On piše

Lutala sam međ oblacima često,nisam se baš mnogo zaustavljala ili spuštala do zelene trave da uberem cvet i ponesem ga sa sobom u oblake,ali i to se ponekad dešavalo. Jedan put kada sam letela ka zemlji naletela sam na njega,koji je poleteo visoko ka oblacima sa punim rukama cveća i kada sam ga jako udarila svom brzinom kojom sam stremila ka dole on je svo to cveće ispustio i ono se samo polako i nežno lelujalo do zemlje,tamo gde mu je i mesto. On je na trenutak zastao,pridržao me da ne padnem dole, uzdigao mi je bradu i pokazao ka oblacima. Onda me je pustio i ja sam ostala u mestu, sa glavom još uvek uperenom u visine posmatravši njega kako odlazi,tamo kuda se i uputio samo bez svog onog cveća koje je mislio da će mu gore trebati. Otišao je a ni u jednom delu svoga nije bića bio svestan da mu ni jedan jedini cvet nije potreban da mu menja boje oblaka, dovljan je on sam da im daje boje kojima čak ni svo ovo zemaljsko cveće ne može da sija, njegove boje boje i moje vetrove,negde između neba i zemlje gde sam se zaustavila kada sam njega srela, jer tu mi je najlepše da posmatram veličanstvo njegovih boja u oblacima i poredim sa bojama na koje se najlepši cvetovi ponose.

Leti prijatelju,i ispisuj najlepše boje koje znaš
jer ti si taj koji mojim promajama pravac daš!