiša kvasi lice i sakriva tragove suza. Posle toga se više nisu čuli pet meseci a onda su se videli i zaključili da su oni ustvari bili samo najbolji drugovi i da nikada među njima nije postojala ljubav kao između ljubavnika već kao ljubav između dve osobe, i možda je on baš bio taj koji je video da ona ima višak muških hormona.
Nakon njega je imala neke momke na mesec dana najduže, sve drugarice je izgubila, iz nekog razloga su joj svi okrenuli leđa i ostala je sama. Nije joj to smetalo, ali je imala osećaj kao da više nikada neće naći muškarca sa kojim će želeti da živi ceo život i ima decu. Prošlo je još godinu dana i tada je shvatila da baš onaj dečko sa kojim je prevarila njenog poslednjeg pravog dečka živi u istom gradu, našla se sa njim par puta i shvatila da oseća nešto prema njemu. Znala je da je on jedini koji je uspeo da u njoj probudi osećanja pored dečka sa kojim je bila u vezi. Znala je da baš on može da bude taj koji će možda moći da joj pruži dovoljno ljubavi da sa njim osnuje porodicu i živi u sreći i slozi kako je ona to želela. On je nju mnogo voleo od prvog puta. Bili su zajedno mesecima i mnogo su se voleli. Svakim danom sve više. Sve njene bivše ljubavi su se ugasile i želela je samo njega. Bio je divan prema njoj kad su zajedno, ali je uvek mislio da ne ispunjava njene standarde i uvek je bio pomalo nesrećan. Odlično je to skrivao od nje. Jednog dana otkrila je da je trudna. Bilo je prerano za to što se dogodilo. Kada mu je rekla on je želeo da se venčaju i da zadrže dete. Ona je još prvog dana kada je saznala odlučila da to dete ne dođe na svet jer nije želela da ono ima lošu budućnost, loš život i nije želela da i njeno dete poželi da može sebi da oduzme život kao što je ona često želela. Nakon što je sa njim podelila svoju odluku on je otišao, nije mogao da se nosi sa njenim postupkom i više se nikada nije javio. Ona ga je volela, i tražila ga je mesecima jer je želela i volela samo njega. Nakon godinu dana njegovi roditelji su joj konačno rekli da su našli njegovo telo u nekoj rupi ispod mosta. Ona se za pet godina udala za njenog bivšeg dečka koga više nije volela, ali niko drugi nije mogao da trpi njen višak muških hormona, niti njegov višak ženskih,i tako su njih dvoje završili zajedno.On nikada nije želeo da se veže, pa mu je ona dopuštala slobodu. Spavali su jednom u par meseci, ona je raspremala stan i kuvala ručak, on je radio i nije mnogo obraćao pažnju na nju. Rodila je dvoje dece samo da bi nešto ostavila za sobom. Brat joj je postao narko diler koji je kasnije poginuo u uličnoj pucnjavi, a za roditelje nije čula od fakulteta. Njen sin se svakim danom pitao kako da na što bezbolniji način napusti ovaj svet, a ćerka je bila go-go igračica u nekom klubu da bi zaradila pare i što pre postala nezavisna od roditelja. Njih dvoje se nikada nisu svađali i nemaju sve priče srećan kraj.
No comments:
Post a Comment