Tog dana

Tog dana sam prvi put prisustvovala kada je tata udario mamu. Sedela sam na kauču u dnevnoj sobi, mali brat je sedeo na podu i igrao se. Njih dvoje su sedeli za stolom i sve je bilo uobičajeno. U jednom, mama je rekla nešto što je u tom trenutku bilo potpuno pogrešno,a da toga nije bila ni svesna. Tata je ustao, uhvatio mamu za nadlakticu, snažno je podigao sa stolice, bacio u kuhinju i jako udario. Užas na njenom licu odjednom mi je presekao želudac, creva i jetru na pola. Nisam znala da li da ustanem, da li da nešto kažem, ili da samo nemo posmatram sve. Nažalost, prebrzo se odigralo a ja sam prekasno postala svesna sebe i širom otvorenih usta koja još nekoliko trenutaka posle nisam mogla da zatvorim. Mamine razgoračene, bezlicne oci i tatini nabujali mišići puni besa i sada mi se razležu sećanjima i prizivaju neki sladunjavi užas od koga mi je muka. Mučnina koja me paralizuje, neverica koja pokušava da prevlada razum i čula, jeza koja mi nakostreši sve dlake na telu...to su osećaji koji me vezuju za taj dan. Pitam se da li bi mi bilo lakše da nisam bila tu, ali mi je ipak drago što jesam jer sam svojim očima videla šta se zaista dogodilo. Nije da ne volim oca, ali mislim da nije moralan i normalan(da se malo poigramo slovima), mislim da preteruje. Nije da ne volim majku, ali mislim da je glupa, da nema ponosa i da ne razume oca ni najmanje. Oduvek sam se pitala šta rade u braku, ali mi je drago što sam ja iz njega postala takva kakva sam-borac, ranjena lavica, ponosna, pravična, oprezna i itekako promišljena. Znam da je taj dan ostavio neki trag u meni, samo još uvek ne znam kakav. Sigurna sam samo da za taj bol i drhtanje ruku niko ne moze da mi nadoknadi. I nikada neću dopustiti da moja deca prolaze kroz takvu pricu, kao što nisam dopustila ni da ja opet prodjem kroz to. Uzela sam majčine stvari, brata za ruku i izašla iz kuce. Veoma mi je krivo što je to moralo da se desi, i nikada neću prežaliti, volim oca mnogo, ali život je čudo, i stvari u koje najviše verujemo i koje volimo se menjaju, ne možemo ništa protiv toga sem da strpljivo sačekamo vreme da nam pokaže zašto je to dobro i zašto je moralo da se desi baš kod nas.