Moonlight

 Ovo je bila posebna noć. Slike su spavale. Trave su spavale i poneki ljudi su spavali. Neki drugi ljudi su bili budni i gledali su tu predstavu što se odigravala na njegovoj i njenoj pozornici. Gledali su predstavu a nisu videli ništa. Nisu čak ni čuli ništa. Samo su osećali te potrese koje su nečujne reči njihovih srca izazivale u noći. Predstavu su igrali njih dvoje svake noci i svaki put je nešto drugo bilo na repertoaru. Borili su se lavovi,pevale su ševe,potoci su tekli daljinama i cveće je venulo pa zatim cvetalo iz istog tog uvenulog stanja. Ono što su njih dvoje igrali nije moglo da se opise,niti da se spoji, objasni, najavi..taj repertoar je bio upisan samo u zvezdama,a danas su retki oni koji dobro čitaju zvezde. Ovo je bila posebna noć. Mesečeva svetlost je bila prejaka i skrivala je te ispise u prahu zvezda koji se ne spiraju kao sa peska pored mora već traju milionima godina i ne menjaju se gotovo nikada. Mesečeva svetlost je bila prejaka i ni oni sami te noći nisu uspevali da čitaju scenario po kome je trebalo da igraju,samo su se sudarali, pa bežali jedno od drugoga ali su na kraju pored svih vidljivosti uspeli da vide samo ono najskrivenije-dušu. Te noći su samo duše igrale pravu ulogu i ko god je pratio pokrete njih dvoje nije mogao da shvati šta se zaista dešavalo. Pozornica je samo za njih dvoje i njihove duše koje su se neprestano poigravale jedna sa drugom. Njegova nežna duša je mazila njenu kao da je mala maca,a ona se samo prepuštala dodirima iako joj se prvi put ukazala ta sjajna mrlja u gomili drugi muljavih i uprljanih sivkastih, roze i ljubičastih. Samo joj je ta duša i bila važna, te noći kada su igranke, predstave i zabavni sadržaji bili na drugom mestu, jer ovo je bila predstava samo za njih.Ona se plašila da svojom dušom ne promeni njegovu ili da je slučajno ne dotakne kandžicama koje svaka mala maca skriva na šapicama. Njegova duša je plutala nekoliko trenutaka, koji su delovali tako dugi, a onda je počela da leti kroz vreme obilazivši razna mesta, i to sve tu pored nje. Oh,kako je to bila čudna noć. Susret dveju duša, tako dalekih ,tako nepoznatih, tako brzih a opet tako toplih, nežnih i brižnih...Te noći on je video samo pravu nju. Te noći ona je videla samo pravog njega. I to je bilo dovoljno da zavesa padne pred njima i ostane da leži zauvek na ofucanom podu, jer to pozorište više neće raditi, nema ko u njemu da igra.