Pišući ovaj blog čini mi se da sam ili izgradila ili otkrila svoj stil pisanja...Verujem da ste primetili,ali veoma mi je važna interakcija sa čitaocem(odnosno Vama),da ne budem samo ja ona koja ovde daje svoje mišljenje i mnogo mi znači ako i neko drugi kaže ono što misli...zato uvek pitam. Pitam i pitam se. Tako će biti i sad... 
Večeras,nakon veoma napornog i donekle tužnog dana,došla sam kući, zatekla punu sudoperu sudova i pomislila kako će da me boli kičma tokom pranja kao i svaki put. Kada sam završila sve kućne poslove odlučila sam da se malo odmorim,ali ne fizički,to je najmanje bitno,nego psihički...ali kako? Pomislila sam da bi bilo lepo da se vratim u prošlost,da se setim svih suza i osmeha,lepih i ružnih reči podeljenih sa drugima,mesta koje sam videla,omirisala,osetila....potrebno mi je da ponovo osetim jaka osećanja koja će učiniti da se osećam živom,ponovo okupanom i čistom iznutra,jer svakim osećanjem koje nas prožme tokom života mi se obnavljamo,čistimo i ojačavamo...pronalazimo sebe...A kako sve to da uradim? Nazalost, knjiga koja je budila jaka osećanja u meni je pročitana...više puta...Njeno ime je ''Priručnik za pevanje i plakanje''. Naziv vam sve kaže....tako sam odlučila da otvorim svoju kutiju uspomena.Ona je moj, ne priručnik već podsetnik za pevanje i plakanje...Da li i vi imate kutiju uspomena? Kod mene ona zaista jeste kutija, ali ne mora uvek da bude kockasta i od kartona...Mozda je baš ova knjiga bila Kortasarova kutija uspomena koja je bila podsetnik za osećanja,ali je on odlučio da je otvori za sve druge i da njima podari jedan priručnik kako probuditi razna osećanja od kojih nam se život i sastoji...
Kada sam u prvom trenutku čula naziv knjige pomislila sam:''Ma šta će to meni,šta će to uopšte nekome?'' Ali ipak mi je bio veoma primamljiv naziv,na neki čudan način..Poželela sam da vidim kako to drugi plaču ili kako nam neko savetuje da plačemo,i zašto on misli da je dostojan toga da on nekoga uči kako se pravilno plače...I tako odlučim da ipak pročitam. Ne,verujte mi,to nije priručnik za pevanje i plakanje,to je knjiga koja budi ogroman dijapazon osećanja u onome ko se usudi da je čita srcem a ne kritičkim umom zatvorenim za impulse koje šalju oni ludi hormoni izvezbani da reaguju na razne situacije. E te razne situacije je ovaj neverovatan čovek u svojoj glavi oblikovao onako kako retko ko može,tako jednostavno,a tako duboko,simbolično i nelogično....Hm...da li je prava reč nelogično? Pa,možda ako se priče pročitaju površno onda retko šta ima smisla. A ako se posvetimo rečima i situacijama koje su date onda možemo da vidimo koliko su situacije logične,koliko su iskrene i otvoreno napisane. Trebalo je imati hrabrosti napisati tako nešto. Pitam se da li je to Kortasar pisao radi svojih potreba za izražavanjem,umetnošću,ili je samo želeo da osvesti ljude koliko su nesvesni života,za koji misle da vladaju njim. Da li je bio svestan rizika da ga možda mnogi neće ni malo razumeti? Da li je bio svestan rizika da će ga možda oni koji ga shvate osuđivati jer je o društvu pričao kao o jednom veoma površnom,slabašnom i nesvesnom sistemu koji čine zasebni ljudi sa istim potrebama ali različitom snagom verovanja i mišljenja? Kako god bilo,svakako je postigao da bude jedan od omiljenijih pisaca danas,kako kod starijih tako i kod mladjih čitalaca. I to kako? Neuobičajenom slobodom izražavanja,izborom neobičnih tema i načina za izražavanje običnih dogadjaja i situacija,sibolizmom kojim se služi,prazninom koju svaka priča ostavlja za čitaoca da oblikuje svoja mišljenja o završecima i pozadini koja se krije iz svakog dogadjaja...A naslovi priča? Pa da,i oni mnogo govore o njegovoj posebnosti, individualnosti, simbolici...Svaka priča je za sebe toliko posebna bez obzira što pripadaju istim delovima knjige, da bih mogla o svakoj posebno pričati,ali malo je prostora ovde,a i vremena kada bih usmeno govorila svoja mišljenja o njima...Već sam rekla,on namerno ostavlja mesto da sami razvijemo svoja ubedjenja i verovanja nakon čitanja,a i pre,kada samo ugledamo naslov priča. Ono što sigurno mogu reći za svaku priču jeste da svaka nosi duboku,i veoma važnu pouku o životu,i da se svako može pronaći u njima,bez obzira koliko je prošao u životu,koliko je iskustva nakupio ili pak nije.Priče su kako tužne,tako i razočaravajuće,veoma duhovite,naivno iskrene,nadahnjuju,i ponižavaju,poučavaju isto koliko i zbunjuju....Odlikuju se kontrastima,apsurdom,jakom simbolikom,dubinom tema, svestranošću motiva,sažetošću, nebitnošću likova,a velikom važnošću situacija,jednostavnim izrazima,lakim jezikom...ne znam da li sam nešto izostavila,ali verujem da jesam,jer priče koje je pisao Hulio Kortasar sigurno nisu one koje se mogu opisati s nekoliko prideva,nekoliko beznačajnih reči već one koje se ispisuju i opisuju samo u srcima,u osećanjima koje su u nama probudile,smehu koje su izazvale i suzama koje su se skotrljale niz lica bleda,crna,žuta,velika i mala,naborana i zategnute kože,pegava i sjajna od masne kože,ili pak one suviše suve obraze sa ispucalom kožom na prelomnim mestima oko nosa...I onda se čuju one pesme koje smo zapevali nakon što su se note života ispisale iza naših dubokih, zacakljenih očiju kada smo shvatili da sat na ruci u koji gledamo nije naš,i da vreme koje gubimo ustvari nikada nismo ni dobili...jer ono ne postoji...bacite satove koje posedujete i čitajte priručnike koji bude osećanja...zbog njih se živi.
No comments:
Post a Comment