Ponekad se uopšte ne osećam kao žensko, već kao obično biće, bezlično, bestelesno, koje lebdi u svemiru drugih bića. Osećam se kao da oko sebe vidim milion drugih lebdećih objekata,koji lete, lete i lete, a ja sam u svojoj auri i ne mogu im prići, nikada. Ako bih napravila pokušaj da im priđem možda bih se svetlost naših aura pomalo pomešala, ali nikada ne bih uspela da dodjem do njihovog jezgra, do njihove duše, do njihovog JA, niti bi oni ikada uspeli doći do mene. Osećam veliki napor da probijem granice, da proširim svoju ogradu i pustim još nekoga da mi se približi, ali taj napor ostaje samo napor bez rezultata...čak iako pomislim da je neko postao deo mene, shvatam da je on ipak biće za sebe, koje je samo malo dublje zašlo ispod skuta moje aure, ali ono o-p-e-t ostaje biće za sebe. Kako je teško suočavati se sa istinama večne istine, kako je teško prihvatiti fizičku samoću na ovome svetu. Kažu protkani smo istom energijom...šta se to onda dogodilo da nastane vreme velikog otuđenja? Više nismo jedno sa prirodom, više nismo jedno sa drugima, više nismo jedno ni sami sa sobom. Kažu satkani smo od vode, a vode je sve manje...šta će se dogoditi kada nestanu zalihe vode na ovoj planeti? Isto to će se dogoditi kada nestane prožimanje naših bića, jer mi smo stvoreni da obitavamo zajedno...kakvo bi nebo bilo da su zvezde svaka na svoju stranu? Ono više nikada ne bi imalo svoju lepotu, svoj sklad i svoj mir...
Dovoljno je samo da napišem pesmu koju je Dobriša Cesarić već napisao
No comments:
Post a Comment