Sedeo sam i gledao kako skoro mrtva noć zatvara svoje ogromne čeljusti, toliko ogromne da su obuhvatile čitavu planetu i kraj im se ne vidi. Nisam mogao da spavam. Taj bespomoćni urlik me je nagnao da se približim prozoru. Lutao sam i lutao pogledom po okolini, ali nije bilo onoga što moje oči traže. Osetio sam da je nekome potrebna pomoć i želeo sam da vidim o čemu se radilo vam toplog prostora moje sobe.
Nedugo zatim, pogled mi je sleteo na psa majušnog rasta koji je ležao na sred desne trake puta ispred zgrade. Dve noge, prednja i zadnja, bile su mu na putu dok su druge dve stajale u vazduhu dok se on oslanjao bokom na taj hladni beton. Nisam ga dobro video. Video sam da mu je dlaka većinom bela sa tamno braon mrljicama, imao je špicaste, malene uši, dobro načuljene, usku njuškicu koja se nije pomerala sa poda i vrlo kratak beli repić. Delovao je tako toplo i milo. U trenutku sam poželeo da imam svog psa,koga bih mogao da držim u naručju, da osećam otkucaje njegovog maleckog srca na mojim dlanovima, da sva toplota njegovog tela isparava ispod meke dlake koju bih mazio satima. Mislim da ne govore džabe da je pas čovekov najbolji prijatelj.
Nekoliko trenutaka je ležao nepomičan, činilo mi se kao da umire, i srce mi se slamalo, a u očima su mi se nagomilavale suze već spremne da strče niz lice i krenu kad tom nesrećnom biću. Nisam mogao da gledam, a nisam imao snage ni da okrenem glavu. Kako sam samo želeo da mu pomognem, oh, kako sam želeo da mu pomognem. Dok mi je prva suza polako milovala lice pokušavajući da me uteši, on je iznenada počeo neverovatnom brzinom da pokreće nogice koje su bile u vazduhu i da pokušava da se podigne, da se pokrene, da ustane,ali su mu druge dve noge već bile paralisane. Tako se snažno ritao,i u meni se rodila ogromna nada, kao da sam osećao damare snage u njegovim mišićima i slao sam mu svu svoju nadu i želju kao da će mu to dodatno pomoći da ustane,i skloni se sa puta. Automobili su žurno prolazili levom trakom i na njega ni malo nisu obraćali pažnju. On je bio sam na svetu i baš niko se nije našao tu da mu pomogne. Drugi pas koji je naišao i video ga kako leži tu, na stazi sigurne smrti, uznemirio se i žurno je trčao na sve strane tražeći nekoga ko bi mogao da mu pritekne u pomoć. Ljudi nigde nije bilo sem u besnim automobilima koji su jurili neopisivom brzinom pored njega.
Dok sam posmatrao drugog psa kako očajno trči sa mnogo želje a malo nade da spase svog drugara,onaj što je već zakucao na vrata smrti nije se predao i uspeo je da se uspravi na zadnje noge i zauzme polu-sedeći položaj. Mojoj sreći nije bilo kraja. Osetio sam se kao da mu je energija koju sam mu slao pomogla i da je sva dobrota ovoga sveta usmerena samo ka njemu i njegovom spasenju. Tako sam bio srećan,da su mi suze sada tekle od sreće, niz ozareno lice. I drugi pas se, činilo se, obradovao. Dok sam se smejao i plakao u isto vreme naišao je još jedan automobil,samo u pogrešnoj traci. Kada je konačno uspeo da sedne to besno metalno stvorenje se ustremilo svom silinom i brzinom na psa koji se potpuno nedužan našao na putu ovozemaljske nepravde. Nisam smeo da gledam šta se događa ali nije bilo dovoljno vremena da okrenem glavu kako bih to zaobišao. Telo tog malog psića odletelo je nekoliko metara u visinu i zatim neopisivom jačinom udarilo u tvrdi beton puta. To biće, sada več potpuno izlomljeno,samo je ležalo nepomično na putu, krvi nije bilo nigde, ali je njegova glava potpuno klonula a telo ostalo bez ijednog jedinog pokreta. Drugi pas, kao ni ja, nije mogao da veruje šta se dogodilo, i ponovo je počeo očajnički da trčkara levo-desno, kao čovek kada pokušava da iznađe rešenje za velike probleme. Tako sam želeo da ustanem, da odem do njega, da ga nežno uzmem u naručje,sklonim sa puta i položim negde gde može da se odmori ili makar skonča u miru, bez dodatnih pretnji koje su nastavile kao munje da proleću pored njega. Koliko sam samo želeo da mu pomognem nekako, bilo kako ali bilo je kasno, nisam mogao, nisam znao niti imao kako. Znao sam da moram da prestanem da gledam taj prizor kako bih sprečio da se moje srce potpuno razlomi na milion delova. Polako sam okrenuo lice sjajno od suza koje su ga pokrivale, i približio se krevetu, polako sam se jednom i drugom rukom podigao i smestio na krevet. Odgurnuo sam moja invalidska kolica ka uglu sobe i okrenuo se ka zidu,smestivši se u položaj u kome se i mali pas nalazio i pomislio: "Kako bih voleo da mogu da mu pomognem, kako bih voleo da je meni neko pomogao kada sam se našao u takvoj situaciji, i kako bih samo voleo da ljudi nauče da jedni drugima ne treba da budemo samo mrlja na putu kojim prolazimo već da obratimo pažnju na to kome možda možemo da promenimo ili spasemo život. "
Suze su nastavila da se slivaju niz lice a ljudi su nastavili da budu takvi kakvi jesu.
Nedugo zatim, pogled mi je sleteo na psa majušnog rasta koji je ležao na sred desne trake puta ispred zgrade. Dve noge, prednja i zadnja, bile su mu na putu dok su druge dve stajale u vazduhu dok se on oslanjao bokom na taj hladni beton. Nisam ga dobro video. Video sam da mu je dlaka većinom bela sa tamno braon mrljicama, imao je špicaste, malene uši, dobro načuljene, usku njuškicu koja se nije pomerala sa poda i vrlo kratak beli repić. Delovao je tako toplo i milo. U trenutku sam poželeo da imam svog psa,koga bih mogao da držim u naručju, da osećam otkucaje njegovog maleckog srca na mojim dlanovima, da sva toplota njegovog tela isparava ispod meke dlake koju bih mazio satima. Mislim da ne govore džabe da je pas čovekov najbolji prijatelj.
Nekoliko trenutaka je ležao nepomičan, činilo mi se kao da umire, i srce mi se slamalo, a u očima su mi se nagomilavale suze već spremne da strče niz lice i krenu kad tom nesrećnom biću. Nisam mogao da gledam, a nisam imao snage ni da okrenem glavu. Kako sam samo želeo da mu pomognem, oh, kako sam želeo da mu pomognem. Dok mi je prva suza polako milovala lice pokušavajući da me uteši, on je iznenada počeo neverovatnom brzinom da pokreće nogice koje su bile u vazduhu i da pokušava da se podigne, da se pokrene, da ustane,ali su mu druge dve noge već bile paralisane. Tako se snažno ritao,i u meni se rodila ogromna nada, kao da sam osećao damare snage u njegovim mišićima i slao sam mu svu svoju nadu i želju kao da će mu to dodatno pomoći da ustane,i skloni se sa puta. Automobili su žurno prolazili levom trakom i na njega ni malo nisu obraćali pažnju. On je bio sam na svetu i baš niko se nije našao tu da mu pomogne. Drugi pas koji je naišao i video ga kako leži tu, na stazi sigurne smrti, uznemirio se i žurno je trčao na sve strane tražeći nekoga ko bi mogao da mu pritekne u pomoć. Ljudi nigde nije bilo sem u besnim automobilima koji su jurili neopisivom brzinom pored njega.
Dok sam posmatrao drugog psa kako očajno trči sa mnogo želje a malo nade da spase svog drugara,onaj što je već zakucao na vrata smrti nije se predao i uspeo je da se uspravi na zadnje noge i zauzme polu-sedeći položaj. Mojoj sreći nije bilo kraja. Osetio sam se kao da mu je energija koju sam mu slao pomogla i da je sva dobrota ovoga sveta usmerena samo ka njemu i njegovom spasenju. Tako sam bio srećan,da su mi suze sada tekle od sreće, niz ozareno lice. I drugi pas se, činilo se, obradovao. Dok sam se smejao i plakao u isto vreme naišao je još jedan automobil,samo u pogrešnoj traci. Kada je konačno uspeo da sedne to besno metalno stvorenje se ustremilo svom silinom i brzinom na psa koji se potpuno nedužan našao na putu ovozemaljske nepravde. Nisam smeo da gledam šta se događa ali nije bilo dovoljno vremena da okrenem glavu kako bih to zaobišao. Telo tog malog psića odletelo je nekoliko metara u visinu i zatim neopisivom jačinom udarilo u tvrdi beton puta. To biće, sada več potpuno izlomljeno,samo je ležalo nepomično na putu, krvi nije bilo nigde, ali je njegova glava potpuno klonula a telo ostalo bez ijednog jedinog pokreta. Drugi pas, kao ni ja, nije mogao da veruje šta se dogodilo, i ponovo je počeo očajnički da trčkara levo-desno, kao čovek kada pokušava da iznađe rešenje za velike probleme. Tako sam želeo da ustanem, da odem do njega, da ga nežno uzmem u naručje,sklonim sa puta i položim negde gde može da se odmori ili makar skonča u miru, bez dodatnih pretnji koje su nastavile kao munje da proleću pored njega. Koliko sam samo želeo da mu pomognem nekako, bilo kako ali bilo je kasno, nisam mogao, nisam znao niti imao kako. Znao sam da moram da prestanem da gledam taj prizor kako bih sprečio da se moje srce potpuno razlomi na milion delova. Polako sam okrenuo lice sjajno od suza koje su ga pokrivale, i približio se krevetu, polako sam se jednom i drugom rukom podigao i smestio na krevet. Odgurnuo sam moja invalidska kolica ka uglu sobe i okrenuo se ka zidu,smestivši se u položaj u kome se i mali pas nalazio i pomislio: "Kako bih voleo da mogu da mu pomognem, kako bih voleo da je meni neko pomogao kada sam se našao u takvoj situaciji, i kako bih samo voleo da ljudi nauče da jedni drugima ne treba da budemo samo mrlja na putu kojim prolazimo već da obratimo pažnju na to kome možda možemo da promenimo ili spasemo život. "
Suze su nastavila da se slivaju niz lice a ljudi su nastavili da budu takvi kakvi jesu.
No comments:
Post a Comment