Opet ja o Beogradu

Da,kažem,opet ja o Beogradu. Beograd je jedan grad koji zaslužuje mnogo više nego što su mu svi pisci i kvazi pisci ikada poklonili. Možda čak više od onoga što su mu i pesnici poklonili. Zaslužuje zdravu omladinu,zaslužuje uredne građane koji čuvaju čistoću ulica,koji paze na njega,da bude čist i siguran. Beograd zaslužuje mnogo sunčanih dana tokom zime i mnogo kišnih noći tokom leta.On zaslužuje otkucaje srca,kao što i njegovi otkucaji postoje za nas,zaslužuje dodire ruku,nežnosti reči i poglede brižnosti. Beograd se nalazi negde u dalekom Sibiru,kako misli čitav svet,ili posle Evrovizije da se nalazi u nekoj maloj Srbiji koja se očajnički trudi da zadovolji svetske standarde i ponekad uspe u tome,a ponekad padne duplo niže nego što bi to zaista smela. Beograd je glavni grad te državice koja se do pola raspala na tri dela,i nema metro,ima još malo pa pet mostova preko Save i još nekoliko preko Dunava. Ma Beograd ima lepše mostove nego što ih ima Sena svom svojom dužinom,ima lepše mostove nego Budimpešta,Istambul i bilo koji grad ovog malog sveta. Njegovi mostovi imaju priče. Imaju živote. Oni imaju duše i plašljivi su,ali su ujedno i veoma brižni i pažljivi. Beogradski mostovi ne samo da prevode ljude iz jednog dela grada u drugi,oni ih kako odaljuju tako i zbližavaju,kako zauvek rastavljaju tako i zauvek spajaju. Ono što protiče ispod tih beogradskih mostova isparava savršenim plavetnilom i zvuči kao najsvežije tek svanulo jutro.Taj grad se voli i kada je užarenost njegovih ulica potpuno nepodnošljiva i kada se ona vatrena kugla danima ne sklanja sa providnog neba,voli se i kada se zagušljive magle smucaju njegovim prolazima,ulicama i haustorima,pa i onda kada sjajno sunce ne dolazi po nekoliko nedelja i kada temperature toliko padnu da se belina sa zemlje i drveća ne seli na neka druga prostranstva,na primer pravog Sibira. Beograd se voli i onda kada živimo u dvorištu i imamo svoje smokve i trešnje koje rastu ispred kuće na zelenilu ili kada se tu sakupljaju lešnici i suva zemlja,a i onda kada živimo na dvanaestom spratu neke starije zgrade u kojoj komšije puštaju glasnu muziku do svitanja i kada ne možemo da spavamo a treba poći na posao u 7 sati...Beograd sija i bez mesečeve svetlosti da ga osvetljava sa neba,sija svom svojom lepotom,svojom istorijom,svojom modernošću i zastarelošću,sija kao zlatni pehar na polici svih onih Srba koji su se na svetskim takmičenjima pokazali i pokazali da i oni vole ovu zemlju i ovaj grad više od svoje pobede i više od tih putovanja na kojima su bili...jer Beograd...Beograd se voli kada udahnemo njegov vazduh,koliko god zagadjen bio i to onako,punim plućima,iz sve snage...i osetimo miris pripadnosti. Beograd postoji da se voli.