Komunikativan ili ne

U čemu se ogleda komunikativnost jedne osobe? Mnogo me muči to pitanje u poslednjih,recimo, mesec dana. Pitam se...i dugo noćima razmišljam o njemu. Ne mogu da dodjem do rešenja...Da nije u tome koliko ima poznanika,drugara ili pak prijatelja? Da nije možda baš u tome koliko stručne reči upotrebljava ili kako sastavalja rečenice tokom razgovora? Da nije moć koju poseduju njegove reči utičući na sagovornike? Da nije....da nije...??? Ko to može da mi kaže? I da li se čovek rađa kao komunikativan ili se to stiče vremenom? A može li se ta osobina izgubiti?
Sebe sam smatrala veoma komunikativnom i društvenom osobom. Opet ću reći smatraLA. Da,u prošlom vremenu...Nažalost,mislim,tj. vidim da ova osobina može da se izgubi. I to na sopstvenom iskustvu vidim. Bila sam osoba koja je uvek uspela da ostvari kontakt sa najrazličitijim ljudima,koja je uspevala da natera da pričaju one koji su veoma retko razmenjivali reči sa drugima. Bila sam ona koja je uspevala da izmami osmeh kod ljudi koji su se smejali samo u veoma retkim trenucima,možda samo za važne praznike,i po koji vikend...I da li sada kada sam izgubila tu osobinu imam nešto od svih tih ljudi koje sam upoznala,da li me oni i dalje cene i poštuju,da li su me ikada zaista poštovali ili sam im samo ispunjavala vreme?
Da,ljudi koji znaju da koriste reči u pravim kombinacijama,vezama i spletovima,oni imaju veliku moć. Oni mogu da dobiju gotovo sve što požele. Ali...nisu ljudi ti koji imaju moć,već reči same po sebi...One mnogo utiču i na nas same,iako ih mi ne kontrolišemo svesno i ne pravimo šeme kao u ukrštenicama da bismo uticali na nekoga,one utiču na nas! Neke reči koje nam prolete kroz misli za samo jedan trenutak da ih jedva primetimo mogu da nas ubede da smo mi tužni ljudi,da smo lepi ili ružni,da mislimo o podočnjacima na licu čoveka koga smo videli,da čujemo vozove koji škripe krećući sa svojih koloseka...zašto kažem da su reči te koje utiču na nas,a ne slike,ne predstave..?Zato...zato što su reči te koje nam odzvanjaju u glavi,one su te koje nose određeno značenje,određenu sliku,boju,miris...one su te koje nam pomažu da izrazimo nešto što čak ne možemo ni videti. Pa da li je onda nadmoćniji onaj koji zna da upotrebljava reči na pravi način,i da li mi tu osobinu nazivamo ''komunikativnošću''?
Smemo li tako da se poigravamo tuđim mislima,tuđim delima,namećući im svoje reči koje smo pažljivo izabrali? Ako već to radimo,jesmo li onda upoznali nekoga zaista,je l' to onda stvarno on,ili je to neko izmenjeno biće koje reaguje u skladu sa rečima ? Da nije možda bolje da ponekad ćutimo kada nekoga želimo stvarno da upoznamo i da ga samo posmatramo kako postoji mimo naših reči? Da li je ta,već toliko puta pomenuta,komunikativnost dobra ili loša osobina? Ja sam mislila da je dobra,obožavala sam je...Kada uspete da učinite da se neko smeje to je dar,to je moć koju svako od nas poseduje i rado koristi. Kada pričate sa nekim dugo onda vam je prijatno,uživate u rečima koje vas čine lepima,voljenima,željenima i retko se zapitate da li su istinite...Zapamtite-većina ljudi BIRA reči koje koristi i tako sigurno izlaže pred vama. Samo neke reči zaista idu od srca.Te reči se izražavaju tišinom!!! Onda kada nastane takozvana neprijatna tišina,onda reči koje su postojale pre nje nisu sigurno išle iz dubine srca,onda su one produkt moždanih vijuga pojedinaca koji ih razmenjuju,potekle od majke radoznalosti i oca društvenosti...ništa više...Zapitajmo se opet-Da li su loši ljudi koji ćute?



I naravno-ne postoji pravilo bez izuzetka!