Reči "Volim te"

Šta znači "volim te" i koliku vrednost nose ove dve reči? Svi nešto pričaju o univerzalnoj ljubavi u poslednje vreme, a znamo li šta to znači? Evo, ja vas volim dok pišem ovo. Zvuči nekako izlizano i bezveze, jel da? To je zato što je za većinu ljudi "volim te" postalo znak da treba da beže jer će izgubiti slobodu, jer mogu lako da povrede osobu koja ih voli i mnogi drugi razlozi. Za one koji vole ljubav stvara strah od gubitka, od povreda, zahteva posebno posvećivanje, zahteva puno uloženog vremena itd. Ja, kada sam bila mala, mnogo puta sam izgovorila "volim te" prijateljima i ljudima koje sam smatrala važnima, koji su mi značili, čije prisustvo mi je prijalo i koje sam želela u blizini. Nakon tih reči redovno su odlazili, skoro svi ljudi koji su ih čuli. Za mene su te reči onda postale znak opasnosti, jer, bila sam povređivana, ostajala sam sama i "napuštena". Onda sam naučila da "volim te" govorim samo kada sam želela da neko ode.

Pa onda dolaze na red reči "volim te" upućene suprotnom polu. Kada sam ih govorila "srodnoj duši" to sam zaista i mislila dok sam izgovarala, iako su me od malih nogu učili da te dve reči nikako ne izgovaram i da ne pokazujem emocije "jer onda više neću biti zanimljiva". Jasno je meni da smo mi ljudi, kao i sve druge životinje, rođeni lovci, ali nigde u prirodi ne postoji slučaj da kada se dve odgovarajuće životinje suprotnog pola nađu moraju da glume hladnoću, nezainteresovanost i surovost da bi zadržali svog partnera. To treba samo kod nas ljudi.

A oni koji su bili dovoljno hrabri da ostanu tu i posle kobnih reči "volim te", osećali su obavezu da budu tu jer su to rekli, a ne zato što su zaista želeli da ostanu. Dešavalo se pak da zato što su bili voljeni morali su da se odreknu drugih stvari koje vole da bi te iste reči i dokazivali. Ljubav je na neki način postala opsesija i posesija.
Svi tragaju za pravom ljubavi, a ona se ustvari nalazi samo u nama, i to je jedino mesto gde ćemo je naći.
 Danas živimo u svetu lopova,varalica, u svetu ljudi punih strahova i treba biti zaista hrabar da bi zaronio duboko u sebe i izvukao onu prelepu ljubav prema svim ljudima i svim stvarima i svim bićima i svemu što postoji i što je od Boga dato. Kada nađemo i probudimo tu ljubav u sebi, onda ćemo tog istog lopova koji nam je nešto ukrao zagrliti i reći mu:" U redu je, znam da si uzeo to jer ti je bilo potrebno, evo ti još onoga što mogu da ti dam, ali znaj da to nije jedini način na koji možeš da dobiješ ono što ti treba." Ljubav se ogleda u tome da svakog čoveka prihvatamo i volimo onakvog kakav jeste i da mu ukažemo na neke druge puteve u životu koje on možda nije video niti primetio. Ovo stvarno nije lako i svaki put kada zaboravimo, naljutimo se na nekoga i burno odreagujemo treba da nam se upali lampica da zastanemo, otvorimo prozor srca i vidimo ljubav kako sedi i čeka da bude oslobođena. Ne treba se ljutiti na ljude koji beže od ljubavi, jer oni imaju svoje strahove i lekcije koje moraju naučiti, treba im samo objasniti da ljubav nije opasna, vezujuća i ona koja lišava slobode, ona je nežna, ona koja daje krila, inspiriše, daje motiv i pomoć, kao i utehu kada je potrebna. I ona je tu za sve koji žele da je prihvate i dobiju. Ona te sa blagoslovom pušta da odeš kad god želiš i ne traži ti ništa za uzvrat.
Kaže mi moj dragi prijatelj:"Svima govoriš "volim te", tako da to sad više nema nikakvu vrednost prema meni." Šteta je što su ljudi rođeni sa potrebom da budu jedini i ne shvataju da smo mi svi deo jednog i da ova trava na kojoj sedim ima istu energiju kao i ja, i da ta ista energija protiče kroz mrave koji sad hodaju po meni. Ona je u vetru, u pticama, u stvarima i u svim ljudima. I treba je voleti u kom god obliku da je. Lepota ljubavi i jeste u tome što je upućena svima i svemu i što je oslobađajuća, prijatna i donosi neopisiv spokoj. Ali...Ja volim tog lopova, ali to ne znači da ću ga želeti u svom životu stalno. Došao je, naučili smo svoje lekcije i sad ide dalje. Ono što je bitno jeste da pored ljubavi postoje i drugi nivoi na kojima se ljudi spajaju i tako odlučuju da li će ostati u životima jedni drugih ili će svako otići svojim putem. Ti nivoi su fizički, misleni, tj mentalni, duhovni i duševni, nivo afiniteta i mnogi drugi....zato, treba voleti sve a birati one koji su nam više slični nego drugi, i to kroz razne nivoe. Ljubav nam tu pomaže da otpustimo i oslobodimo one sa kojima se ne slažemo, ali bez ljutnje, svađe i patnje. A pomaže nam da lakše upoznamo one koji su nam slični i koje osećamo kao naše, jer smo baš zbog ljubavi više otvoreni prema ljudima. Opet ću reći, ovo je veoma teško i teško je živeti tako kada ti se čini da je ceo svet oko tebe drugačiji i da nikako ne pripadate istom, kada ti svi pričaju da u svetu ima jako puno zla i kada su te ljudi ranije povređivali...ali ni pre Tesle nije bilo struje pa je sada ima...ako se svi pomalo potrudimo možda će u svetu biti više univerzalne ljubavi a manje zla. Ko zna. U svakom slučaju-volim vas! ;) 

Zaustavite noc, kako bih to zauvek zapamtila

Прво једна песма како бисте осетили расположење у којем сам док пишем овај текст, и видео који се савршено уклапа.

И уђох у нову годину уплакана. Нису у питању љубавни проблеми , нити пословни , па ни они универзитетски. Оно што ме мори су проблеми душе која оставља, усамљене душе.
Како сам закорачила у двехиљадепетнаесту тако сам морала да напустим планину на којој сам била само три дана у претходној години. Када сам гледала пределе од којих се одвајам обасјане месечевом светлошћу чинили су се још магичнијим него што су дању. Сваки део планине, део шумарка, иза жбуња, иза пећина, у рупама и шипразима зрачио је магично, као да је планета дисала, осећао се мир који издише сваким покретом биљака, облака и светлости која се пробијала кроз њих . И како сам кривудавим путевима силазила низ планину, а она се чинила све вишом , тако сам осећала као да се растајем од своје душе . Појавио се тај непобедиви осећај да сам премало времена посветила тој моћној планини , као да је никада више нећу видети и туп, али јак бол преплавио ми је груди. И док се аутомобил све брже кретао ка граду, моје очи су се све више претварале у планинске изворе из којих тече топла вода, помало слана . Желела сам да се тај тренутак заустави како бих величанствене призоре запамтила заувек , иако је то немогуће у нашој пролазности. 

  И сада, док састављам слова на модерној писаћој машини, сећам се тог осећаја празнине у грудима . Он се не може упоредити са губитком особе, наравно, али чак ни када изгубимо неког драгог не осећамо толику тежину као када губимо себе. Знала сам да то што се враћам у град ни мало не доприноси мом духу, па ни моме телу, а посебно не доприноси миру за којим трагам. Иако је било веома хладно на снегу, иако је небо било готово црно и преко дана, па чак  иако  је ветар немилосрдно шибао по откривеном лицу нисам осећала ни трун нелагодности, није било оног камена у стомаку који називамо стрес, нисам јела пет пута дневно, нисам превише спавала, није ми било тешко да устанем и радосно дочекам нови дан. Нажалост, све сам то схватила када сам већ напуштала тај храм мира и кренула ка старом, уобичајеном животу .

И када ми људи кажу да ће ми бити досадно да негде у природи будем потпуно сама неко време, помислим да су можда у праву, али ево сада управо схватам да превише верујемо другим људима уместо својој души . Баш зато што превише верујемо другима, посвећујемо превише времена на свакодневне разговоре уз неки топао,сладак напитак, на размену размишљања и ставова. Али зар нисмо сви различити ? Зар је могуће применити нечије искуство на свој живот и зар је могуће да ће се нама догодити апсолутно иста ствар као неком другом? Свесна сам да смо ми људи друштвена бића, и да је потребно проводити време са другима, али сви смо ми бића за себе и ја, као такво једно биће, осећам да ми људи превише енергије отимају, а ја им то несвесно допуштам, да ми овај градски немир потпуно одузима мир и истинску срећу живљења . И опет се враћам на тај просветљујући пут са почетка текста- тада сам схватила да је све апсолутно релативно и пролазно и да је све на овом свету само у нашој глави .

То се савршено огледа у мом размишљању прошле и садашње године .
Раније сам говорила да ми је сан да будем дизајнер ентеријера, да имам своју фирму и свој тим људи који ће ми у томе помагати, да помажем људима и будем лајфкоуч (шта год то било ), да имам довољно новца да деци обезбедим све што им је потребно у животу и да имам довољно новца да стално путујем по луксузним хотелима и местима по свету .

А осетивши бол у грудима и врелину суза на образу оне ноћи запитала сам се шта је то што нам је заиста потребно у животу, шта је луксуз, зашто радити за новац који ћемо опет трошити да зарадимо још више да бисмо потрошили још више и све тако више и више и више, да бисмо на крају толико радили да изгубимо однос са породицом, пријатељима, своје здравље и оно најважније-однос са собом . Ми модерни, градски људи научени смо да узимамо и тражимо много и да мислимо да нам је потребно много више него што заиста јесте. Пијемо неке скупе кафе по скупим кафићима, добра вина, уређујемо станове у којима проводимо најмање времена, учимо како зарадити много пара, а не учимо како заиста треба радити (морално, поштено, умерено ), завршавамо неке школе после којих и даље не можемо да нађемо посао па се испостави да ни оне немају неког смисла и све тако....све у животу прелако изгуби смисао и после га је тако тешко повратити.

Оно што је по мом садашњем мишљењу смисао живота јесте мир, срећа и умереност . Осећам да бих била мирна и срећна када бих живела у једној колиби на планини, са три козе и малом баштом. Сваки пут када бих морала да убијем дрво зарад огрева захвалила бих се њему и Универзуму за његово постојање и помоћ коју ми пружа, као и када бих морала да уберем биљку или убијем кожу. Тако бих ценила сваки залогај, не бих јела као што данас једемо, јер су нам очи гладне, више него што нам је заиста потребно, без имало свести одакле та храна заиста потиче и ко је дао живот да бисмо ми то стрпали у своја уста. Радила бих онолико колико би било потребно а остатак времена бих стварала музику, слике, било који вид уметности који прија души и испољава дух свих бића, који би Универзум испољио кроз мене. И баш сада размишљам шта је то човека довело до овог стања у коме живимо, од оног у којем су живели наши преци . Похлепа . Чини ми се. Сујета . Его .

И шта сад још да кажем, осим овога што сам рекла, када ни то више нема смисла ?

Одох у  планине. 

Knjiga

Da li je dovoljno reći da se nastanak civilizacije povezuje sa nastankom pisma? I to ne samo nastankom pisma pod delićem neba nad jednom zemljom, jednim narodom, već pod celim nebeskim svodom. Da li je dovoljno reći da su od tog trenutka čovečanstvu otvorene oči? Da li je dovoljno reći da je tada svakom čoveku na ovoj šarenolikoj planeti olakšan život i otvoreno srce?   Ma da li je dovoljno reći da je čovek ustvari tada,sa nastankom pisma i postao čovek? Nekima jeste,a nekima pak nije.
Ako to nije dovoljno da bismo shvatili važnost onoga što je napisano i važnost knjiga  onda se može reći još mnogo toga, ali nije smisao pričati o knjigama, već je potrebno ući u njihove svetove, širokog uma krstariti njihovim stranama i prepustiti se onome gde nas vode.   Knjige prenose ono što se ne može čuti, ono što se ne može videti i ono što se ne može opipati. One umeju da pričaju, a nemaju usta. One znaju stvari a nemaju oči da ih vide niti uši da ih čuju. One skreću pažnju na detalje koje čovek u užurbanom životu svakodnevno propušta. Knjige spajaju ljude, mogu da učine da se mnogo ljudi u istom trenutku oseti isto. One slikaju lepše slike i pejzaže nego na mnogim platnima. U njihovim stranama se osećaju mirisi prethodnih vlasnika, mirisi istorije, mirisi života.  One nam pokazuju prošlost, sadašnjost i budućnost, vode nas, pokazuju nam i uče nas.
Koliko knjige znače čoveku malo ko je svestan,  verovatno je vrednost tog blaga potcenjena, a kada pogledamo izvan stega stresnog i prebrzog života onda shvatamo da su najvrednije blago celog čovečanstva. Svaka od njih je drugačija od ostalih, iako naizgled liče, ali su u mnogo čemu sve one iste. Knjige moramo da čuvamo kao što i one čuvaju nas.

Majko prirodo

Neko kaže da ne voli kišu, ne voli tamne oblake...ok,svako može da ne voli nešto, ali kao što je ljutnja i nervoza deo nas tako su kišno vreme i tamni oblaci deo prirode. Zašto ne bismo prihvatili ono što je deo nas tj deo sveta koji nas okružuje? Zar vam se ne čini da je najlepši ritam afričkih bubnjeva ono što se razleže nebom umesto strašne grmljavine? Kako ne možemo da osetimo vibracije neba kada slušamo tu opojnu muziku koja dolazi nakon bljeska najjače svetlosti koja se pokazuje nebom? To je zapravo ono što nam je dalo život...tako kažu zar ne? Udario je grom, drvo se zapalilo, čovek počeo da peče hranu na vatri i tada je mozak počeo da se razvija.
Odvojili smo se od prirode više nego što smo to smeli da dopustimo i sada je samo zamišljamo dok slušamo opuštajuće zvuke ambijentalne muzike. Boli me to što sam počela da se plašim kada se nađem sama u šumi, umesto da se setim da je to mesto odakle smo potekli, da je to mesto večne slobode...
Priroda nije nešto što bi trebalo da čuvamo na slikama, nešto što ćemo ubrati i poneti kući da nas par dana dok ne uvene podseća na lepe mirise i zelenilo oko nas. Priroda je duša sveta, i kada osećamo prirodu samo tada možemo da osetimo kako svet diše, kako raste ili kako umire...a mi smo deo tog sveta...priroda je bila ono što nam je donosilo energiju, život, slobodu, zdravlje, sreću i radost, a sada je samo ponegde sačuvana kao koji uzorak bilja koja je u nestajanju...Mislimo da smo slobodni sa izumima modernog doba, da time što imamo avione, kamione, autobuse i automobile imamo slobodu da stignemo gde god želimo....e pa dragi moji, sada smo samo poput ptica, zarobljeni u četiri zida, koje promaljaju svoje glave kroz prozore da udahnu svež vazduh, ne shvatajući kako ga je sve manje. Bacamo papiriće kroz te naše prozore i očekujemo da će ih neko pokupiti iza nas, ili neće....nije nas briga...mnogo je filmova snimjljeno na ovu temu, mnogo je apela usmereno za zaštitu te prirode, ali ne vredi...ljudi jednostavno ne žele da brinu o tome, da zatvore vodu kad peru zube, da ne bacaju otpatke svuda...ljudi su jednostavno zaboravili šta priroda znači za sve nas...
Neverovatno je koliko je ljudska svest postala ograničena brzinom i stresom svakodnevnih života, ne shvatajući da smo mnogo veću slobodu i sreću imali bez izuma i "luksuza" današnjice samo na jednom mestu, u jednoj šumi koja je imala dovoljno energije i resursa za sve što smo poželeti mogli, i bili smo srećni.
Plašim se onoga što će dočekati moju decu, ono malo biljaka u botaničkoj bašti koju će možda obići jednom u životu sa osnovnom školom i učiteljicom koja će ih tamo odvesti samo jer je to zapisano u nastavnom planu i programu.

Reći ću još samo:
Prirodo trebaš mi, nemoj da nas napustiš, nemoj da poklekneš pred surovim delima nesvesnih ljudi, makar zarad onih koji te vole svim svojim srcem.

Biće u velikom svemiru bića

Ponekad se uopšte ne osećam kao žensko, već kao obično biće, bezlično, bestelesno, koje lebdi u svemiru drugih bića. Osećam se kao da oko sebe vidim milion drugih lebdećih objekata,koji lete, lete i lete, a ja sam u svojoj auri i ne mogu im prići, nikada. Ako bih napravila pokušaj da im priđem možda bih se svetlost naših aura pomalo pomešala, ali nikada ne bih uspela da dodjem do njihovog jezgra, do njihove duše, do njihovog JA, niti bi oni ikada uspeli doći do mene. Osećam veliki napor da probijem granice, da proširim svoju ogradu i pustim još nekoga da mi se približi, ali taj napor ostaje samo napor bez rezultata...čak iako pomislim da je neko postao deo mene, shvatam da je on ipak biće za sebe, koje je samo malo dublje zašlo ispod skuta moje aure, ali ono o-p-e-t ostaje biće za sebe. Kako je teško suočavati se sa istinama večne istine, kako je teško prihvatiti fizičku samoću na ovome svetu. Kažu protkani smo istom energijom...šta se to onda dogodilo da nastane vreme velikog otuđenja? Više nismo jedno sa prirodom, više nismo jedno sa drugima, više nismo jedno ni sami sa sobom. Kažu satkani smo od vode, a vode je sve manje...šta će se dogoditi kada nestanu zalihe vode na ovoj planeti? Isto to će se dogoditi kada nestane prožimanje naših bića, jer mi smo stvoreni da obitavamo zajedno...kakvo bi nebo bilo da su zvezde svaka na svoju stranu? Ono više nikada ne bi imalo svoju lepotu, svoj sklad i svoj mir...

Dovoljno je samo da napišem pesmu koju je Dobriša Cesarić već napisao

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,

I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,

I moja kaplja pomaže ga tkati.

To je ono što sam želela i ja da kažem, mi smo deo istog, i trebalo svi tako da se osećamo, a ja se osećam tako usamljeno,i znam da nisam jedina. Da li je to strah razorio ljudske dodire? Da li oni oduvek postoje samo među decom i roditeljima? Možda je tako suđeno, a možda čak ni tu nema istinskog i večnog dodira. 

Da li je zaista tako teško poslušati srce, otvoriti svoju dušu za druga bića, pa svi slepo pratimo istoriju i pravila koja su kroz nju nastajala? Za šta nam srce onda i služi? Da oseća prazninu i potrebu za drugim srcima od početka pa do kraja našeg postojanja? Da sluša tišinu?

Gde potražiti odgovore?

U srcu! Pogledajte u vaše srce, zar ćete zaista dopustiti da strah unušti ono što nam je po prirodi dato-jedinstvo sa drugim bićima na svetu? Ako mislite da volite nekoga, zapitajte se samo koliko ste zaista povezani sa njim i koliko ste sebe spremni da date u to povezivanje. I poslednje-jeste li i koliko ste zaista srećni?

Sparkle

Ćao. Mnogo me je bolela glava danas, pa sam spavala da me prođe, i jeste. Jela sam ljut gulaš, i dalje sam gladna. Jedva sam čekala da se istuširam, da sperem sa sebe vruće klice letnjeg sunca.

Od muških brijača brže rastu dlake! Koristite ženske brijače. Ne kažem to zato što me zovu JLo (Jovana LOnčar), i što prava JLo reklamira Venus ženske brijače, već zato što je moje iskustvo tako pokazalo. Da li ćete verovati meni kao običnom potrošaču ili ćete pre verovati svom Gillette brijaču i reklamama koje vam na tako sladunjav način objašnjavaju da će brijač kliziti po vašoj koži kao što surferi klize po talasima? Verovatno ćete više verovati Gillette i njihovom komercijalisti, jer to mu je i posao, da vam to sve lepše upakuje. A mi smo svi takvi da nas privlače lepa svetlucava pakovanja, i svi izbečimo oči kao deca kada vide neku lepo upakovanu šarenu igračku, na kraju krajeva, kao onaj pas što u ustima ima savršeno parče mesa, ali mu se ono u odrazu reke učinilo lepše jer ima sjaj od sunčevog prelamanja...Nije li taj sjaj ono što nam ulepšava život? Ili nam se samo čini da nam ulepšava život. Opet, jedna reklama nam kaže da je pasta za zube najvažnija za zdralje naših zuba, druga pak kaže da nam pasta ne znači ništa i da je četkica ta koja nam zaista čisti zube, a treća, pak, kaže da ne vredi ni jedno ni drugi nego da treba da koristimo tečnost za čišćenje zuba i usta da bismo istinski očistili zube. Kako u svetu sa tako mnogo informacija znati koja je tačna kada ima tako mnogo komercijalista koji su svakim danom obučavani da što bolje lažu ili, da se lepše izrazim, da nam što lepše upakuju ono što treba da kupimo od njih? Sigurno da mi sami ne možemo sve da znamo, zato pokušavamo da naučimo što više kako bismo stali na put manipulacijama...napr. kada bismo bili svesni da u zakonu naše države ne postoji pravni akt koji bi nas kaznio za ulazak u autobus na vrata koja su obeležena kao vrata za izlaz, verovatno ne bismo dopustili da nas ekipa iz busplusa manipuliše kako njima odgovara...plakat gde je bar 7 autobusa jedan za drugim, naguranih u jednoj ulici, i ispod piše "gužva? Koja gužva?". Oni kažu da su šverceri krivi za to, i da je narod kriv jer ulazi na pogrešna vrata...O ne, svi mi koji smo iskusni potrošači gradskog prevoza znamo da je to samo zato što je tačnost naših linijskih autobusa takva da čekamo pola sata, recimo br. 73, da bi potom došlo najmanje 3 autobusa jedan za drugim u razmaku od po 5 m...to što je nekome počela škola pre pola sata a on nije imao kako da ode do nje,ma nikom ništa..verovatno je važnije da kolege popiju kafu zajedno, lako će kasnije pokupitit sve putnike odjedenom, jer su se verovatno i ti mučni putnici na svakoj stanici namnožili kao mravi u mravinjaku...ma da, nije to tako loše, upoznamo nove ljude na stanici...šta fali...gradski prevoz spaja narod....Šta da vam kažem ljudi, uzmite to što imate, nemojte bacati pare na skupa pakovanja i šarene omote, dodajte malo šljokica na to što imate i biće vam najlepše na svetu. Iiii, čime perete zube?
I kako kaže jedna stara reklama:"Mislite o tome!"

Snafu beach

Već dugo ne pišem, a isto tako dugo razmišljam o milion stvari i evo sada se pitam zašto ništa od toga ne zapisujem. Auh,da samo uđete u moju sobu,pomislili biste da je pre vašeg ulaska bio neki lopov koji je sve izabacao iz fioka,ormara, razbacao po podu i krevetu tražeći neku dragocenost. A to sam zapravo samo ja. Mhm,možda vam zvuči kao klasično žensko preterivanje,ali noup,ne preterujem, sve stvari koje posedujem su razbacane po podu i krevetu tako da već danima spavam u dnevnoj sobi na kauču....A zašto ne raspremim? Pa...ovaj...da...Ne raspremam sobu jer sam prvenstveno sve stvari izbacala napolje kako bi ih generalno raspremila,rešila se onoga što mi ne treba a ostalo lepo složila...i tako ja krenem da raspremam jednu noć jer ne mogu da spavam i onda nađem neku majicu koja samo malo treba da se prepravi pa sednem i šijem,a pošto žurim jer sam ugledala još jednu koja treba da se prepravi samo malo onda ne uradim ni onu prvu dovoljno dobro..i tako non stop već neko vreme. Sednem da učim i onda se setim da sam videla jedan super lak i brz DIY projekat i onda ostavim učenje i odem da pravim svećnake, a kad vidim da to nije tako lako kao što izgleda,i da nije ispalo kako sam ja zamislila,samo sve ostavim i odem da pravim kolače,jer sam iznenada shvatila da sam našla jedan super lak recept...O kako me samo zeza ta inspiracija...imam toliko inspiracije i toliko ideja,a tako malo vremena. Ustvari,možda nije malo vremena nego nikako da ga organizujem,a opet,ako ga organizujem,gubi se spontanost i ona ogormna želja da nešto radite u baš tom određenom trenutku.Kako sam samo smešna sama sebi,nikako da nađem balans i mislim da ću večito biti kontradiktorna osoba,ali onako potpuno kontradiktorna. Ili sam potpuno organizovana i nema nimalo mesta za spontanost, ili sam potpuno spontana i nema mesta za kontrolisanje te spontanosti i organizovanje nekih dnevnih aktivnosti...Nekako sam u fazonu:" Ne namešta mi se krevet sada,idem sad malo da učim, pa ću da stavim ručak, onda ću nešto da pravim,pa da prostrem veš,a onda ću da pravim kolače,a onda ću da raspremim krevet." A opet neki drugi dan  ću se probuditi i sve će ići normalnim redom,kako bi i trebalo da ide kod svih normalnih ljudi. I nemam pojma zašto vam pišem o ovome,ali šta ću eto,rekoh vam malopre, radim ono što mi se radi,a ovo je ono što mi se sada piše...:) Znam,znam da nisam normalna,i videću da poradim na tome u skorije vreme...Ako nađem neko slatko rešenje podeliću ga sa vama, za slučaj da se nekada nađete u sličnoj situaciji pa ono...ali verujte, ne verujem da ću ikada naći rešenje jer nisam ni do sada uspela. Mislim,sada je pola 4 a ja nisam još doručkovala jer nisam našla inspiraciju za to...ali evo,još malo ću da ručam,kao,trebalo bi...:) Odoh ja sada,znam da će vas ovaj post razočarati koliko toliko,jer ste možda očekivali nešto spec nakon toliko vremena ničega..ali šta ćete,nije sve u životu onako kako očekujemo,zar ne?

Evo,moj omiljeni bend,tj grupa....preslušavam albume kao luda poslednja tri dana...ako vam se sviđa uživajte! Kul su kao pozadinska muzika dok nešto radite i dobar su kompanjon ako to radite sami.

Aj' poz!


EEEEEEEEEE P.S. Obećavam da ću narednih nekoliko postova posvetiti knjigama,kako sam i počela da pišem ovaj blog...pa svratite! ;)

Na bledoj stranici papira

Na bledoj stranici papira napisaću ono što bruji u srcima. Svako je željan onoga što je izgubio ili nikada nije ni imao. Svako je voljan da radi ono što njima donosi sreću, uspeh, bogatstvo. Svako je spreman da da sebe za nešto što će mu vratiti još više njega. Svako je tu i svako gleda, traži, okreće strane knjiga, života, pesama. Svako sedi i osluškuje. Ali...samo neko sluša. Neko je željan onoga što već ima i neće da izgubi. Neko je voljan da radi i ono što će pmoći drugima ne donoseći njemu ništa. Neko je spreman na sve i ništa  tražeći u tome i sve i ništa. I možda je opet nejasnoća ono što odzvanja mojim slovima na papiru, i možda ptice ne razumeju ono što pevaju i ljudi ne razumeju ono što pričaju. Pisma upućena dalekim srcima, dalekim usnama da ih izgovaraju a ne razumeju, dalekim očima da preleću preko njih i traže istine duboke poput mora....ta pisma su ključ mnogih života koji nisu ni svesni da su životi trajni i prolazni, i nejasno jasni i zaboravljeno ispunjeni opasnostima i lepotama jednog zajedničkog života. Volela sam pisma jedne Regine Filangi, koja nije ni bila Regina, stupam na opasno tlo jedne barutane gotovo svakodnevno nesvesna zašto se vraćam u te opasno nejasne predele koji me nadahnjuju, gledam jednu Minnie jer ona ima boje koje su neobične i posebno zrače neka blaga i postojana osećanja. Sve su to stvari moje prošlosti, moje sadašnjosti i budućnosti, i sve su one tu u nekim pismima i nekim slovima ispisanim na bledoj stranici papira...papira koji lebdi u vazduhu bez ikakvog drvenog stola da ih podupire, ali opet postoje, jasna i trajna. Mogu da nestanu, da se promene ili da zauvek ostanu ista, kao i sve u životu, kako zajedničkom tako i u malim i velikim pojedinačnim životima. Razumete li me ili ne, ne znam, i nije ni važno da li se ove reči sa blede stranice papira urezuju u nečije misli, nečije duboke pore u belom organu koji nam daje svesnost ili nesvesnot života oko nas, ali važno je samo to da svako od nas ima svoju prošlost, sadašnjost i budućnost i da to nikada ne sme da zaboravi ili izgubi. Čuvajte svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, kakve god da su one, sviđale vam se ili ne jedno je sigurno-dragocene su. 

Izgleda da ipak nismo videli sve

Umetnici se u poslednje vreme trude da naprave nešto što niko do sada nije video, kako bi ostavili veoma snažan utisak na publiku i kako bi postali poznati...Neko bi rekao da smo skoro sve već videli, i da umetnost sve više prevazila granice normalnog....E pa, evo jednog umetnika koji se trudio da napravi nešto što stvarno niko nije video...jer je bio nevidljiv....Zanimljivo zar ne? : D

Zašto ljudi imaju potrebu da budu ludi?

Pitala sam se, i pitam se. Još uvek, ponekad, čujem neku pesmu i nekoga ko mi vrati misao o toj ludosti u prostor iza očiju. Mislim: Zašto ljudi imaju potrebu da budu ludi?

Da li je dovoljno roditi se s nečim i da to bude deo nas čitav ovozemaljski život? Evo, recimo, ja sam rođena kao jedna veoma osetljiva devojčica, koju su skoro svi iskorišćavali kako im je odgovaralo i dok im je odgovaralo. Rođena sam naivna i sa ubeđenjem da nas svi uvek vole. Rođena sam nasmejana, komunikativna i pričljiva. Rođena sam da budem drugačija. Vremenom sam shvatala da sam to ja, i svoju različitost sam obožavala, borila sam se za nju, želela sam da traje, da bude naglašena i da traje zauvek. Nisam dopuštala sebi da volim ono što voli neko drugi. Ne, mislim da ipak nije bilo do mene, nisam morala da ne dopuštam nešto sebi, jednostavno sam volela da imam ono što drugi nemaju i ne žele. Volela sam to i čuvala sam to kod sebe. Sada...skoro dvadeset godina kasnije,primećujem da to više nije ona devojčica koja je rođena drugačija. Sada sam osoba koja zna da nas retko ko voli uvek, i da nas retko ko i voli ustvari. Devojka sam koja zna da kaže NE i da ne dopusti da je ljudi iskorišćavaju kao što su prethodnih desetak godina. Sada mi je jasno da stvari nisu tako ružičaste i sjajne kao što izgledaju i naučila sam da gledam ispod sjaja koji nam se svakodnevno šepuri pred očima. I dalje volim da upoznajem nove ljude,da im pričam i da se družim sa njima, ali sada pazim šta i koliko pričam i samo ponekad sam iskreno nasmejana. Imam cipele i pantalone koje imaju svi ostali, pišem priče sa puno slika koje će se svideti ostalima, i nikako se neće razlikovati od njih. Pratim i radim ono što mi se gura u ruke, namerno ili ne. Ne vidim više ništa posebno i drugačije kod sebe i ne vidim onu devojku koja sija u svojoj posebnosti.I možda ćete sada pomisliti da sam pogrešila naslov ovom postu, pa ću se polako vratiti na temu priče. 

Ako pogledam malo dublje u svoj život, zapazim da sam fakultet izabrala jer se malo njih usudjivalo da se suoči sa ovim sa čime sam se suočila,i znala sam da onih koji su se ipak odlučili na taj korak ima malo. Upisala sam to jer sam ipak želela da budem posebna, bar koliko je to moguće. Plašim se, doduše,da je to sam zato što sam znala da treba da budem drugačija, jer sam takva rođena, a ne zato što to još uvek volim. Ne znam šta se desilo sa emocijama. Da li to svet ubija ove leptiriće u našim stomacima ovim internet mrežama, telefonskim signalima i talasima? Stvarno ne znam šta se dešava. Međutim, moram priznati da sam primetila da, meni prvoj prija kada mi neko kaže: "Jaoj,luda si." . Šta je to u ljudima što ih tera da vole da budu ludi? Da li to znači da vole da budu drugačiji, da budu posebni, ili da budu primećeni? Da li to znači da je ceo svet potpuno poludeo pa da svi žele da budu ludu da bi bili u trendu? "Šta se dešava?"- pitam se svakodnevno. Kada uđe neko ekstremno poludeo u javni saobraćajni prevoz mi se ispod ruku, tuđih ramena i sličnih mesta za skrivanje smejemo, a i sami volimo da nam neko kaže da smo ludi. Pa zar nije tako? Hajde priznajte, prija vam, zar ne?! Slušamo relativno novu pesmu Lane del Rey i vidim da većina devojaka citira rečenicu :"You like your girl's insane.."  Šta je to u reči LUD što privlači ljude. Šta je to u tom osećanju ludosti? Kažem vam, evo, ja prva kažem svom dečku :" Ma ja ne mogu da se družim sa nekim ko je normalan, jer ja nisam normalna i onda se nećemo uklopiti. A i...i oni koji su normalni su ludi na svoj način samo to još nisu pronašli, ili nisu javno objavili." Mislite li da grešim? Da li je ludost ustvari loša? Ja ponekad mislim da jeste, da su norme tu da bismo ih se pridržavali i da bismo lakše klizili kroz život i uređenje koje je napravljeno za nas, a opet, ponekad mislim da je ustvari pitanje ovde " Šta znači biti normalan?" a ne ko je lud. Možda mi mladost i neiskustvo zadaje ova pitanja, možda je to promena društva današnjice..ili...ili je to oduvek bilo tako? Zapitajte se, zašto vi volite kada vam neko kaže da ste ludi?

Tuširanje

Mislim:
Ma ajde beži, kakva večera, kakva kafa, idem pravo pod tuš posle ovako napornih i teških vežbi, pogotovo što su večernje. Mmmm,jedva čekam da se uvalim u vreo krevet posle još vrelijeg mlaza vode. E, nervira me i ova potkošulja(ovo je valjda jednačenje po zvučnosti, ma daj,prošao je ispit,šta mi je), uzeću onu ljubičastu...ma realno, sve su mi ljubičaste, zašto i birati. I njemu neću da se javim na telefon, neka me zove,baš me briga. Pfff, i nadam se da će zvati uopšte, mada kakav je, ne bi me čudilo da me se ne seti celu noć, šta je to čudno za njega. Zavisi koliko alkohola. E, treba da prestanem da pijem. Kakav je to čovek koji kao nešto trenira, zdravo se hrani i onda ode i pije. Bolje pitanje: Kakva je to ŽENA? Jea. Nikakva.Mada, kad se gledam u ogledalo, i nije baš toliko loše telo. E i kad uđem u ovo kupatilo sva se naježim koliko mi je hladno, ček da uključim grejalicu. Čk. Brrr...hladno dno ove kade,uh kako mi to ne prija,nikako, i kad ovako moram da stojim visoko na prstima da mi što manji deo tela dodiruje nešto hladno. E tooo, vreo mlaz. Počelo je. Sad mogu da se opustim i da ne mislim ni o čemu. Mogu li zaista da ne mislim ni o čemu?


Tako volim da pojačavam toplotu vodu koja pršti iz tuša. Uuuuu, kako se lepo napravila magla u kupatilu,to obožavam, ne moram ni u saunu da idem. Šta to piše na ogledalu? Ne vidim ništa od ove polu providne zavese. Aj' videću kad izađem iz kade. Eee,ova magla.... Hm...pa tako je i sa ljudima. Kada se ljudi svađaju i kada je svađa onako žestoka, vrela onda se tako stvori neki veo magle koja steže oko srca i ništa se ne vidi onako kako to zaista jeste. Onda čovek kaže ono što mu se u tom trenutku čini a ustvari ne može da sagleda stvari onakve kakve su stvarno. Zato uvek izbegavam da se svađam kad sam ljuta ili da sa nekim raspravljam nešto u besu ili afektu, jaoj, kad čujem afekat, pa kako to samo ne priznajem, pa to je strašno, kako bre da priznajem nešto što kod mene ne postoji i nikada nije postojalo...ne mogu, afekat je ono što se zove vrelo tuširanje u kupatilu pod naslagama pare. Ne treba ljudi to da rade, nikada mi neće biti jasno zašto ne mogu da uvide da je to samo jedan povez na njihovim očima, da taj bes i nalet ogromne, vrele ljutnje mora da se smiri pre nego što uopšte pokušaju da pričaju sa nekim drugim. Mada eto, ljudi su tako različiti. Zašto ja uvek poredim ljude sa sobom? Evo, i ovaj gel za tuširanje. Ja volim da miriše na lavandu, možda jer je ljubičaste boje i možda baš zato što smiruje, bar tako kažu. Neko pak više voli da miriše na limun, jagodu ili višnju,a neko pak da bude neutralnog mirisa. Da, neki vole kad imaju neki gel za tuširanje da daje mirise u životu, i da  se čini da nekako lakše ide to tuširanje, a neki ne vole, oni bi samo da se što brže istuširaju, običnom vodom, možda i hladnom, i da sasvim lepo osete koliko taj ledeni mlaz može da bude neprijatan. Eto, kad sam već kod toga, neko voli vrelu vodu,kao što volim i ja, neko pak voli ledenu, a nekome mora da bude tačno podešena na mlaku, nikako da bude malo toplija ili hladnija, mogao bi da nazebe ili da se oseća neprijatno. Ma to tuširanje, tako je kompleksan proces. Svako ga praktikuje na svoj način. Nekoga je mama učila kako se to radi kad je bio mali,a nekoga nije. Neko obožava da se tušira i to rado radi nekoliko puta dnevno, a neko kad baš mora jer se i samom sebi oseća. Volela bih kada bi ceo svet bio takav da je svako različit a svačija različitost dolazi do izražaja,i da se to ceni i poštuje. Ne znam zašto bre moramo da se tuširamo po propisima napisanima na etiketi. Hej,ali i ne moramo, ne moramo,samo što možemo da tripmo velike posledice ako se ne pridržavamo toga da se ne tuširamo duže od pola sata ili ako gela za tuširanje ne stavimo baš onoliko koliko piše,ili ga pak ne isperemo pre vremena propisanog na etiketi. Sve je tako lepo označeno i etiketirano. Samo je pitanje koliko je ko lud i hrabar i koliko će se držati propisa na etiketama ili pak biti spreman da trpi posledice ako ih se ne pridržava. Uh,ček da ugasim vodu,već sam dugo pod tušem, i umorna sam,a moram još i kosu da osušim. Uh,kako me to smara. Srećom spustila se malo ova magla. Ajoj,kako je hladno ovih par minuta kada ugasim vodu, mrzim to najviše, brzo da se ogrnem peškirom. Mmmmm...toplo...
E da,pa nešto je pisalo na ogledalu." B.U!" Kad li sam to napisala?

Opet ja o Beogradu

Da,kažem,opet ja o Beogradu. Beograd je jedan grad koji zaslužuje mnogo više nego što su mu svi pisci i kvazi pisci ikada poklonili. Možda čak više od onoga što su mu i pesnici poklonili. Zaslužuje zdravu omladinu,zaslužuje uredne građane koji čuvaju čistoću ulica,koji paze na njega,da bude čist i siguran. Beograd zaslužuje mnogo sunčanih dana tokom zime i mnogo kišnih noći tokom leta.On zaslužuje otkucaje srca,kao što i njegovi otkucaji postoje za nas,zaslužuje dodire ruku,nežnosti reči i poglede brižnosti. Beograd se nalazi negde u dalekom Sibiru,kako misli čitav svet,ili posle Evrovizije da se nalazi u nekoj maloj Srbiji koja se očajnički trudi da zadovolji svetske standarde i ponekad uspe u tome,a ponekad padne duplo niže nego što bi to zaista smela. Beograd je glavni grad te državice koja se do pola raspala na tri dela,i nema metro,ima još malo pa pet mostova preko Save i još nekoliko preko Dunava. Ma Beograd ima lepše mostove nego što ih ima Sena svom svojom dužinom,ima lepše mostove nego Budimpešta,Istambul i bilo koji grad ovog malog sveta. Njegovi mostovi imaju priče. Imaju živote. Oni imaju duše i plašljivi su,ali su ujedno i veoma brižni i pažljivi. Beogradski mostovi ne samo da prevode ljude iz jednog dela grada u drugi,oni ih kako odaljuju tako i zbližavaju,kako zauvek rastavljaju tako i zauvek spajaju. Ono što protiče ispod tih beogradskih mostova isparava savršenim plavetnilom i zvuči kao najsvežije tek svanulo jutro.Taj grad se voli i kada je užarenost njegovih ulica potpuno nepodnošljiva i kada se ona vatrena kugla danima ne sklanja sa providnog neba,voli se i kada se zagušljive magle smucaju njegovim prolazima,ulicama i haustorima,pa i onda kada sjajno sunce ne dolazi po nekoliko nedelja i kada temperature toliko padnu da se belina sa zemlje i drveća ne seli na neka druga prostranstva,na primer pravog Sibira. Beograd se voli i onda kada živimo u dvorištu i imamo svoje smokve i trešnje koje rastu ispred kuće na zelenilu ili kada se tu sakupljaju lešnici i suva zemlja,a i onda kada živimo na dvanaestom spratu neke starije zgrade u kojoj komšije puštaju glasnu muziku do svitanja i kada ne možemo da spavamo a treba poći na posao u 7 sati...Beograd sija i bez mesečeve svetlosti da ga osvetljava sa neba,sija svom svojom lepotom,svojom istorijom,svojom modernošću i zastarelošću,sija kao zlatni pehar na polici svih onih Srba koji su se na svetskim takmičenjima pokazali i pokazali da i oni vole ovu zemlju i ovaj grad više od svoje pobede i više od tih putovanja na kojima su bili...jer Beograd...Beograd se voli kada udahnemo njegov vazduh,koliko god zagadjen bio i to onako,punim plućima,iz sve snage...i osetimo miris pripadnosti. Beograd postoji da se voli.

Heaven

Dugo sam se pitala šta se dešava posle smrti...evo,već skoro 13 godina...Da li ću se jednoga dana posle smrti opet roditi kao neko drugo biće i da li ću se sećati prethodnog života,ili ću pak otići na nebo i biti u Raju? Onda sam se pitala kako to Raj izgleda. Da li tamo ima sve što nam se jede,ili prelepi vrtovi puni cveća i mnogo srećnih i dobrih ljudi koji nas pozdravljaju svojim sjajnim,belim osmesima? Onda sam cula ovu pesmu:

Njegov dan bi bio potpun kada bi me poveo do Raja? Volela bih da sam ranije znala da je Raj baš tu pored nas i da nema potrebe da ga čekamo posle smrti već da uživamo u njemu sada,dok traje,i da sam mu to rekla. Uštedela bih toliko godina razmišljanja o tome i potrošila ih na nešto korisnije. Ono što čini moj Raj jeste to kada znam da je on dobro,da je srećan,da je nasmejan i da se raduje...kada mislim kako on zna da sada mislim na njega, i kada znam da mogu da se probudim pored njega i da je uvek tu da me uteši kada imam strašne snove ili teške trenutke u životu,jer i oni su deo Raja. Kada plačem radujem se i suze mi se slivaju preko osmeha jer sam srećna što imam razloga da plačem.Znam da živim u Raju jer je njemu pored svih lepota i čari ovoga života dovoljno da ima mene uz sebe,i tako i on čini moj svet. Možda je u vašem svetu Raj nešto drugo,ali nemojte da provodite život čekajući ga posle smrti već se prepustite onome što je oko vas i znajte Raj je pored nas,u malim stvarima,nemojte ga tražiti negde dalje.

Kako prihvatiti zimu raširenih ruku

Znam da mnogima dolazak zime mnogo teško pada i voleli bi da se vrate sladoledi svih ukusa,tanka garderoba,izlasci do kasno u noć bez smrzavanja na stanici i čišćenja automobila od leda i snega...ali ipak i zima ima svojih prednosti. Ni ja nisam baš neki fan zimskog doba ali imaju stvari koje uradim i onda mi se dolazak zime samo čini kao nešto što jedva čekam.Pokušajte,možda i kod vas upali! :)
P.S.Izvinjavam se muškom delu populacije,ali ovaj post će biti više namenjen ženskom rodu.

Evo i PESMA da doprinese atmosferi! <3

Prvo što ću da kažem je :

Prvo što predlažem jeste da obojite nokte u neku veseluuuu boju
da sija jače nego svo sivilo koje zima donosi

Ili pak obucite i nokte u neku tkaninu da im ne bude hladno :)

Zatim obavezno da nadjete sve knjige koje niste imali vremena da pročitate do sada a želite i umesto da idete na plažu ili u vožnju bicikle vi se bacite na čitanje.

Ako planirate da čitate knjige u krevetu onda obavezno navucite neku šarenu posteljinu i obucite najšareniju pidžamu sto imate

pripremite sebi jabuke sa cimetom,pravi ukus zime

i ne zaboravite čaj uz to,obavezna kombinacija

Ako ste više za ovu varijantu od kreveta onda budite kreativni pa improvizujte

samo,nemojte ovako tužno da gledate kroz prozor  jer...

priroda zimi je prelepa

Ali,nemojte samo da gledate kroz prozor,ležite u krevetu i lenčarite po ceo dan nego radite i neke vežbe jer se zimi krećemo mnogo manje nego tokom ostalih godišnjih doba

A ako ipak odlučite da izađete napolje da se suočite sa zimom obavezno

dobro se utoplite kako biste mogli sate provesti van nekog toplog prostora

Šareni džemperčići uvek pomažu da se otkloni sivilo i neraspoloženje

Stavite neke zimske melodije na mp3,i pod i...

pokušajte ponovo da se osetite kao dete i da uživate

I nikako nemojte da izbegavate da izađete napolje jer uvek možete naići na nešto veoma zanimljivo i smešno

 

Provedite vreme sa prijateljima na snegu i hladnom vazduhu,prijaće vam

 

Moja omiljena aktivnost tokom zime

                                                                                A  ukoliko ste voljeni ili zaljubljeni 

ne propustite priliku da budete sa svojom drugom polovinom

jer zima može biti veoma romantična

A ako vam je ipak previše hladno to može da izgleda i ovako 

Kada se vratite kući nakon dana provedenog napolju priuštite sebi toplu kupku

Ali ne ovako:

Već potpuno opuštajuću,zaboravite na sve i opustite se čarima mirisne kupke i sveća(ako imate)

Da užitak bude još veći može vam doprineti OVAJ VIDEO KLIP,samo ga pustite na veličinu ekrana,pojačajte,a možete pustiti i neku lepu muziku u pozadini.

Onda ponovo uskočite u krevet,iskokajte kokice ili spremite neku poslasticu  i na gledanje nekog prelepog zimskog filma koji će vas ubediti da ono što predsotji nikako nije bauk već zabava. Kao napr. OVO što će vas vratiti u detinjstvo a veoma je romantično, smešno i simpatično ako gledate sa nekim koga volite. :)

 I UVEK IMAJTE NA UMU:

Zima je doba kada ima mnogo praznika i kada vreme provodimo
 sa porodicom i onima koje volimo

Vreme je da budemo kreativni i smišljamo šta kome pokloniti,
i vreme kada dobijamo mnogo poklona

Sve je lepo ukrašeno i šareno

Kao i naši domovi i dvorišta (ja sam svoju sobu već okitila,
što se vidi i u PRETHODNOM postu) 

Vreme je slavlja, radosti, ljubavi, novih početaka
 i završetaka odavno započetih  poslova

 

Zato ću na sav glas da viknem:

''Moja omiljena prostorija''

Sećate li se teme sa pismenog zadatka u četvrtom osnovne? Meni se čini da je ona glasila baš kao naslov ovog posta. Mhm,poprilično sam sigurna. I sećam se šta sam tada napisala da mi je omiljena prostorija-isto što ću i sada reći-WC. Da,verovali ili ne, to je wc. I sada ću da pišem o njemu kao što sam pisala i u četvrtom razredu,ali malo drugačije jer sada mogu mnogo više da napišem o toj divnoj prostoriji bez koje ni jedan ukućanin ne može da zamisli život.
Znate,provela sam mnogo vremena razmišljajući o tome ko je izumeo wc šolju. Možda to vama zvuči čudno i kao gubljenje vremena kad postoje ekonomska kriza,efekat staklene bašte,ženska prava ili pak moda,škola,posao....šta god. Nemate vremena da razmišljate o wc-ima? Verujem, zato ću vam ja sada napisati sve činjenice koje bih volela da znate o tome, pa onda nikada ni nećete osetiti potrebu da razmišljate i ponovo ćete se vratiti na globalno zagrevanje, plastične kese i ostale stvari sa naše planete.
Dakle,WC je prostorija u kojoj provodimo skoro najviše vremena u životu, iako toga verovatno nismo ni svesni. To je prostorija gde najčešće odlazimo bez obzira na to koliko godina imamo(doduše,stariji i žene malo češće idu), to je prostorija u kojoj vrlo rado provodimo vreme. Molim vas,uozbiljite se,ovo što pišem nije nimalo smešno i potpuno je istina i nije mi jasno zašto mislite da je ovo što pišem nebulozno i besmisleno. Ma evo,sada ću vas kroz primere uveriti u ovo što tvrdim.
1.Kad se rodimo previše smo mali da bismo posećivali ovu prostoriju,ali je to jedna od prostorija koja nam postaje omiljena kada počnemo da hodamo bez nadzora roditelja. Sva deca su sigurna da u toj lepoj sobici koja je obložena šljaštećim zidovima i podovima ima jedna magična fontana. Kada deca idi u šetnju sa odraslima često mogu da primete da oni kada prođu pored neke fontane bace novčić za sreću ili da im se ostvari neka želja. E tako oni kada dođu kući iz šetnje pobegnu u taj čaroban svet sa čarobnom fontanom i bacaju u nju sve što im dodje u ruke, ali naravno u skladu sa željama koje požele. Ako bace jednoroga u wc šolju to je zato što žele da im mama i tata kupe nekog ponija ili konjića, ako bace Barbiku to je zato što žele da se ona devojčica iz vrtića što ih nervira uguši u nekom jezeru(ali to ne sva deca,neka to rešavaju na licu mesta) a ako pak bace četkicu za zube u wc šolju to je zato što žele da im zubi budu zauvek čisti i da im mama i tata više ne dosađuju i teraju ih da svako jutro i svako veče peru zube(a neki roditelji insistiraju na tome i posle ručka)...Ma kome to još treba. A imam jednu drugaricu koja je čak mislila da je ta magična fontana takođe izvor najčistije i najzdravije vode pa je bežala od roditelja i dok je ne vide gurala ruke u wc šolju da zagrabi malo vode,koliko joj veličina ruku to pruža i da se osveži. Jaiks...Ali,ne idu sva deca u ekstreme. Hvala svevišnjem.
 Pored magične fontane ta prelepa prostorija pruža deci i klizalište tokom cele godine,samo ako imaju neke mekše i nežnije čarapice, mada to i mamama dodje dobro jer deca pokupe svu prašinu sa poda koju one nisu stigle da počiste od svih ostalih obaveza po kući.
2. Kada deca malo porastu,(ali ne mnogo) oni obožavaju da sede na wc šolji tako da im noge vise u vazduhu i onda ih polako bacaju sa jedne strane na drugu, ali nikako da bude vremenski usklađeno nego isključivo kako im u tom trenutku dođe. Tokom tog magijskog rituala takođe je od ključnog značaja pomeranje očiju po zidovima prostorije pa zatim na sve manje objekte i onda usresređivanje na one najmanje i silni pokušaji da se ti objekti pomere samo i isključivo silom uma(tako nastaju oni čudni filmovi o tome..kako se ono zove..telekineza?A da ne pričam o lenjosti kada oni postanu ubeđeni da to i mogu.) Tako da WC u tim trenucima postaje najvažnija prostorija-vežbaonica,i to za najteže poslove u toku dana,već sam navela koje.
3.Kada deca još malo porastu i postanu,kako bih to nazvala,pubertetlije ili tinejdžeri oni takođe mnogo vremena provode u WCu. E sad,to može da bude iz više razloga. Kad kažem više mislim dva,ali dobro. Prvi dakle: ''Mamaaaaaaa,gde mi je maskara????'' ili pak ''Mamaaaaaaaa,gde mi je gel za kosu???''..Naravno,tinejdžersko višesatno sređivanje u WCu! Ne mogu stvarno da ulazim u detalje,jer to traje i traje i traje..i traje...i još jednom trajeeee....uh....
Drugi razlog je dakle onaj manje lep,a to su suze koje tinejdžeri kriju od celog sveta,nažalost na stranicama WC papira umesto na stranicama neke sveske,ali šta da se radi. Mislim,da se objasni roditeljima da moraju da puste decu na miru da se isplaču i da tuguju u svojim sobama i da mogu o tome da pišu,ali roditelji su nedokazni,pa onda deca beže u WC-e,sednu na pod pored wc šolja i tako provode sate sa crvenilom u očima,ali barem i konačno sami. Ova upotreba WC-a je takođe pogodna i za domaćice,koje previše rade ili imaju previše dece,samohrane majke,udovice i ostale obične,ali nesrećne žene.
4. Kada ta deca još više porastu(ova grupa obuhvata i odrasle osobe) WC im služi kao jedino mesto na planeti gde mogu da budu sami sa sobom i sa svojim mislima(a mogu i bez njih). U tim godinama(preko 18 god. recimo) ljudi najviše imaju potrebu da na trenutak stanu i odmore od svih živothin napora i drugih ljudi, i onda baš u tom trenutku osete neki pritisak u donjem delu stomaka i veselo se osmehnu jer znaju da će moći da dobiju taj trenutak pauze i samoće jer odlaze na to tako divno mesto koje služi za olakšavanje(u svakom smislu te reči) i onda će ponovo biti srećni,nasmejani i rasterećeni. Takođe,ako se tu duže zadržavaju,znaju da mogu da priušte sebi dovoljno vremena da odsanjaju neke svoje dnevne snove, da skuju planove od tih snova ili pak da stvore neke nove snove koji će ih možda veoma daleko odvesti.
5.Nikako ne smem da zaboravim da napomenem još jednu svrhu toaleta koja je nekada služila samo za muški rod ali danas je svakako dostupna i ženama. No,ja ću sada pisati samo za muški rod,a vi se žene pronadjite ako osećate potrebu. Dakle,znate li ono kada na vašem satu otkuca tri sata po ponoći i kada onako mrtvi umorni i slomljeni idete kući. Pa da,naravno da znate, svima nam se to dešava. E pa drage žene(i majke), to vam je onaj trenutak kada čujete ključ u vratima,očekujete muža(ili sina) a on čim dodje u kuću prvo ode u WC, najprijatniju prostoriji na svetu, i dobro izgrli wc šolju(to je samo dokaz koliko ustvari volimo wc-e), neko je i dobro izljubi,pa tek onda učini sve ono ostalo,znate kako ide po redu... izuje se,opere ruke, polako raskopča košulju, skine majicu, poljubi ženu, pa skine ostatak odeće(neki zaborave da skinu čarape) i onda se onako baci na krevet mrtav umoran i do jutra se grli sa njim,u toplom zagrljaju jorgana koji ga čuva dok god on ne odluči da opet ustane odatle. O da,priznajte žene da vam se to dešavalo.

Ne sećam se trenutno ni jedne više upotrebe WC-a, divnoga nešeg WC-a, ali pouka i poenta ovog posta jeste da ljudi samo 7,5% (ja sam filolog,ne uzimajte za ozbiljno moje brojke) sveg vremena koje provedu u WC-u tokom života potroše na ono što mu je osnovna namena.






P.S.I dalje ne znam ko je izumeo WC šolju ali svaka mu čast na ideji!

Switzerland-Švajcarska

Dragi Vi,koji ćete pročitati ovaj post i vi koji pratite ovaj blog, žao mi je što nisam dugo pisala,em što i kad sam pisala nisam pisala ništa zanimljivo. To je verovatno zato što sam se mnogo više posvetila svom nevirtuelnom životu. E pa u tom životu bila sam mesec dana u Švajcarskoj i zato sada želim da podelim sa vama svoje mišljenje i zapažanja o toj zemlji. Znam da to nema naročite veze sa naslovom bloga niti temom,ali ovaj post može umesto ''stranicama knjiga'' da se zove ''putevima zemalja-moje mišljenje''.


Švajcarska je zemlja:


-koja ima površinu od samo 41.285 km²  i može se obići cela za mesec dana(možda i manje).
-jezera i pokoje reke,koji čine 4,2 % površine cele države.
-u kojoj svi ljudi sposobni za rad ustaju u 5,6 ujutru i idu na posao u 8sati, u 1 popodne izlaze iz firme da ručaju, vraćaju se oko 2,pola 3 u firme,kancelarije i ostalo, rade do 5 ili 6 sati a zatim umorni idu svojim kućama. 
-na čijim ulicama radnim danima nema ljudi osim nekoliko penzionera(i to ako imate sreće da ih vidite).
-u kojoj bi vas smatrali čudnim ukoliko ne biste imali neko oružje u kući.
-u kojoj je pucanje svakodnevni sport i kućiće za pucanje se nalaze u svakom selu,na svakih 1km ili 2.
-u kojoj vam plaćaju mnogo da idete u vojsku i pobrinu se da ne morate da radite ništa dodatno za to vreme a možete sasvim solidno da živite.
-u kojoj (trenutno) iznajmljeni stan u Cirihu košta od 1500 do 4000 franaka(1,2 franak=1 euro) mesečno a posečna plata je od 4000 do 10000 franaka.
-u kojoj živi čak 21,3 % stranaca,a koja je poprilično zatvorena po pitanju doseljavanja stranog stanovništva.
-u kojoj se govori Švajcarski jezik(postoji,ali nema pravila),koji zvuči kao francuska verzija nemačkog jezika,ali ipak najviše zvuči kao arapski kada se malo duže sluša,i u kome izgovor slova H zvuči kao kada se mačka zakašlje da izbaci kuglicu dalaka iz grla(obratite pažnju u pesmi koju ću vam dati kasnije).
-koja ima i francuski i italijanski deo,u kojima se govori isključivo francuski i italijanski,i čije stanovništvo uopšte nema predstavu da se nalazi u Švajcarskoj a ne u tim drugim zemljama sa kojima se graniče. 
-u kojoj kada uđete u prodavnicu bilo gde u zemlji morate prvo da razmislite da li da kažete Gruezi(pozdrav Ciriškog kantona) ili Salut ili Bonjour ili Halo ili Buongiorno itd.
-koja ima gradove u kojima se veoma dobro čuvaju stare tradicionalne građevine i tradicija sama po sebi.
-koja je centar kulturnih dešavanja sa svim svojim izložbama,koncertima,performansima,muzejima i turističkim mestima.
-u kojoj je od svih svakodnevno potrebnih stvari parking najskuplji.
-u kojoj gotovo svi voze skupe i nove automobile ulažući ogromne sume novca u njih.
-u kojoj se mogu naći restorani svake kuhinje na svetu.
-u kojoj se plaća količina vode koja vam godišnje predje preko krova dok pada kiša.Da,plaćate jer pada kiša!
-u kojoj se svaka kesa djubreta koju bacite plaća, kao i reciklaža otpada takodje.
-u kojoj su klubovi za izlaske jako dobro uređeni ali su ljudi prezauzeti poslom da bi često izlazili u njih.
-u kojoj su putevi savršeni ali se na svakih 10ak kilometara nalazi po jedan blic koji će vas svakako slikati ukoliko prekoračite dozvoljenu brzinu i platićete ogromnu kaznu, a u gradu su čak i na manjoj razdaljini,gotovo na svakom drugom semaforu. 
-u kojoj je državno uređenje takvo da niko ne može da živi bez krova nad glavom,da niko ne može da propadne ili bankrotira.
-u kojoj se ulična rasveta gasi u selima posle 1 sat ujutru.
-na čijim ulicama i putevima skoro na svakom ćošku stoji tabla sa natpisima: ''Pijte češće vodu,pomoći će vašem zdravlju!''; ''Jedite više voća i povrća,smanjiće vašu težinu.''; '' Nemojte voziti ukoliko vam se spava,već stanite negde na 15 minuta turbo spavanja.'' Oni se brinu da im stanovništvo zdravije živi.
-u kojoj su stanovnici veoma svesni stanja naše planete,važnosti reciklaže i očuvanja prirode. Oni stavljaju filtere na auspuhe svojih automobila,koriste kvalitetnije gorivo,solarnu energiju,ponegde i vetar za dobijanje struje.
-čiji vazduh je uvek čist,trava uvek uredno posečena,polja i ulice čiste,kuće ukrašene cvećem,drvetom i lepim tradicionalnim zavesama,stazicama,ukrasima za dvorište.
-u kojoj kada završite srednju školu možete bez problema naći posao bez obzira da li ste završili neki fakultet ili ne.
-u kojoj ima mnogo izbora za kurseve koji će vas vrlo brzo i lako dovesti do željenog posla,samo ako želite da radite i samim tim pomažete državi.
-u kojoj se pored svakog puta može videti mnogo krava koje slobodno šetaju i pasu,bez ikakvog nadzora.
-koja u prodavnicama prodaje uglavnom svoje proizvode,retko kad nešto uvezeno.
-u kojoj je većina povrća proizvedena uz pomoć mnogo hemije i pesticida,i nije baš ukusna.
-u kojoj se jednom u dve nedelje ide u nabavku namirnica za kuću,a neki i ređe pa u kući imaju po dva frizidera kako bi imali gde da smeste sve te namirnice. Ne,oni ne idu svako jutro po hleb i mleko.
-u kojoj se posle ponoći niko ne tušira i ništa se ne čuje.
-u kojoj kada se probudite čujete poj ptica i vidite zelenilo oko zgrade,a neretko i Alpe kako se dižu u daljini.
-u kojoj i kada je jesen,nije jesen u svim delovima,jer u italijanskom delu se i dalje hoda u majicama bez leđa,na bretele i kratkim pantalonama. 
-u kojoj leto traje najviše dve nedelje u ciriškom delu,a u italijanskom zima traje najviše dve nedelje. 
-u kojoj svako uvek može naći posao samo ako to želi.
-u kojoj ima previše turista(pogotovo Kineza).
-u kojoj se radi a ne živi(u smislu uživanja ili nekog malo opuštenijeg života).
-u kojoj stanovništvo ne misli previše o tome kako im je u životu i kakva im je država već kako će da se obuku i koja će kola da voze.
-satova,Victorinox noževa,Hajdi, mleka i čokolade.
-u kojoj su ljudi uglavnom niski(niži nego u Srbiji).
-čije stanovništvo je od malih nogu naviknuto na stroge zakone i ne pokušavaju da ih krše niti razmišljaju o tome,a pogotovo ne da se bune protiv njih.
-u kojoj vlada medjusobno poštovanje kao najjači zakon od svih(krilatica im je:Unus pro omnibus omnes pro uno.-''Jedan za sve,svi za jednog'')
-u kojoj su putevi u Alpima zatvoreni kada padne sneg i ljudi tamo žive uz pomoć žičara i motornih sanki.
-u kojoj ima veoma zanimljivih sadržaja za turiste,poput akva parkova, roller-coastera kroz šume u alpima,koji traju jako dugo i dugački su oko 3 km, Hajdi grad, najpoznatiji vrh Materrhorn(koji je nacrtan na kutiji od Toblerone čokolade) do koga se može doći samo uz pomoć vozova,najveći vodopad u Evropi, prelepa jezera i stari gradovi i verovatno još toga,ali nisam stigla sve da vidim.


Ako sam zaboravila još nešto da napišem nećete se ljutiti,ali to može samo da vas natera da i vi odete i da obiđete ovu lepu zemlju, i da napišete svoje mišljenje,ili naravno,ako ste već bili. Sada ću vam dati pesmu,a slike(kojih ima mnogo, ali ih nemam sada kod sebe) ću staviti za koju nedelju kad ih dobijem. Ostanite u toku da vidite koliko toliko od ovoga što sam vam napisala. Uživajte u zvucima tradicionalne švajcarske muzike pomešane sa modernim! 

I kako vam se čini jezik?! :)