Na bledoj stranici papira napisaću ono što bruji u srcima. Svako je željan onoga što je izgubio ili nikada nije ni imao. Svako je voljan da radi ono što njima donosi sreću, uspeh, bogatstvo. Svako je spreman da da sebe za nešto što će mu vratiti još više njega. Svako je tu i svako gleda, traži, okreće strane knjiga, života, pesama. Svako sedi i osluškuje. Ali...samo neko sluša. Neko je željan onoga što već ima i neće da izgubi. Neko je voljan da radi i ono što će pmoći drugima ne donoseći njemu ništa. Neko je spreman na sve i ništa tražeći u tome i sve i ništa. I možda je opet nejasnoća ono što odzvanja mojim slovima na papiru, i možda ptice ne razumeju ono što pevaju i ljudi ne razumeju ono što pričaju. Pisma upućena dalekim srcima, dalekim usnama da ih izgovaraju a ne razumeju, dalekim očima da preleću preko njih i traže istine duboke poput mora....ta pisma su ključ mnogih života koji nisu ni svesni da su životi trajni i prolazni, i nejasno jasni i zaboravljeno ispunjeni opasnostima i lepotama jednog zajedničkog života. Volela sam pisma jedne Regine Filangi, koja nije ni bila Regina, stupam na opasno tlo jedne barutane gotovo svakodnevno nesvesna zašto se vraćam u te opasno nejasne predele koji me nadahnjuju, gledam jednu Minnie jer ona ima boje koje su neobične i posebno zrače neka blaga i postojana osećanja. Sve su to stvari moje prošlosti, moje sadašnjosti i budućnosti, i sve su one tu u nekim pismima i nekim slovima ispisanim na bledoj stranici papira...papira koji lebdi u vazduhu bez ikakvog drvenog stola da ih podupire, ali opet postoje, jasna i trajna. Mogu da nestanu, da se promene ili da zauvek ostanu ista, kao i sve u životu, kako zajedničkom tako i u malim i velikim pojedinačnim životima. Razumete li me ili ne, ne znam, i nije ni važno da li se ove reči sa blede stranice papira urezuju u nečije misli, nečije duboke pore u belom organu koji nam daje svesnost ili nesvesnot života oko nas, ali važno je samo to da svako od nas ima svoju prošlost, sadašnjost i budućnost i da to nikada ne sme da zaboravi ili izgubi. Čuvajte svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, kakve god da su one, sviđale vam se ili ne jedno je sigurno-dragocene su.
5.21.2012
5.16.2012
Rainy day
O da, nestala sam potpuno sa lica Zemlje...ili samo prividno? Dah, ipak je to drugo... Malo fakultet, malo zdravlje, malo poslovi i onda kad se to sve natovari na nečija leđa teško da se taj neko još uvek može videti...Da, znam da je ključ u dobroj organizaciji, ali mi nekako do sada još nije razvijena sposobnost za dobru organizaciju...ali trudim seeee...zaista! :D Evo, samo da kažem Heeeeeeeloooouuuuuu i da vam bacim par sličica da se uverite zašto me nema...Uživajte u svojim obavezama, želim vam da vi uspete uspešno da se organizujete i tako to, zdravlje, sreću i šta sve ide sa tim..ali stvarno, iz dubine srca vam to želim, ali nisam dobra u pisanju želja...Dobro,dobro, znam da smaram,evo idem...pozdrav, drž'te se!
 |
| svakodnevni poslovi-prevođenje,učenje itd. naravno, sve uz kafu! |
 |
| časovi kineskog slikarstva kod profesora Lija |
 |
| wo ai ni! To znači volim te na kineskom (mala digresija), ako vas interesuje :) |
I moram sa vama da podelim moj omiljeni muzički sajt, hej, ali nemojte stalno da ga koristite, da ne preokupirate pa šta ću onda ja kad mi bude non stop bagovao ili bude previše spor..ccc..
Evo,to mi uvek pravi društvo tokom obaveza, samo jedan klik na
http://www.nutsie.com/top100sradio
 |
| Jeste da volim kišu, ali please rain go away so we can go for a long walks...:/ |
5.03.2012
Recite mi!
Ludo je intuitivna. Ludo je zaljubljena. Ludo je kreativna. I ludo je tužna.
Plašim se za nju, iskreno da vam kažem. Poludela je od kada je upoznala tog mladića. Ustvari, jednom mi je napomenula da ga zna od ranije, nisam sigurna, valjda reče dve godine. Ne znam vam ja za to, samo ovo od skora. Mnogo mi jaka deluju njena osećanja, mislim da bi mogla učiniti sebi nešto nažao. Zato vam se i obraćam, znate, da mi pomognete, da mi kažete kako da je usmerim na pravi put, kako da joj pomognem da se vrati na pravi ili da ga pronađe ako tamo većma ne otide sama. Gledam tim curama u oči, sve su nekako umorne, ispijene, večito pospane i sa dubokim podočnjacima. Moja majka bi mi govorila da je to od preteranog rada, ali današnje devojke ne rade više ništa, samo nekuda odlaze kasno, kad već stariji svet utonjava u doboke sne, i vraćaju se kad se već prvi petlovi oglase, i onda su celi dan umorne, nemaju snage, ma verujte mi, ni ruku da pomere a kamoli neke veće poslove. Tako mi i ona zalutala jadnica. Skroz je omršavila, osušila se nekako i oči joj više ne sijaju istim onim sjajem. Ma ček' malo, nije tako. Sijaju al tik pre nego što će joj on doći il' pre nego što će se s njime videti. Volim ja što je ona konačno srećna u ljubavi, sve je to lepo, i ljubav je divna i nadahnjava i inspiriše ali verujte staroj majci na reč, ono što se sa njom dešava nikako mi na nju ne liči. Šta?! Pitate me šta? Ma ne znam više ni kako da vam objasnim. Sedi ona tako danima pred onim kompjuterom, đavo odnio onog što ga sklepa', i samo gleda slike nekih devojaka njenoga godišta, i blizu njoj, ne znam ni gde nadje sve te slike. Stalno mi govori neki fejzbuk, il' kako god to mladi zovu, ne znam ni sama, i vidim je kako jadna uprla oči u slike tih devojaka, provodi satima gledajući u njih, razne neke i samo se tuži i tuži više što nije kao one, što nema sve ono što one imaju i što ona misli da tom momku treba. Ne mogu da je ubedim da ona ima sve što te devojke nemaju i da vredi mnogo više od njih, nije što je moja, al' vredi verujte, i Bogu al' i Djavolu, ne zna se ko bi je pre preoteo. Ne bih je dala ni za šta na svetu, i mučno mi da gledam moju jedinicu tako skrušenu i tužnu kako lije suze nad slikama drugih i ne shvata da je taj dečko s njome na kraju,a ne sa svima njima. Jednom mi je priznala, mučenica, kako se plaši da će ga izgubiti, da oseća kako sve druge vrebaju iz ćoška i da će ako ga izgubi ostati sasvim sama i uništena jer ga voli više od života. Ma mislim se, glupa, mlada glavo, kako možeš tako govoriti sa svojih 22, nemoj život tako olako spuštati u ruke drugih, al joj ne reko' ništa tade, jer sam se bojala prekinuti njenu iskrenost. Nije tako često otvorena sa mnom. Aman, ma ne govorim ja vama ovo da biste vi bili oduševljeni mojim kazivanjem, il' šta god vam je već na umu, već da svoju dušu oslobodim tuge koja je pritisla kao kamenčuga kakva i da vam izmolim koji dobar savet ako ga imate. Nemojte olako shvatati ovo što vam pričam, znam da smešno i jednostavno zvuči, ali devojka je potpuno izlapela. Sve svoje je zapostavila da bi videla i motrila dano-noćno na sve potencijalne opasnosti da joj odnesu njenu ljubav. Ne znam kako da joj objasnim da ljubav nije jedina važna u životu. Jednom sam pokušala, i onda je stalno bila ljuta na tog dečka, šta god bi joj rekao a da nije po njenoj volji ona bi bila ljuta, držala se za stomak, kao da je osećaj griže savesti izjeda ili nešto slično, i opet se osećala loše jer je bila ljuta, nezadovoljna i nesrećna. Ne znam kako da joj ugodim da bi konačno bila srećna, osim kad je sa njim. Pomozite, dajte mi savet, reci te mi kako i šta da joj kažem, šta da joj pokažem, kako da joj osvetlim put, kako da zna da je ona upravo jedina stvar kojom treba da se diči i ponosi, a da su druge stvari koje idu samo sporedne stvari koje nam život podaruje da budemo jošte srećniji. Pomozite mi molim vas da uputim svoju ćerku na pravi put!
Šta da joj kažem? Sokrat? A zašto Sokrat? Kako će razumeti ona ako ne razumem ja? Aha, kažete da je on smeo da bude drugačiji i nije se plašio posledica koje je to donosilo? Ali zar to nije ludo? Zašto bi se suprotstavljala samoj sebi, svetu u kom živi i kako bi trebalo da živi? A ne suprotstavlja se sebi? Bira sebe? Dobro ja ću joj većma reći: "Milena, dete, Sokrat je dopustio život da mu ode za ono u šta je verovao i ni jednog trenutka se zbog toga nije snebivao ili žalio. Bori se za ono što veruješ i za ono što si ti, a onda će doći i poštovanje drugih koje nećeš morati da tražiš kopirajući druge, već če oni poželeti da budu Platoni i ostali Sokratovi učenici."
Hvala vam, i mada ja ne razumem baš vaše reči drevne, ja ću joj reći to što mi rekoste, a ona će bistrog mozga razabrati koju poruku nose i da li joj verovati ili ne.
Zbogom bili.
Plašim se za nju, iskreno da vam kažem. Poludela je od kada je upoznala tog mladića. Ustvari, jednom mi je napomenula da ga zna od ranije, nisam sigurna, valjda reče dve godine. Ne znam vam ja za to, samo ovo od skora. Mnogo mi jaka deluju njena osećanja, mislim da bi mogla učiniti sebi nešto nažao. Zato vam se i obraćam, znate, da mi pomognete, da mi kažete kako da je usmerim na pravi put, kako da joj pomognem da se vrati na pravi ili da ga pronađe ako tamo većma ne otide sama. Gledam tim curama u oči, sve su nekako umorne, ispijene, večito pospane i sa dubokim podočnjacima. Moja majka bi mi govorila da je to od preteranog rada, ali današnje devojke ne rade više ništa, samo nekuda odlaze kasno, kad već stariji svet utonjava u doboke sne, i vraćaju se kad se već prvi petlovi oglase, i onda su celi dan umorne, nemaju snage, ma verujte mi, ni ruku da pomere a kamoli neke veće poslove. Tako mi i ona zalutala jadnica. Skroz je omršavila, osušila se nekako i oči joj više ne sijaju istim onim sjajem. Ma ček' malo, nije tako. Sijaju al tik pre nego što će joj on doći il' pre nego što će se s njime videti. Volim ja što je ona konačno srećna u ljubavi, sve je to lepo, i ljubav je divna i nadahnjava i inspiriše ali verujte staroj majci na reč, ono što se sa njom dešava nikako mi na nju ne liči. Šta?! Pitate me šta? Ma ne znam više ni kako da vam objasnim. Sedi ona tako danima pred onim kompjuterom, đavo odnio onog što ga sklepa', i samo gleda slike nekih devojaka njenoga godišta, i blizu njoj, ne znam ni gde nadje sve te slike. Stalno mi govori neki fejzbuk, il' kako god to mladi zovu, ne znam ni sama, i vidim je kako jadna uprla oči u slike tih devojaka, provodi satima gledajući u njih, razne neke i samo se tuži i tuži više što nije kao one, što nema sve ono što one imaju i što ona misli da tom momku treba. Ne mogu da je ubedim da ona ima sve što te devojke nemaju i da vredi mnogo više od njih, nije što je moja, al' vredi verujte, i Bogu al' i Djavolu, ne zna se ko bi je pre preoteo. Ne bih je dala ni za šta na svetu, i mučno mi da gledam moju jedinicu tako skrušenu i tužnu kako lije suze nad slikama drugih i ne shvata da je taj dečko s njome na kraju,a ne sa svima njima. Jednom mi je priznala, mučenica, kako se plaši da će ga izgubiti, da oseća kako sve druge vrebaju iz ćoška i da će ako ga izgubi ostati sasvim sama i uništena jer ga voli više od života. Ma mislim se, glupa, mlada glavo, kako možeš tako govoriti sa svojih 22, nemoj život tako olako spuštati u ruke drugih, al joj ne reko' ništa tade, jer sam se bojala prekinuti njenu iskrenost. Nije tako često otvorena sa mnom. Aman, ma ne govorim ja vama ovo da biste vi bili oduševljeni mojim kazivanjem, il' šta god vam je već na umu, već da svoju dušu oslobodim tuge koja je pritisla kao kamenčuga kakva i da vam izmolim koji dobar savet ako ga imate. Nemojte olako shvatati ovo što vam pričam, znam da smešno i jednostavno zvuči, ali devojka je potpuno izlapela. Sve svoje je zapostavila da bi videla i motrila dano-noćno na sve potencijalne opasnosti da joj odnesu njenu ljubav. Ne znam kako da joj objasnim da ljubav nije jedina važna u životu. Jednom sam pokušala, i onda je stalno bila ljuta na tog dečka, šta god bi joj rekao a da nije po njenoj volji ona bi bila ljuta, držala se za stomak, kao da je osećaj griže savesti izjeda ili nešto slično, i opet se osećala loše jer je bila ljuta, nezadovoljna i nesrećna. Ne znam kako da joj ugodim da bi konačno bila srećna, osim kad je sa njim. Pomozite, dajte mi savet, reci te mi kako i šta da joj kažem, šta da joj pokažem, kako da joj osvetlim put, kako da zna da je ona upravo jedina stvar kojom treba da se diči i ponosi, a da su druge stvari koje idu samo sporedne stvari koje nam život podaruje da budemo jošte srećniji. Pomozite mi molim vas da uputim svoju ćerku na pravi put!
Šta da joj kažem? Sokrat? A zašto Sokrat? Kako će razumeti ona ako ne razumem ja? Aha, kažete da je on smeo da bude drugačiji i nije se plašio posledica koje je to donosilo? Ali zar to nije ludo? Zašto bi se suprotstavljala samoj sebi, svetu u kom živi i kako bi trebalo da živi? A ne suprotstavlja se sebi? Bira sebe? Dobro ja ću joj većma reći: "Milena, dete, Sokrat je dopustio život da mu ode za ono u šta je verovao i ni jednog trenutka se zbog toga nije snebivao ili žalio. Bori se za ono što veruješ i za ono što si ti, a onda će doći i poštovanje drugih koje nećeš morati da tražiš kopirajući druge, već če oni poželeti da budu Platoni i ostali Sokratovi učenici."
Hvala vam, i mada ja ne razumem baš vaše reči drevne, ja ću joj reći to što mi rekoste, a ona će bistrog mozga razabrati koju poruku nose i da li joj verovati ili ne.
Zbogom bili.
Subscribe to:
Posts (Atom)