Moskva

Plava kosa joj je padala preko ramena. I nešto niže. Brzo je disala a polako je okretala svoje lepo lice sa leve na desnu stranu i obrnuto. Prćasti nosić podignut visoko ka zvezdama suprotstavljao se njenoj stidljivosti zbog koje je uvek spuštala glavu. Bila je veoma napeta i zbunjena u tom sivom trenutku te moskovske večeri. Okretala se tražeći natpis koji se nalazio i na papiruću u njenoj ruci. Nije imala predstavu gde se nalazio hotel u kome je trebalo da odsedne niti gde se nalazila. Bilo je hladno. Brodovi osrednje veličine klizili su po sivoj vodi u kojoj su se ogledale zgrade, više ili niže. Stiskala je sama sebe nežnim, bledim rukama kojima je obgrlila svoj torzo i nadlaktice ne bi li se malo zgrejala. Vetar namerno nije dopuštao njenoj kosi da mirno stoji i posmatra okolinu već ju je bacao ka zapadu kao da je nagoni na stranu na kojoj je ukopan taj stari hotel već vekovima.



Skidajući zagrejanu šubaru sa glave i kožne rukavice naložene debelim krznom ulazila je u predvorje hotela koji  se  ponosno osmehivao zlatnim licima andjela koji su je posmatrali sa visokih mermernih stubova i ćoškova prostorije. Iako je sad već bila unutra i dalje je osećala hladnoću oko kostiju i oko srca. Možda joj je falila domovina a možda je to ipak bila samo ženska intuicija koja je najavljivala nevolje. Nije lako kada si prepušten sam sebi u nekom gradu, daleko od svega što poznaješ, kada ljudi oko tebe liče na ljude koje poznaješ ali ne razumeju ni jednu reč sa tvojih usana, samo preopoznaju lepotu tvoga lica i nepristojno pilje u tebe ne skidajući pogled ni kada ti, postiđen i preplašen, spuštaš glavu. Želela je da  pita nekoga za direkcije, da sazna kuda je vodi sledeći korak ispisan na belom papiriću u njenoj ruci. Da, držala je svoju sudbinu u rukama, i ona je mogla da odleti jednim naletom jačeg vetra. Prišla je recepcioneru hladne spoljašnjosti, veoma mladom, bledom i lepom, koji joj nije poklonio ni podrazumevani osmeh već samo pogled zavisti.



Polako je spustila svoje stopalo na debeli tepih koji je pokrivao stepenice od mermera, a one su vodile ka sobama, među kojima je bila i njena. Tada ju je snažna ruka stegnula ispod miške i povukla unazad. Ona se saplela o svoj dugi kaput sive boje i zamalo pala unazad, ali ju je ta snažna ruka i dalje čvrsto držala. Okrenula se i videla čoveka, ciganina, sa izrazito crnom kosom, bradom od 3 dana, pomalo sedom, i tankom vunenom kapom na glavi. Bio je niži od nje, ali i mnogo deblji i jači. Iza njega su stajala tri njegova sina, svi između šest i jedanaest godina, koji su bili u lošim zimskim jaknama, sa isto tako lošim kapama i nosili su pištolje u rukama. Kada je videla da ciganin koji ju je uhvatio nije sam i da ozbiljno misli da je povredi prošla ju je jeza i jak strah je proleteo kroz njeno telo. Nije se  kretao od glave do pete, već je krenuo iz stomaka, pa onda do srca, tu je pomalo i zabolelo, pa je nastavio do peta i tamo se smanjio. Nije razumela ono što su izgovarali na ruskom, ali je pokušala rukama da se sporazume sa njima i nespretno da zamuckuje nešto na engleskom. Nekoliko časaka kasnije pojavio se recepcioner i čovek iz obezbeđenja hotela, koji je prišao ciganinu, uhvatio ga kao što je i on držao nemoćnu devojku,ispod miške, i nešto mu rekao na ruskom jeziku, koji nije nimalo razumela. Ciganin je pustio devojku, skinuo kapu, poklonio joj se i gledao je upitnim pogledom. Ona nije shvatila o čemu se radi nekoliko trenutaka, a onda je izvadila novčanik i iz njega novčanicu na  kojoj je pisalo 5000 i dala je ocu ta tri dečaka, a potom svakom od njih po novčanicu na kojoj je pisalo 1000. Oni su više nego oduševljeni i zadovoljni napustili hotel, ona je umorna otišla u svoju sobu.


I tada sam se probudila.
 Dajem vam mogućnost da nastavite moje snove, ovu priču, ispričate sudbinu jedne lepe devojke koja je trebalo da....hm, a šta je ona tamo trebalo da uradi? To je na vama.