Slika u njegovoj glavi

Pričao mi je kako je svakoga dana slušao otkucaje sata koji se obično nalazio iza njega. Ništa više nije govorio o tome, ali sam znala šta to znači. Pričao je kako više i nije tako mlad, a ja sam znala da će i to ''tako'' još brže proći. Pričao je i...pričao...Mnogo je pričao. Voleo je da priča. I meni, i drugima. Nisam se bunila. Volela sam da ga slušam. Čak sam volela i da ga čitam. Ponekad bi zapisivao te svoje misli i slao ih u lokalne novine. Pre nego što bi ih poslao uvek bi ih posalo meni, da dam svoje mišljenje. Ali, ko sam ja da dajem svoje mišljenje? Šta li mu je to značilo? Vrlo dobro je znao da je samo par meseci stariji od mene i da nam oboma mladost prolazi kao voda u koritu jedne seoske reke. Bio mi je smešan kada je sedeo za svojim radnim stolom, ispucalim, oštećenim, ostarelim...Kada bi prestao da piše na trenutak i zamolio vreme da sačeka samo da razmisli šta sledeće da spusti na tu belu hartiju, kao da je bio na visinama Tibeta, ili pak prostranstvima Sahare i potpuno zaboravljao da sam tu iz njega na neudobnom krevetu. Rekao je kako mu soba izgleda lepo noću. Ja sam mu rekla da sve izgleda lepo noću jer se onda ne vide suvišni detalji koji skrivaju lepotu osnovnih kontura stvari i njihovu neiskvarenu nežnost. Nikada nije tražio mnogo da bi bio srećan. Imao je tu svoju sliku sreće u glavi koja je bila već odavno naslikana, pre nego što je uspeo da sagleda svet iz svih uglova. Video je iz jednog jedinog ugla, i to je ostalo na platnu u njegovoj glavi. Na slici je bio jedan čovek u poodmaklim godinama, sa lepom ženom u kuhinji i dvoje dece koji se igraju pored njegove fotelje, a on je sedeo sa nogama na taburiću i ponosno čitao svoj poslednji roman, i na stočiću pored bi bile novine u kojoj se nalazila baš njegova kolumna. On je jednostavno želeo da ga neko razume, da bude čitan. Da napiše nešto veliko što će se čitati i onda kada njega ne bude više. I kada bi se probudio iz svojih snova samo bi nastavljao da piše po onoj istoj hartiji o slabostima života jednog običnog čoveka, o debelim ženama, o lošim uslovima u državi, svakojakim ljudima koji su živeli oko njega i opet je zaboravljao da ja sedim tu iza njega.  Čitala sam te njegove tekstove i pitala se zašto ih piše. Da li nije znao drugačije ili nije hteo drugačije? Da li sam ja osoba kompetentna da kaže da on možda treba drugačije? Da li sam ja ta koja treba da mu kaže da je Hemingvej kada su svi pisali o bogatstvima ljudi pisao o jadnom starcu koji je pokušavao da ulovi ribu, i da mu je bilo dovoljno što je samo to bila njegova borba. Možda grešim, ja ipak ne znam ništa o Hemingveju. Znam samo da su rekli da je previše pio, i da je Dali imao poremećenu sliku stvarnosti, ali bez obzira što nisu živeli po propisima i principima običnih ljudi  oni su ostali u mislima svih tih, običnih ljudi. Ja sam uvek mislila da nije važno da ceo svet zna za tebe, već da je važno da ceo TVOJ  svet zna za tebe, i tako sam živela, uvek srećna i uvek vedra i nasmejana. On je uvek imao taj zamišljeni izraz lica i pogled uprt u nebo...
20 godina posle:
Postala sam vlasnik lokalnih novina. Na polici u magacinu sam našla sve njegove tekstove koje je poslao. Nikada nisu bili objavljeni jer bivše urednike tih novina nisu interesovali nečiji iskreni, literarni radovi već samo tračevi i sočne novosti o svetu oko nas. Uzela sam ih i odnela u izdavačku kuću u Londonu. Nisam mogla u neki drugi grad, jer je on želeo da bude veliki. Za mene je to uvek bio. Uvek sam se divila njegovim radovima, uvek sam znala da piše mnogo bolje nego mnogi koji su uveliko objavili knjige, romane i kojekakva čudesa, ali nikada nisam znala kako to da mu objasnim. Uvek sam verovala da ja nisam kompetentna osoba da mu bilo šta kažem, kao što verujem i danas. Žao mi je jer je sav novac koji je ikada imao utapao u alkoholu i nikada nije shvatao da je to što je tamo izgubio mogao uložiti da zaista naslika sliku iz svoje glave.
Kada sam ga poslednji put videla u bolnici rekao mi je: "Mladost nosi odvažnost, zrelost donosi mudrost, hrabrost se nikada ne gubi, več se neupotrebom gubi iz vidika."
Verovatno ju je prekasno čuo.
I sad kada ga više nema nastavlja da živi kroz svoja sabrana dela, izdata u Londonu i prevedena na mnogo jezika sveta. Još dva dana mi treba da potpuno dovršim sliku na kojoj je bio jedan čovek u poodmaklim godinama, sa lepom ženom u kuhinji i dvoje dece koji se igraju pored njegove fotelje, a on je sedeo sa nogama na taburiću i ponosno čitao svoje jedino delo, i na stočiću pored bi bile novine u kojoj se nije nalazila baš njegova, več moja kolumna. Toliko sam mu dužna. Slika će biti izložena u muzeju njegovog rodnog grada.