Jednom, u nekom davnom vremenu živele su tri devojčice. Njih tri su bile veoma povezane iako se nikada nisu ni videle niti čule jedna za drugu, ili pak za onu treću. Ono što ih je povezivalo bilo je Ostrvo koje je i načinilo ovu priču o prijateljstvu.
Jedna devojčica, najstarija od tri, imala je oca koji joj je svakoga jutra i noći pričao priče o divnim, uspešnim i pametnim ljudima koji se nalaze tamo daleko iza njihovog horizonta. Ona je sa svojim ocem živela u njihovom brodiću koji se samo retko kada vraćao sa mora, po potrepštine. Ona je sanjala o posebnoj drugarici koju će ugledati jednoga dana na horizontu i da će one biti najbolje drugarice do kraja njihovih života. Upoznala je mnogo devojčica po raznim mestima gde su se usidrivali na nekoliko dana, i sve su joj bile drage ali nikada nije dopuštala da joj neka od njih previše znači jer je znala da mora da ode i da joj one neće ostati prijateljice zauvek.
Druga devojčica je živela u maloj kući na plaži Ostrva, poznavala je mnogo devojčica i dečaka koji su dolazili da se igraju sa njom, loptom koju joj je doneo ujak iz neke daleke zemlje. Kako su minuti na velikom drvenom satu otkucavali ona je rasla i postajala je svesna da će jednog dana morati da prestane da se igra i da odluči šta će sa svojim životom dalje, i želela je da ima prave prijateljice koje će biti uz nju da je podržavaju, zasmejavaju ali i ispravljaju kada krene pogrešnim putem. Sanjala je da će se takve prijateljice zaista i pojaviti ali od svih ljudi koje je poznavala nije uspevala da nadje nekoga ko bi zaista bio uz nju onako kako je ona to želela.
Treća devojčica je živela visoko na svetioniku na drugom kraju plaže Ostrva. Od kada je bila mala deda ju je naučio da bude gore na vrhu tog ponosnog zdanja i da pomaže ljudima tako što će im obasjavati puteve kojima su se uputili i ukazivati im na opasnosti koje se nalaze ispred njih. Ali ona je ipak bila usamljena. Svaki put kada je neki brod nailazio ona je srećna pritrčavala reflektoru da im obasja put, ne mareći za poslove koje je u tom trenutku imala i uvek je nesebično bila tu za sve koji su prolazili. Ali, svi oni su samo prolazili, a ona je ostajala sama. Uvek je verovala da neka prijateljica na drugom kraju sveta vidi svetlost koju ona šalje i da će prepoznati put do nje, i verovala je da ga ona tako jasno šalje, samo treba da ta devojka vidi i prepozna put. Ali niko nije dolazio.
Jedne večeri naišla je opasna oluja kakvu ostrvljani još nikada nisu videli. More je nasrtljivo kucalo na vrata druge devojčice, napadalo je drveće koje je pokušavalo da odbrani kuću i uz pomoć vetra prosipalo je vriske sirena koji su se skupljani duboko u tami njegove utrobe. Blistavo nežna površina mora se sada ježila kao kada bi mačku polili kantom vode. More se ritalo, prevrtalo i uvijalo kao da pokušava da se odgurne od površine zemlje na kojoj je ležalo. Vetrovi su vodili bitke među sobom i bacali su jadne kapljice kiše da lete sa strane na stranu, kao da se se otimali oko njih. Treća devojčica je i tada pokušavala svim snagama da osvetli put brodovima koji su se mogli zadesiti u toj oluji, ali ništa nije videla. Vetrovi su nadljudskom snagom otvarali i zatvarali krovne prozore, i u tim naletima mnogo kapi kiše je ulazilo u njen dom i kvasilo drveni pod koji je već ispucao od starosti. Ona je sada bila sama, jer je deda sa kojim je živela pre nekoliko godina napustio svet živih. Bez obzira što je u svetioniku već bilo vode preko stopala ona nije obraćala pažnju, bilo joj je važno samo da radi posao za koji je i naučena, da pokušava da spase tuđe živote. Nažalost nije baš uspevala u tome. Bez obzira što su i munje pokušavale da osvetle zemlju i more kako se pomorci ne bi nasukali otac od prve devojčice ipak nije uspeo da obuzda brod i kao da ga je Neptun besno svojim trozupcem razlupao o veliku stenu pored ostrva. Devojčica i otac su završili u vodi koja je vrila kao u paklu. I pored svih glasnih prasaka gromova druga devojčica je čula kako se neki brod razlomio na steni blizu njene kuće. Izašla je iz kuće koja je sad već bila puna vode i sa fenjerom u ruci je trčala po plaži pokušavajući da dovikne one koji su činili posadu broda, iako nije imala ni predstavu ko bi to mogao da bude. Kiša je natapala njenu već mokru gustu, pravu kosu svetlo smeđe boje koja joj je uvek pokrivala pola lica. Zavrtala je svoje lanene pantalone iako je već bila mokra do kože pa ponovo pokušavala da se izbori sa vodom koja ju je gurala napred-nazad. Kada je jedna ogromna munja zaparala nebo videla je nečije bezuspešne pokušaje plivanja i potrčala u tom smeru. Kada se približila shvatila je da joj se učinilo, i okrenula se da se vrati bliže kući kako se ne bi izgubila u toj oluji, u kojoj se jedva videlo ispred sebe. Ipak, zastala je, okrenula se još jednom ka moru, pa opet ka kopnu, samo na drugu stranu od one ka kojoj se uputila. Videla je telo devojke kako leži samo par metara od nje. Potrčala je kroz vodu, stropoštala se na kolena i počela da doziva tu devojku koja je sad već ležala bez svesti na njenim rukama. Ne,ipak nije bila bez svesti, otvorila je oči, ali se ipak davila vodom koje se nagutala pokušavajući da stigne do kopna. Kada je shvatila o čemu se radi, druga devojka je brzo izvukla prvu više ka kopnu i uzdigla je kako bi mogla lepo da se iskašlje. Kada se i sama malo pridigla prva devojka je počela nekontrolisano da baca poglede po moru kao što Jupiter baca munje sa neba. Druga devojka nije znala šta to slučajna došljakinja traži, pa ju je na silu odvela kod sebe u kuću,i dala joj je ćebe i vrućeg vina da se ugreje. U međuvremenu, treća devojka je ostala bez struje i u panici nije znala šta pre da čini. Pitala se da li da pokuša da zatvara te prozore koji su se nalazili visoko na krovu svetionika,da li da kupi vodu sa poda koja se vec slivala niz stepenice ili da pokuša da povrati struju, ali je znala šta god da pokuša u tom mraku ništa neće uspeti. Shvatila je da će, prvi put u životu, morati da siđe među ostale ostrvljane i da potraži pomoć. Kada je strčala niz stepenice, videla je da su svi sada već zaključani u svojim kućama, i da sada neće naći nikoga da ide sa njom po ovoj oluji i da popravlja pokidale žice koje su vodile struju do njenog svetionika. Počela je da trči po plaži i da zove u pomoć, ali niko nije mogao da čuje njene krike od sudara gromova sa horizontom. Naleti njenih suza su se pridružili kiši koja joj je već vlažila bledo lice i tamnu kosu, koja se stapala sa bojom noći. Videla je svetlo u daljini i trčala je ka njemu, malo-malo padajući u mek, natopljen pesak pod nogama. Kada se približila svetlu videla je da je to skromna kućica od drveta, kako se činilo. Zakucala je na vrata i kada su se otvorila videla je devojku sa istom onom dugom i gustom kosom, i tamnim očima, i drugu koja je sedela umotana u ćebe sa nogama skupljenim na stolici i vrelom šoljom u rukama , kosom vezanom u konjski rep. Primile su je u kuću istog trenutka i zatvorile vrata iza sebe, kao da su zatvorile vrata ostatku sveta. Obe gošće su sele i počele da pričaju svoju priču, dok im je domaćica kuvala crnu kafu. Prva devojka je pričala kako se brinula za oca, kako joj je druga devojka spasila život i kako sada predstavlja nešto najdragocenije u njenom životu, kako će joj biti teško kad bude morala da ode, i kako je uvek do sada odlazila, da joj to nije nikakav problem, jer se navikla. Treća devojka je pričala kako su u njenom životu svi samo prolazili, i niko joj nikada nije rekao hvala za pomoć koju im je pružala, ali to njoj nikada nije bio problem, jer je volela da pomaže drugima pa čak iako nikada nije dobijala ništa za uzvrat, i da joj je to prvi put da nije na dužnosti, ali joj se u tom trenutku ipak činilo draže da sedi sa njima i da pije kafu dok ceo svet divlja oko njih, i uživala je zaista, ne misleći ni na šta. Druga devojka je samo slušala, ona je ta koja je navikla pomno da sluša i deli savete i da ništa ne očekuje od ljudi jer je verovala da ono što ona očekuje retko ko može da joj da, i nije ni pomišljala da će joj ove dve devojke doneti baš ono što je ceo život sanjala da ima-prave prijateljice. Provele su celu noć budne i svaka je ispričala svoju životnu priču. Možda ni tada nisu shvatile da je prijateljstvo ono što se izgradilo dok se sve oko njih rušilo. Kada je prošla noć, kada se sve smirilo ostao je haos, i telo oca prve devojke na plaži. Njih tri su rano, sa svitanje, izašle na plažu da traže tog čoveka, i ubrzo su ga našle. Druga devojka je i njega ugostila i pomogla mu da se oporavi od povreda koje je zadobio dok ga je more bacalo po stenama. Nekoliko dana kasnije, on je provodio dane popravljajući brod i spremajući se za nastavak puta, a devojke su provodile sve vreme zajedno ne razdvajajući se i vremenom su prirastale jedna drugoj za srce. Otac od prve devojke, kada je završio brod, pomogao je trećoj devojci da poprave svetionik, i na jednom kamenu pored stepenica urezao imena devojaka, jedno ispod drugog. Obećao je ćerci da će se bar nekoliko puta godišnje vraćati na Ostrvo da vidi svoje prijateljice. Druga devojka je čula priče i o drugačijim životima, dobila je savete od svojih drugarica i odlučila je šta će dalje sa svojim životom.Ali, šta god da je to bilo, nije nikom rekla, rekla je samo da ma gde god bila i ma šta god radila to će uključivati i njih dve i da će uvek činiti deo njenog života. Treća devojka je sada konačno naučila kako je to kada nisi usamljen i naučila je i da daje ljubav, ali i da je dobija. Odlučila je da će još bolje da sredi svetionik kako se niko više ne bi nasukao ili razlupao o stenu, čak i ako bude još gora oluja, naročito jer je sada očekivala svoju prijateljicu da se vrati. Sada njeno svetlo nije sijalo uzalud.
Dogovorile su se da će svako jutro kada ustanu skuvati šolju kafe gde god bile i da će je popiti sa mišlju na svoje prijateljice, i tako će piti kafu zajedno svakoga dana u svom životu, dok se ponovo ne nadju sve tri na jednom istom mestu.
Kada su se prva devojka i njen otac ukrcali na brod i kada su isplovili ka pučini, devojka je plakala, i prvi put u životu je poželela da ostane ne jednom mestu i da više ne isplovljava. Otac joj je stavio ruku na rame i tiho joj rekao: ''Prijatelji su kao zvezde. Ne vidiš ih uvek, ali znaš da su tu.''
Jedna devojčica, najstarija od tri, imala je oca koji joj je svakoga jutra i noći pričao priče o divnim, uspešnim i pametnim ljudima koji se nalaze tamo daleko iza njihovog horizonta. Ona je sa svojim ocem živela u njihovom brodiću koji se samo retko kada vraćao sa mora, po potrepštine. Ona je sanjala o posebnoj drugarici koju će ugledati jednoga dana na horizontu i da će one biti najbolje drugarice do kraja njihovih života. Upoznala je mnogo devojčica po raznim mestima gde su se usidrivali na nekoliko dana, i sve su joj bile drage ali nikada nije dopuštala da joj neka od njih previše znači jer je znala da mora da ode i da joj one neće ostati prijateljice zauvek.
Druga devojčica je živela u maloj kući na plaži Ostrva, poznavala je mnogo devojčica i dečaka koji su dolazili da se igraju sa njom, loptom koju joj je doneo ujak iz neke daleke zemlje. Kako su minuti na velikom drvenom satu otkucavali ona je rasla i postajala je svesna da će jednog dana morati da prestane da se igra i da odluči šta će sa svojim životom dalje, i želela je da ima prave prijateljice koje će biti uz nju da je podržavaju, zasmejavaju ali i ispravljaju kada krene pogrešnim putem. Sanjala je da će se takve prijateljice zaista i pojaviti ali od svih ljudi koje je poznavala nije uspevala da nadje nekoga ko bi zaista bio uz nju onako kako je ona to želela.
Treća devojčica je živela visoko na svetioniku na drugom kraju plaže Ostrva. Od kada je bila mala deda ju je naučio da bude gore na vrhu tog ponosnog zdanja i da pomaže ljudima tako što će im obasjavati puteve kojima su se uputili i ukazivati im na opasnosti koje se nalaze ispred njih. Ali ona je ipak bila usamljena. Svaki put kada je neki brod nailazio ona je srećna pritrčavala reflektoru da im obasja put, ne mareći za poslove koje je u tom trenutku imala i uvek je nesebično bila tu za sve koji su prolazili. Ali, svi oni su samo prolazili, a ona je ostajala sama. Uvek je verovala da neka prijateljica na drugom kraju sveta vidi svetlost koju ona šalje i da će prepoznati put do nje, i verovala je da ga ona tako jasno šalje, samo treba da ta devojka vidi i prepozna put. Ali niko nije dolazio.
Jedne večeri naišla je opasna oluja kakvu ostrvljani još nikada nisu videli. More je nasrtljivo kucalo na vrata druge devojčice, napadalo je drveće koje je pokušavalo da odbrani kuću i uz pomoć vetra prosipalo je vriske sirena koji su se skupljani duboko u tami njegove utrobe. Blistavo nežna površina mora se sada ježila kao kada bi mačku polili kantom vode. More se ritalo, prevrtalo i uvijalo kao da pokušava da se odgurne od površine zemlje na kojoj je ležalo. Vetrovi su vodili bitke među sobom i bacali su jadne kapljice kiše da lete sa strane na stranu, kao da se se otimali oko njih. Treća devojčica je i tada pokušavala svim snagama da osvetli put brodovima koji su se mogli zadesiti u toj oluji, ali ništa nije videla. Vetrovi su nadljudskom snagom otvarali i zatvarali krovne prozore, i u tim naletima mnogo kapi kiše je ulazilo u njen dom i kvasilo drveni pod koji je već ispucao od starosti. Ona je sada bila sama, jer je deda sa kojim je živela pre nekoliko godina napustio svet živih. Bez obzira što je u svetioniku već bilo vode preko stopala ona nije obraćala pažnju, bilo joj je važno samo da radi posao za koji je i naučena, da pokušava da spase tuđe živote. Nažalost nije baš uspevala u tome. Bez obzira što su i munje pokušavale da osvetle zemlju i more kako se pomorci ne bi nasukali otac od prve devojčice ipak nije uspeo da obuzda brod i kao da ga je Neptun besno svojim trozupcem razlupao o veliku stenu pored ostrva. Devojčica i otac su završili u vodi koja je vrila kao u paklu. I pored svih glasnih prasaka gromova druga devojčica je čula kako se neki brod razlomio na steni blizu njene kuće. Izašla je iz kuće koja je sad već bila puna vode i sa fenjerom u ruci je trčala po plaži pokušavajući da dovikne one koji su činili posadu broda, iako nije imala ni predstavu ko bi to mogao da bude. Kiša je natapala njenu već mokru gustu, pravu kosu svetlo smeđe boje koja joj je uvek pokrivala pola lica. Zavrtala je svoje lanene pantalone iako je već bila mokra do kože pa ponovo pokušavala da se izbori sa vodom koja ju je gurala napred-nazad. Kada je jedna ogromna munja zaparala nebo videla je nečije bezuspešne pokušaje plivanja i potrčala u tom smeru. Kada se približila shvatila je da joj se učinilo, i okrenula se da se vrati bliže kući kako se ne bi izgubila u toj oluji, u kojoj se jedva videlo ispred sebe. Ipak, zastala je, okrenula se još jednom ka moru, pa opet ka kopnu, samo na drugu stranu od one ka kojoj se uputila. Videla je telo devojke kako leži samo par metara od nje. Potrčala je kroz vodu, stropoštala se na kolena i počela da doziva tu devojku koja je sad već ležala bez svesti na njenim rukama. Ne,ipak nije bila bez svesti, otvorila je oči, ali se ipak davila vodom koje se nagutala pokušavajući da stigne do kopna. Kada je shvatila o čemu se radi, druga devojka je brzo izvukla prvu više ka kopnu i uzdigla je kako bi mogla lepo da se iskašlje. Kada se i sama malo pridigla prva devojka je počela nekontrolisano da baca poglede po moru kao što Jupiter baca munje sa neba. Druga devojka nije znala šta to slučajna došljakinja traži, pa ju je na silu odvela kod sebe u kuću,i dala joj je ćebe i vrućeg vina da se ugreje. U međuvremenu, treća devojka je ostala bez struje i u panici nije znala šta pre da čini. Pitala se da li da pokuša da zatvara te prozore koji su se nalazili visoko na krovu svetionika,da li da kupi vodu sa poda koja se vec slivala niz stepenice ili da pokuša da povrati struju, ali je znala šta god da pokuša u tom mraku ništa neće uspeti. Shvatila je da će, prvi put u životu, morati da siđe među ostale ostrvljane i da potraži pomoć. Kada je strčala niz stepenice, videla je da su svi sada već zaključani u svojim kućama, i da sada neće naći nikoga da ide sa njom po ovoj oluji i da popravlja pokidale žice koje su vodile struju do njenog svetionika. Počela je da trči po plaži i da zove u pomoć, ali niko nije mogao da čuje njene krike od sudara gromova sa horizontom. Naleti njenih suza su se pridružili kiši koja joj je već vlažila bledo lice i tamnu kosu, koja se stapala sa bojom noći. Videla je svetlo u daljini i trčala je ka njemu, malo-malo padajući u mek, natopljen pesak pod nogama. Kada se približila svetlu videla je da je to skromna kućica od drveta, kako se činilo. Zakucala je na vrata i kada su se otvorila videla je devojku sa istom onom dugom i gustom kosom, i tamnim očima, i drugu koja je sedela umotana u ćebe sa nogama skupljenim na stolici i vrelom šoljom u rukama , kosom vezanom u konjski rep. Primile su je u kuću istog trenutka i zatvorile vrata iza sebe, kao da su zatvorile vrata ostatku sveta. Obe gošće su sele i počele da pričaju svoju priču, dok im je domaćica kuvala crnu kafu. Prva devojka je pričala kako se brinula za oca, kako joj je druga devojka spasila život i kako sada predstavlja nešto najdragocenije u njenom životu, kako će joj biti teško kad bude morala da ode, i kako je uvek do sada odlazila, da joj to nije nikakav problem, jer se navikla. Treća devojka je pričala kako su u njenom životu svi samo prolazili, i niko joj nikada nije rekao hvala za pomoć koju im je pružala, ali to njoj nikada nije bio problem, jer je volela da pomaže drugima pa čak iako nikada nije dobijala ništa za uzvrat, i da joj je to prvi put da nije na dužnosti, ali joj se u tom trenutku ipak činilo draže da sedi sa njima i da pije kafu dok ceo svet divlja oko njih, i uživala je zaista, ne misleći ni na šta. Druga devojka je samo slušala, ona je ta koja je navikla pomno da sluša i deli savete i da ništa ne očekuje od ljudi jer je verovala da ono što ona očekuje retko ko može da joj da, i nije ni pomišljala da će joj ove dve devojke doneti baš ono što je ceo život sanjala da ima-prave prijateljice. Provele su celu noć budne i svaka je ispričala svoju životnu priču. Možda ni tada nisu shvatile da je prijateljstvo ono što se izgradilo dok se sve oko njih rušilo. Kada je prošla noć, kada se sve smirilo ostao je haos, i telo oca prve devojke na plaži. Njih tri su rano, sa svitanje, izašle na plažu da traže tog čoveka, i ubrzo su ga našle. Druga devojka je i njega ugostila i pomogla mu da se oporavi od povreda koje je zadobio dok ga je more bacalo po stenama. Nekoliko dana kasnije, on je provodio dane popravljajući brod i spremajući se za nastavak puta, a devojke su provodile sve vreme zajedno ne razdvajajući se i vremenom su prirastale jedna drugoj za srce. Otac od prve devojke, kada je završio brod, pomogao je trećoj devojci da poprave svetionik, i na jednom kamenu pored stepenica urezao imena devojaka, jedno ispod drugog. Obećao je ćerci da će se bar nekoliko puta godišnje vraćati na Ostrvo da vidi svoje prijateljice. Druga devojka je čula priče i o drugačijim životima, dobila je savete od svojih drugarica i odlučila je šta će dalje sa svojim životom.Ali, šta god da je to bilo, nije nikom rekla, rekla je samo da ma gde god bila i ma šta god radila to će uključivati i njih dve i da će uvek činiti deo njenog života. Treća devojka je sada konačno naučila kako je to kada nisi usamljen i naučila je i da daje ljubav, ali i da je dobija. Odlučila je da će još bolje da sredi svetionik kako se niko više ne bi nasukao ili razlupao o stenu, čak i ako bude još gora oluja, naročito jer je sada očekivala svoju prijateljicu da se vrati. Sada njeno svetlo nije sijalo uzalud.
Dogovorile su se da će svako jutro kada ustanu skuvati šolju kafe gde god bile i da će je popiti sa mišlju na svoje prijateljice, i tako će piti kafu zajedno svakoga dana u svom životu, dok se ponovo ne nadju sve tri na jednom istom mestu.
Kada su se prva devojka i njen otac ukrcali na brod i kada su isplovili ka pučini, devojka je plakala, i prvi put u životu je poželela da ostane ne jednom mestu i da više ne isplovljava. Otac joj je stavio ruku na rame i tiho joj rekao: ''Prijatelji su kao zvezde. Ne vidiš ih uvek, ali znaš da su tu.''
No comments:
Post a Comment