Zašto ljudi imaju potrebu da budu ludi?

Pitala sam se, i pitam se. Još uvek, ponekad, čujem neku pesmu i nekoga ko mi vrati misao o toj ludosti u prostor iza očiju. Mislim: Zašto ljudi imaju potrebu da budu ludi?

Da li je dovoljno roditi se s nečim i da to bude deo nas čitav ovozemaljski život? Evo, recimo, ja sam rođena kao jedna veoma osetljiva devojčica, koju su skoro svi iskorišćavali kako im je odgovaralo i dok im je odgovaralo. Rođena sam naivna i sa ubeđenjem da nas svi uvek vole. Rođena sam nasmejana, komunikativna i pričljiva. Rođena sam da budem drugačija. Vremenom sam shvatala da sam to ja, i svoju različitost sam obožavala, borila sam se za nju, želela sam da traje, da bude naglašena i da traje zauvek. Nisam dopuštala sebi da volim ono što voli neko drugi. Ne, mislim da ipak nije bilo do mene, nisam morala da ne dopuštam nešto sebi, jednostavno sam volela da imam ono što drugi nemaju i ne žele. Volela sam to i čuvala sam to kod sebe. Sada...skoro dvadeset godina kasnije,primećujem da to više nije ona devojčica koja je rođena drugačija. Sada sam osoba koja zna da nas retko ko voli uvek, i da nas retko ko i voli ustvari. Devojka sam koja zna da kaže NE i da ne dopusti da je ljudi iskorišćavaju kao što su prethodnih desetak godina. Sada mi je jasno da stvari nisu tako ružičaste i sjajne kao što izgledaju i naučila sam da gledam ispod sjaja koji nam se svakodnevno šepuri pred očima. I dalje volim da upoznajem nove ljude,da im pričam i da se družim sa njima, ali sada pazim šta i koliko pričam i samo ponekad sam iskreno nasmejana. Imam cipele i pantalone koje imaju svi ostali, pišem priče sa puno slika koje će se svideti ostalima, i nikako se neće razlikovati od njih. Pratim i radim ono što mi se gura u ruke, namerno ili ne. Ne vidim više ništa posebno i drugačije kod sebe i ne vidim onu devojku koja sija u svojoj posebnosti.I možda ćete sada pomisliti da sam pogrešila naslov ovom postu, pa ću se polako vratiti na temu priče. 

Ako pogledam malo dublje u svoj život, zapazim da sam fakultet izabrala jer se malo njih usudjivalo da se suoči sa ovim sa čime sam se suočila,i znala sam da onih koji su se ipak odlučili na taj korak ima malo. Upisala sam to jer sam ipak želela da budem posebna, bar koliko je to moguće. Plašim se, doduše,da je to sam zato što sam znala da treba da budem drugačija, jer sam takva rođena, a ne zato što to još uvek volim. Ne znam šta se desilo sa emocijama. Da li to svet ubija ove leptiriće u našim stomacima ovim internet mrežama, telefonskim signalima i talasima? Stvarno ne znam šta se dešava. Međutim, moram priznati da sam primetila da, meni prvoj prija kada mi neko kaže: "Jaoj,luda si." . Šta je to u ljudima što ih tera da vole da budu ludi? Da li to znači da vole da budu drugačiji, da budu posebni, ili da budu primećeni? Da li to znači da je ceo svet potpuno poludeo pa da svi žele da budu ludu da bi bili u trendu? "Šta se dešava?"- pitam se svakodnevno. Kada uđe neko ekstremno poludeo u javni saobraćajni prevoz mi se ispod ruku, tuđih ramena i sličnih mesta za skrivanje smejemo, a i sami volimo da nam neko kaže da smo ludi. Pa zar nije tako? Hajde priznajte, prija vam, zar ne?! Slušamo relativno novu pesmu Lane del Rey i vidim da većina devojaka citira rečenicu :"You like your girl's insane.."  Šta je to u reči LUD što privlači ljude. Šta je to u tom osećanju ludosti? Kažem vam, evo, ja prva kažem svom dečku :" Ma ja ne mogu da se družim sa nekim ko je normalan, jer ja nisam normalna i onda se nećemo uklopiti. A i...i oni koji su normalni su ludi na svoj način samo to još nisu pronašli, ili nisu javno objavili." Mislite li da grešim? Da li je ludost ustvari loša? Ja ponekad mislim da jeste, da su norme tu da bismo ih se pridržavali i da bismo lakše klizili kroz život i uređenje koje je napravljeno za nas, a opet, ponekad mislim da je ustvari pitanje ovde " Šta znači biti normalan?" a ne ko je lud. Možda mi mladost i neiskustvo zadaje ova pitanja, možda je to promena društva današnjice..ili...ili je to oduvek bilo tako? Zapitajte se, zašto vi volite kada vam neko kaže da ste ludi?