Kada sam se doselila u tu zgradu mislila sam da ću naći prijatelje i nove poznanike u njoj. Ni danas nisam našla nikoga. Ljudi su veoma hladni, neljubazni i nezainteresovani za bilo šta oko njih. Jednoga dana stajala sam ispred vrata i tražila ključeve u torbi. Komšinica se u kućnoj haljini šetala u hodniku zgrade kupeći propagandni materijal po sandučićima,pa čak i onaj što nije pripadao njoj. Ni jednog trenutka nije podigla glavu, praveći se da nije primetila nekoga kako stoji ispred vrata, ili je pak nije podizala da joj se slučajno ne bi pomerio neki vikler. Dok sam i dalje prekopavala torbu u nadi da ću naći ključeve razmišljala sam o njoj i u čudu posmatrala njenu kretnju. Onda sam iza sebe čula odzvanjanje nečijih odlučnih koraka i zveckanje ključeva. Okrenula sam se naglo pomalo zbunjena prethodnim mislima. Iza mene je stajao čovek poodmaklih godina, sa šeširom na glavi, u dugom kaputu crne boje,veoma očuvanom. Ispod sedih brkova mogao se nazreti osmeh. Taj osmeh pun istine, spokoja i vedrine. Slična osećanja sijala su i iz očiju. Pomerila sam svoje telo unazad i on nam je oboma omogućio da uđemo u tu odvratnu, raspalu zgradu svojim naboranim ali ipak svežim i snažnim šakama. U liftu smo razmenili nekoliko reči o vremenu, večernjim šetnjama i skupim markicama za prevoz. Nakon toga je otišao pozdravivši me sa dostojanstvom jednog srednjovekovnog gospodina sa kraljevskog dvora. Posle toga ga nisam videla nekoliko dana. Razmišljala sam o njemu. Prijalo mi je da vidim tako skladnu pojavu, da osetim kako blaženstvo isparava iz nekog bića tako ostarelog a naizgled tako vitalnog i jakog. Neki talasi bistrine su se širili oko tog čoveka i mamili druge da se osećaju divno pored njega, ali da mu ipak zavide na vedrini koju ni mladi više u sebi ne čuvaju. Razmišljala sam kako mu verovatno većina stanara zgrade veoma zavidi na svemu što isijava iz njega.
Videla sam ga sledećeg petka. Sedela sam pored prozora i posmatrala ulicu ispred zgrade,i tada sam ga videla. Posmatrala sam ga sa visine a opet je delovao veći nego cela zgrada, tako je rastao svojim okrepljenim duhom da je teško uspevao da se stisne pod nebeskim svodom. Njegova pojava je tako lebdela iznad svih ostalih na ulici. Sreo je nekog čoveka i stao da se pozdravi sa njim. Pokret iz lakta koji je napravio kako bi pružio ruku čoveku sa kojim se pozdravljao bio je tako elegantan a opet tako muževan i čvrst. Kako je samo miran i blago nasmejan uvek kada razgovara sa nekim. Stajli su tako neko vreme i on je sve vreme stajao prav i siguran,sa šakama prepletenim iza leđa. Završivši razgovor samo je nastavio svoju šetnju ne primetivši kako je drugi čovek koji je pričao sa njim napravio grimasu prevrnuvši očima. On se samo blago osmehivao. Sledeći put kada sam ga videla išao je iz prodavnice sa kesom u kojoj je bila glavica zelene salate, pola hleba i parče nekog kačkavalja. Išla sam iza njega i posmatrala nogavice njegovih somotskih pantalona. Naizmenično su se podizale toliko da otkrivaju pete i đonove njegovih crnih, fino uglancanih cipela. Koraci su mu bili tako gospodski ujednačeni i pravili su melodiju koja me je mamila da nastavim da ih pratim. Digla sam pogled. Kaput je bio očetkan i održavan, kao da ga je svaki dan održavao, sijao je kao da je nov i bio je bez ijedne jedine mrlje ili fleke. Kada smo stigli do ulaza vrata već sam mu se bila toliko približila da sam stala pored njega i fino ga pozdravila. Njegovi brkovi su tako lepo oblikovani, niti predugi, niti kratki, već dovoljno da izgledaju uredno i fino, a brade nigde nije bilo. Izgledalo je kao da mu samo brkovi rastu i to samo do te dužine, jer su uvek podjednako dugi, kao da su sečeni sa pažnjom do milimetra, ako ne preciznije i od toga. Koža na licu je delovala toliko mekom, kao da se nije menjao od kada je bio beba, sem što su mu se sada ocrtavale duboke bore. Ali pored njegovih svetlih očiju teško da su se te bore mogle i primetiti. Čak su mu i zubi bili tako beli i uredno izrasli, kao da je i njih održavao kada su rasli pa su izrazli poređani tako simetrično i ravno kao pod konac. Samo o tome sam mogla da mislim dok me je pristojno ispitivao o sinoćnim huliganima što su prolazili ispod naših prozora. Nisam ni znala da nam prozori gledaju na istu stranu ulice. Nisam ga videla nedelju dana. U tom vremenu kada ga nije bilo često sam gledala kroz prozor u nadi da ću ga videti i konačno shvatiti šta to toliko zrači iz njega što ga čini uvek veselim i primećenim. U nedelju popodne izašla sam na terasu da prostrem veš i onda sam se setila da je na šestom spratu i da nam prozori gledaju na istu stranu. Pogledala sam dva sprata niže na njegovu terasu. Na njegovoj žici za veš bile su samo pocepane čarape. Na njegovoj žici za veš bile su samo pocepane čarape.
Videla sam ga sledećeg petka. Sedela sam pored prozora i posmatrala ulicu ispred zgrade,i tada sam ga videla. Posmatrala sam ga sa visine a opet je delovao veći nego cela zgrada, tako je rastao svojim okrepljenim duhom da je teško uspevao da se stisne pod nebeskim svodom. Njegova pojava je tako lebdela iznad svih ostalih na ulici. Sreo je nekog čoveka i stao da se pozdravi sa njim. Pokret iz lakta koji je napravio kako bi pružio ruku čoveku sa kojim se pozdravljao bio je tako elegantan a opet tako muževan i čvrst. Kako je samo miran i blago nasmejan uvek kada razgovara sa nekim. Stajli su tako neko vreme i on je sve vreme stajao prav i siguran,sa šakama prepletenim iza leđa. Završivši razgovor samo je nastavio svoju šetnju ne primetivši kako je drugi čovek koji je pričao sa njim napravio grimasu prevrnuvši očima. On se samo blago osmehivao. Sledeći put kada sam ga videla išao je iz prodavnice sa kesom u kojoj je bila glavica zelene salate, pola hleba i parče nekog kačkavalja. Išla sam iza njega i posmatrala nogavice njegovih somotskih pantalona. Naizmenično su se podizale toliko da otkrivaju pete i đonove njegovih crnih, fino uglancanih cipela. Koraci su mu bili tako gospodski ujednačeni i pravili su melodiju koja me je mamila da nastavim da ih pratim. Digla sam pogled. Kaput je bio očetkan i održavan, kao da ga je svaki dan održavao, sijao je kao da je nov i bio je bez ijedne jedine mrlje ili fleke. Kada smo stigli do ulaza vrata već sam mu se bila toliko približila da sam stala pored njega i fino ga pozdravila. Njegovi brkovi su tako lepo oblikovani, niti predugi, niti kratki, već dovoljno da izgledaju uredno i fino, a brade nigde nije bilo. Izgledalo je kao da mu samo brkovi rastu i to samo do te dužine, jer su uvek podjednako dugi, kao da su sečeni sa pažnjom do milimetra, ako ne preciznije i od toga. Koža na licu je delovala toliko mekom, kao da se nije menjao od kada je bio beba, sem što su mu se sada ocrtavale duboke bore. Ali pored njegovih svetlih očiju teško da su se te bore mogle i primetiti. Čak su mu i zubi bili tako beli i uredno izrasli, kao da je i njih održavao kada su rasli pa su izrazli poređani tako simetrično i ravno kao pod konac. Samo o tome sam mogla da mislim dok me je pristojno ispitivao o sinoćnim huliganima što su prolazili ispod naših prozora. Nisam ni znala da nam prozori gledaju na istu stranu ulice. Nisam ga videla nedelju dana. U tom vremenu kada ga nije bilo često sam gledala kroz prozor u nadi da ću ga videti i konačno shvatiti šta to toliko zrači iz njega što ga čini uvek veselim i primećenim. U nedelju popodne izašla sam na terasu da prostrem veš i onda sam se setila da je na šestom spratu i da nam prozori gledaju na istu stranu. Pogledala sam dva sprata niže na njegovu terasu. Na njegovoj žici za veš bile su samo pocepane čarape. Na njegovoj žici za veš bile su samo pocepane čarape.
No comments:
Post a Comment