Uh što volim ovaj beli papir, makar bio elektronski. Kada vidim beli papir ispred sebe, kao da mi se upali neka vatra u grudima, i otvore se svi prozori mog uma. Uleti neka prašina, da li je iz Sahare ili zvezdana, da li ju donosi vetar sa planina, ili onaj sa mora, da li miriše na lavandu, ili na dim....ne znam, ali znam da se u meni rasplamsa sve kao ovi letnji požari.
"O čemu da pišem danas?"- pitam se.
Nekad davno sam mislila da je očaj jedini pokretač olovke, i slažem se i dalje sa tim da je najjači, ali olovka može da se kreće po papiru i kada nema ni jedne emocije.
Evo sada na primer, imam mnogo nadražaja u grudima, ali ni jedan od njih ne bih nazvala emocijom. Zašto? Jer su emocije upravo ono što pokušavam da zaboravim sada. Želim da ih ne osećam. Želim da ponovo naučim kako je živeti slobodno, kada živiš bez njih.
Nažalost, sećam se, i sećam se da praznina boli mnogo više nego emocija, ali ne želim ni da patim zbog emocija. Ta čuvena ljubav za kojom svi tragaju. Heh, najbolnija. Nešto kao voliš nekoga, i onda živiš u strahu, jer se plašiš da ne budeš povređen, izdat, da ta osoba ne bude povređena, da je ne izgubiš i tona tako nekih strahova se nagomila. I onda na kraju to i prizoveš, i tako nešto se i desi, i onda patiš.
A život bez ljubavi i patnje kakav je? Besmislen. I tako nas Bog stvori da volimo i patimo i tako u krug, ili da živimo bez smisla.
Pitam se onda zašto svi tragamo za smislom? Zašto je taj smisao svhra života?
Ej, znam da je sranje ovo što pišem, ali nisam pisala godinama, izgubila sam nit i kreativnost, i sad pokušavam nešto lepo da stavim na papir, ali mi ne ide, jer sam postala dobra u korporativnim pregovorima, poslovnim prepirkama i manipulaciji ishoda...a ljubav? Ma nemam pojma
A kreativnost? Dolazi u nekim drugim oblicima, čini mi se- osmisli proizvod, ubedi klijenta na kreativnan način da ga kupi itd itd.
Ma gde je ta moja detinjasta kreativnost? Ona koja je trčala kući sa faxa samo da popunjava ove stranice nekim rečima, potpuno bez ikakve svrhe ili smisla. Umela sam da živim bez svrhe i smisla, umela sam da živim u trenu, u sreći tog trenutka, i da tragam za nekom univerzalnom ljubavlju....da, univerzalnom...možda sam mislila da vanzemaljci razumeju koncept ljubavi, i da je ljubav ono što je stvorilo ovaj univerzum, pa valjda zato univerzalna. I evo da vam kažem iskreno, i dalje nemam pojma šta je to univerzalna ljubav.
Ono što znam zasigurno jeste da sada živim tako da sam se potpuno sjedinila sa priorodom u kojoj živim, i uživam u svakom trenu toga.
Jel živim s ljubavlju? Da! U potpunosti! Jel volim punog srca? Da! U potpunosti! Volim moju prošlost, moje prijatelje iz srednje škole, volim svoju sadašnjost, moje prijatelje sada. Volim i svoju budućnost, i prijatelje koje tek treba da upoznam.
Jel volim što pišem ovo? Ne! Uopšte ne. Ali ljudi, naterala sam se da makar nešto napišem, da stvorim u sebi tu želju ponovo, da probudim malo tu kreativnost, tu maštu, tu želju da se delim. Nešto sam se zatvorila, haos. Ne volim da se delim ni sa kim, potpuno sam se osamila.
Aj sad ću da bacim još jedan tekst, mislim da je možda malo krenulo, pa da vidimo kako će to ići.
Sad bi trebalo da sam malo zrelija, i da moji tekstovi mogu da budu mnogo bolji, pa hajde da pratimo progres, i da vidimo na šta će to ličiti.
Pozdrav
No comments:
Post a Comment