Knjiga

Da li je dovoljno reći da se nastanak civilizacije povezuje sa nastankom pisma? I to ne samo nastankom pisma pod delićem neba nad jednom zemljom, jednim narodom, već pod celim nebeskim svodom. Da li je dovoljno reći da su od tog trenutka čovečanstvu otvorene oči? Da li je dovoljno reći da je tada svakom čoveku na ovoj šarenolikoj planeti olakšan život i otvoreno srce?   Ma da li je dovoljno reći da je čovek ustvari tada,sa nastankom pisma i postao čovek? Nekima jeste,a nekima pak nije.
Ako to nije dovoljno da bismo shvatili važnost onoga što je napisano i važnost knjiga  onda se može reći još mnogo toga, ali nije smisao pričati o knjigama, već je potrebno ući u njihove svetove, širokog uma krstariti njihovim stranama i prepustiti se onome gde nas vode.   Knjige prenose ono što se ne može čuti, ono što se ne može videti i ono što se ne može opipati. One umeju da pričaju, a nemaju usta. One znaju stvari a nemaju oči da ih vide niti uši da ih čuju. One skreću pažnju na detalje koje čovek u užurbanom životu svakodnevno propušta. Knjige spajaju ljude, mogu da učine da se mnogo ljudi u istom trenutku oseti isto. One slikaju lepše slike i pejzaže nego na mnogim platnima. U njihovim stranama se osećaju mirisi prethodnih vlasnika, mirisi istorije, mirisi života.  One nam pokazuju prošlost, sadašnjost i budućnost, vode nas, pokazuju nam i uče nas.
Koliko knjige znače čoveku malo ko je svestan,  verovatno je vrednost tog blaga potcenjena, a kada pogledamo izvan stega stresnog i prebrzog života onda shvatamo da su najvrednije blago celog čovečanstva. Svaka od njih je drugačija od ostalih, iako naizgled liče, ali su u mnogo čemu sve one iste. Knjige moramo da čuvamo kao što i one čuvaju nas.

Oe!

Kenzaburo Oe je japanski pisac koji me je u istom trenutku nadahnuo, inspirisao,učinio da se osećam predivno, kao da letim, kao da osećam mirise iz njegovih rečenica a u sledećem trenutku bih se zgrozila ili zaprepastila. To je jedan veoma obrazovan čovek, pisac moderne književnosti,čije priče kada pročitate nećete više moći da prestanete. Neću reći da je kao droga, već da je toliko dobar da stalno želite još i nikada vam nije dosta. O kako samo može da iznenadi nekom rečenicom u sred priče...I taman kad se izenadim pomislim da je to to, to je onaj strašni preokret koji sam očekivala, što ima kod skoro svakog pisca romana i pripovetki, i stvarno se oduševim kako je uspeo da napiše nešto što nikako nisam očekivala kad ono BUM! Još jedan preokret, jedno mnogo jače iznenađenje, pa onda još jedno...i onda biste pomislili da čovek preteruje, da ne treba preterivati sa iznenađenjima i preokretima u jednom delu,ali ne! svako je sve jače i jače od onog prethodnog. On kada piše dodiruje dušu čitaoca kao da sedi pored vas i prati vaše gestove i reakcije a onda stvara dalje u odnosu na to. Čini mi se kao da je za svakog čitaoca pisao istu priču na drugačiji način, i sigurna sam da svako ima svoju interpretaciju njegovih dela, ali jedno je sigurno-svako ga obožava. Ja sam čitala neki manji roman, i pripovetku "Agui,čudovište sa neba". Nisam sigurna, ali mislim da može da se nađe u bibilotekama(možda i na internetu). Možda nisam baš najbolje opisala kako ovaj umetnik boji nebo iznad naših glava, ali se nadam da ćete vi pokušati da nađete neko njegovo delo i onda sami razmisliti u koje boje je obojio vaš život. Moram samo da napomenem, može da bude veoma potresan, veoma direktan, i veoma metaforičan. U svakom slučaju, piše dosta skriveno u početku, da ne znate šta vas je snašlo i šta to čitate, a onda kada otkrije ostajete u šoku jer shvatite da piše o veoma realnim stvarima, koje su svuda oko nas, koje i mi svakodnevno(dobro,možda ne svakodnevno) gledamo ali nismo svesni da su one tu, da su stvarne i da su oko nas. Garantuje vam jednu dobru avanturu, napisanu tako lakim i čitljivim jezikom, koja će vas ostaviti bez komentara i sa mnogo misli kada je doživite.

P.S. Moram da napomenem,u postovima o piscima i knjigama, ne reklamiram nikoga, niti tvrdim da su moje kritike poput profesionalnih književnih kritičara, to su samo i isključivo moja mišljenja, osećanja i doživljaji određenih pisaca o kojima pišem. 

Collection of British authors

Pre nekoliko godina školska biblioteka je pravila rasprodaju starih knjiga.Nisam mogla a da ne pomognem,pa sam se prijavila da prodajem knjige. Zatrpana među kutijama jednog popodneva,kada je posao slabo išao slučajno sam naišla na jednu knjigu,otvorila je i počela da čitam.

Tako je izgledala. Obzirom da sam bila samo treća godina srednje škole,ništa nisam razumela i ništa mi nije bilo jasno,ali kada sam videla da je naslov ''Kolekcija britanskih autora'' odlučila sam da je ipak kupim. Nisam ni slutila da će mi ovih dana biti najbolji prijatelj koji se ne odvaja od mene čak ni dok sam u kuhinji i spremam doručak,guram se po gradskom prevozu ili pak ležim u krevetu nakon napornog dana. To je prijatelj koji može lepo da me nasmeje,koji ima izuzetno prijatan stil, savršeno uklopljene rečenice,potpuno jednostavne,ali ipak nekim gospodskim jezikom pisane,koji u sebi nosi jako potresne priče,od ljubavnih do onih najtežih životnih....
Ispod ovog velikog naslova piše:''Plain tales from the hills''-Jednostavne priče iz brda...baš govori o ovome što vam sada opisah. A čije su to priče? Ne znam da li ste čuli,reč je o Radjardu Kiplingu(Rudyard Kipling).
Ne znam mnogo o tom piscu niti knjizi,sem da su osma i dvadeseta priča sakupljene iz naroda i štampane,a za ostale nema napomene sem da su posvećene najduhovitijoj ženi u Indiji. Pa,pretpostavićemo da su njegove. Knjiga štampana u Lajpcigu. Zašto? Ne znam.

Mislim da je Radjard kao pisac obavezan studentima engleskog jezika na časovima engleske književnosti,mada nisam sigurna. Bilo kako bilo, ova knjiga je magična. Priče nisu povezane,samo su sa istog područja,ali ja ako ih ne čitam redom kojim su štampane u knjizi neću razumeti ni jednu. Svideo mi se naslov osme pripovetke i kada sam uzela da je pročitam,ništa mi nije bilo jasno,a onda sam počela od početka. Kada sam stigla do osme,pročitala sam je u cugu i razumela apsoluno svaku reč,pa čak i ono dublje značenje koje priča nosi u sebi. Zaista začuđavajuće,zar ne? Ako to ne smatrate magičnim,onda ću ja reći da se njena magija ogleda i u nečem drugome-stilu. Rečenice su toliko neuobičajene,a tako razumljive,lepe i čitke. Jako su duhovite i opisi su izdašni. Napisaću vam samo neke rečenice iz knjige kako biste uspeli da osetite čar engleskog jezika i stila koji pisac koristi. Naravno napisaću na engleskom,ali neću prevoditi,jer nema smisla...onaj ko ne razume engleski,jednostavno neće moći da razume o čemu govorim. Pak,imam jedan problem! Zagubila sam mnogo lepih rečenica. Pročitala sam mnogo priča i sada ne znam u kojoj se koja rečenica nalazi,jer u početku nisam beležila. Ipak ću napisati neke koje sam prepisala,a ostale ako nađem dodaću ih naknadno...


SNEAK PEAK:

Opis:

-''When a Hill girl grows lovely,she is worth travelling fifty miles over bad ground to look upon. Lispeth had a Greek face-one of those faces people paint so often,and see so seldom. She was of a pale, ivory colour and, for her race, extremely tall. Also, she possessed eyes that were wonderful...''

-''His was a face to dream about and try to carve on a pipe-head afterwards.''

Rečenice:

-''A woman's guess is much more accurate than a man's certainty.''

-''The silliest woman can manage a clever man; but it needs a very clever woman to manage a fool.''

Kada opisuje jednog vrlo ružnog čoveka pisac kaže:

-''Now horses used to shy when Barr-Saggott smiled.''

Veoma duhovito,ne?
 Baš mi je krivo što sada ne mogu naći ništa više.Potrudiću se da zabeležim još koju rečenicu pre nego pročitam celu knjigu.

Fascinantna je objektivnost i otvorenost pisca,koji u svakoj priči provuče sebe,ako ne piše u prvom licu,što često radi,kao onaj koji svedoči o tim pričama,ili pak neko ko se samo u jednom delu priče pojavio kao onaj koji takodje sudeluje u njoj,a nije narator,osim u tom delu. Kao što sam već rekla teme su razne,većinom ljubavne priče,misleći na ljubav i među istim staležom,i ljubavni problemi zbog staležnih razlika i mnogo čega drugog...evo,slučaj kod opisane Lispeth je razdaljina između nje i čoveka kojeg voli. Pored ljubavnih tema govore razne mudrosti i o životu. Evo jedan citat kao primer:

''Let a puppy eat the soap in the bath-room or chew a newly-blacked boot. He chew and chuckles until, by and bye, he finds out that blacking and soap make him very sick; so he argues that soap and boots are not wholesome. If he had been kept away from boots, and soap, and big dogs till came to the trinity full-grown and with developed teeth,just consider how fearfully sick and thrashed he would be! Apply that notion to the ''sheltered life'', and see how it works. It does not sound pretty,but it is the better of two evils.''

Zašto sam uopšte pisala o ovoj knjizi? Pa zato što je na mene ostavila ogroman utisak,i mislim da je vredna da svako zna za nju...ne knjiga kao njiga,već priče same po sebi...potražite negde ''Plain tales from the hills'' i možda ćete i vi osetiti ono što sam ja osetila tokom čitanja. I nadam se da sam vam makar malo dočarala lepotu tog jezika i priča ovim rečenicama. Javljam se sa novima...!

Pepita Himenes

Lepota. Šta to ustvari znači? Mislim da ona nema veze samo sa špoljašnjim izgledom,već onim što čovek nosi unutra,u sebi. Pepita je mlada devojka koja je mnogo lepa,lepa i spolja i iznutra. Njena lepota,odnosno dobrota sija i mami skoro sve muškarce u selu, pa čak i one koji su odlučili da zauvek dignu ruke od draži žene i ljubavi koje ona može da pruža.

Pepita kaže:    :)

 Don Pedro je otac od budućeg sveštenika. On ne samo da nije ni sličan osobi koja treba da daje dobar primer svom sinu već je čovek sa mnogo poroka,onaj koji potpuno odskače od moralnog. A budući sveštenik,ko je on? To je mlad momak od 22 godine koji je osoba sa visokim moralom,koga ne zanimaju poroci,ovozemaljska uživanja niti odnosi sa osobama drugog pola.Njegova želja je da putuje u zemlje dalekog Istoka kako bi i njih upoznao sa Bogom kome je on potpuno posvećen. Ali moraću da kažem BIO je...Izgleda da lepota žene ipak može da opčini i zaludi i one koji su odlučili da joj se ne predaju tako lako. Obzirom na moj polu-hedonistički stav prema životu on i nije ništa loše uradio time što je odlučio da ipak ne krene putem koji je smatrao pravim i da se posveti ljubavi. Ljubav smatram najjačom silom. Smatram da je ljudski grešiti i da je sam don Luis shvatio da je dugo bio ubeđen da je put koji vodi do Boga pravi put za njega, ali je shvatio da je ipak predodređen za nešto drugo. Mada,rekla bih još da je Bog ljubav,pa samim tim on nije u potpunosti odstupio od svoje želje da se posveti Bogu...Mislim da bi imao mnogo više problema da stigne do Pepite,da bude srećan sa njom i da žive zajedno u sreći da je učinio nešto loše. Mislim na onu takozvanu kosmičku ravnotežu koja se uvek pobrine da svako dobije ono što je zaslužio. U početku knjige,kada je poželeo da ode, iz straha od ljubavi koja ga je obuzimala sve više i više mnogo me je podsetio na don Karlosa iz Devojačkog ''da''. To me je malo isprovociralo i opet sam pomislila da su svi muškarci isti, kako misle samo na sebe i da ne cene vrednosti istinske ljubavi koju žena oseća prema njima. Bila sam ubeđena da su muškarci generalno kukavice,ali ipak,shvatila sam da je ovo drugačije. On je samo bio rastrgnut između dve velike ljubavi-prema ženi i prema Bogu. Opet ću pomenuti ono što sam pisala u dnevniku o Devojačkom ''da'',a to je ona slatka sposobnost sluga da menjaju i pokreću radnje u delima. Antonjona je ovog puta ta koja je pomogla da se jedna velika ljubav ostvari. Nakon njenog odlaska kod don Luisa stekla sam potpuno drugačije mišljenje o njemu. Najpotresnija scena  u delu mi je bila kada njih dvoje zajedno plaču u mračnoj sobi...tada se posebno oseća koliko je jaka ljubav između njih. Još jedan detalj moram da izdvojim koji mi je potpuno promenio ubeđenje da su svi muškarci isti. On je za nju rizikovao svoj život. Ali,i pre toga je doživeo potpun pad svih svojih moralnih principa. Jahao je,kockao se i čak došao u situaciju da izgubi svoj ili oduzme tuđi život. Tako velike stvari učiniti za ženu je zaista hrabro i dokazuje svu ljubav koju oseća prema njoj,a povrh svega ni sam nije bio svestan njene jačine. Iako je pisac naglasio koliki je moralni pad ovog čoveka ipak je naglasio i koliko je važna ljubav onda kada je otac don Luisa dao svoj blagoslov njemu i Pepiti,kada je rekao da nikada ne bi stavio sebe ispred svoga sina i da je sve vreme znao kako se don Luis oseća. Ali,ovde kada kažem ljubav ne mislim samo na ljubav izmedju momka i devojke već ljubavi izmedju članova porodice koja takođe ne poznaje granice. Ovo delo pripada epohi realizma a to znači da pisac prizakuje stvari baš onakve kakve jesu. Da,zaista ljubav može da prevaziđe sve granice koje naš um iz straha ili nekih drugih razloga postavlja. A što se tiče ljubavi prema Bogu...pa mislim da Bog mnogo više voli nas i da ni on nikada ne bi stavio ljubav prema sebi ispred ljubavi između dva čoveka,jer zbog toga nas je i stvorio u parovima,da postojimo zajedno i da se volimo međusobno, zar ne?

Oni,One i One

Ko su Oni? Oni su Kronopiji. A ko su One? I zašto dva puta One? One i One su Fame i Nade.
Pitam se da li ona kutija uspomena o kojoj sam pisala sinoc pored slika,ulaznica za razne dogadjaje,porukica,pisama,poklona krije male kronopije ili možda fame i nade...Da li se ta mala bića čudnih oblika i boja nalaze unutra? Pa i ne i da. Fizički sigurno ne,ali njihove osobine se nalaze u svakom pismu,slici,poklonu...Materijalne stvari koje su nečije ili od nekoga,sve sadrže u sebi jedno od ova tri bića. I mi,ovako materijalni, ljudi, u sebi sadržimo jedno od tad tri malecka stvorenja.
Zašto se oni baš tako zovu? Pa zašto se bilo šta u svetu baš tako zove? Zato što je nekome palo na pamet da nešto nazove baš ovako,a ne onako. Huliju Kortasaru je palo na pamet da ih baš ovako nazove. Oni su likovi njegovih priča.Ove priče nemaju veze sa drugim njegovim pričama o kojima sam sinoć pisala. Ove priče se svode na opisivanje baš ovih likova,tj ova tri tipa likova. A i grešim kada kažem opisivanje,jer Kortasar njih nije opisivao,on ih je oživeo,čak im je i fizički oblik dao. Baš nešto razmišljam zašto je samo tri tipa izvukao od celog sveta,zašto je mislio da se svi možemo svrstati u tri grupe ličnosti,da li stvarno misli da je to dovoljno da opiše društvo...Ne znam. Možda su to tri najviše zastupljena tipa a ostale nije mogao da pobroji ili nije mogao da im nadje dovoljno zajedničkih osobina kako bi ih stavio pod isti krov,kako se to kaže. Jaoj,nemam inspiraciju,nekako me popustila....Pisaću opet kada se vrati...Uglavnom,pitajte se koliko biste vi tipova ličnosti izdvojili kada bi takav zadatak bio pred vama? Kako bi se oni zvali?
Pišem posle! :)

Priručnik za pevanje i plakanje

 Pišući ovaj blog čini mi se da sam ili izgradila ili otkrila svoj stil pisanja...Verujem da ste primetili,ali veoma mi je važna interakcija sa čitaocem(odnosno Vama),da ne budem samo ja ona koja ovde daje svoje mišljenje i mnogo mi znači ako i neko drugi kaže ono što misli...zato uvek pitam. Pitam i pitam se. Tako će biti i sad...                                   

Večeras,nakon veoma napornog i donekle tužnog dana,došla sam kući, zatekla punu sudoperu sudova i pomislila kako će da me boli kičma tokom pranja kao i svaki put. Kada sam završila sve kućne poslove odlučila sam da se malo odmorim,ali ne fizički,to je najmanje bitno,nego psihički...ali kako? Pomislila sam da bi bilo lepo da se vratim u prošlost,da se setim svih suza i osmeha,lepih i ružnih reči podeljenih sa drugima,mesta koje sam videla,omirisala,osetila....potrebno mi je da ponovo osetim jaka osećanja koja će učiniti da se osećam živom,ponovo okupanom i čistom iznutra,jer svakim osećanjem koje nas prožme tokom života mi se obnavljamo,čistimo i ojačavamo...pronalazimo sebe...A kako sve to da uradim? Nazalost, knjiga koja je budila jaka osećanja u meni je pročitana...više puta...Njeno ime je ''Priručnik za pevanje i plakanje''. Naziv vam sve kaže....tako sam odlučila da otvorim svoju kutiju uspomena.Ona je moj, ne priručnik već podsetnik za pevanje i plakanje...Da li i vi imate kutiju uspomena? Kod mene ona zaista jeste kutija, ali ne mora uvek da bude kockasta i od kartona...Mozda je baš ova knjiga bila Kortasarova kutija uspomena koja je bila podsetnik za osećanja,ali je on odlučio da je otvori za sve druge i da njima podari jedan priručnik kako probuditi razna osećanja od kojih nam se život i sastoji...
Kada sam u prvom trenutku čula naziv knjige pomislila sam:''Ma šta će to meni,šta će to uopšte nekome?'' Ali ipak mi je bio veoma primamljiv naziv,na neki čudan način..Poželela sam da vidim kako to drugi plaču ili kako nam neko savetuje da plačemo,i zašto on misli da je dostojan toga da on nekoga uči kako se pravilno plače...I tako odlučim da ipak pročitam. Ne,verujte mi,to nije priručnik za pevanje i plakanje,to je knjiga koja budi ogroman dijapazon osećanja u onome ko se usudi da je čita srcem a ne kritičkim umom zatvorenim za impulse koje šalju oni ludi hormoni izvezbani da reaguju na razne situacije. E te razne situacije je ovaj neverovatan čovek u svojoj glavi oblikovao onako kako retko ko može,tako jednostavno,a tako duboko,simbolično i nelogično....Hm...da li je prava reč nelogično? Pa,možda ako se priče pročitaju površno onda retko šta ima smisla. A ako se posvetimo rečima i situacijama koje su date onda možemo da vidimo koliko su situacije logične,koliko su iskrene i otvoreno napisane. Trebalo je imati hrabrosti napisati tako nešto. Pitam se da li je to Kortasar pisao radi svojih potreba za izražavanjem,umetnošću,ili je samo želeo da osvesti ljude koliko su nesvesni života,za koji misle da vladaju njim. Da li je bio svestan rizika da ga možda mnogi neće ni malo razumeti? Da li je bio svestan rizika da će ga možda oni koji ga shvate osuđivati jer je o društvu pričao kao o jednom veoma površnom,slabašnom i nesvesnom sistemu koji čine zasebni ljudi sa istim potrebama ali različitom snagom verovanja i mišljenja? Kako god bilo,svakako je postigao da bude jedan od omiljenijih pisaca danas,kako kod starijih tako i kod mladjih čitalaca. I to kako? Neuobičajenom slobodom izražavanja,izborom neobičnih tema i načina za izražavanje običnih dogadjaja i situacija,sibolizmom kojim se služi,prazninom koju svaka priča ostavlja za čitaoca da oblikuje svoja mišljenja o završecima i pozadini koja se krije iz svakog dogadjaja...A naslovi priča? Pa da,i oni mnogo govore o njegovoj posebnosti, individualnosti, simbolici...Svaka priča je za sebe toliko posebna bez obzira što pripadaju istim delovima knjige, da bih mogla o svakoj posebno pričati,ali malo je prostora ovde,a i vremena kada bih usmeno govorila svoja mišljenja o njima...Već sam rekla,on namerno ostavlja mesto da sami razvijemo svoja ubedjenja i verovanja nakon čitanja,a i pre,kada samo ugledamo naslov priča. Ono što sigurno mogu reći za svaku priču jeste da svaka nosi duboku,i veoma važnu pouku o životu,i da se svako može pronaći u njima,bez obzira koliko je prošao u životu,koliko je iskustva nakupio ili pak nije.Priče su kako tužne,tako i razočaravajuće,veoma duhovite,naivno iskrene,nadahnjuju,i ponižavaju,poučavaju isto koliko i zbunjuju....Odlikuju se kontrastima,apsurdom,jakom simbolikom,dubinom tema, svestranošću motiva,sažetošću, nebitnošću likova,a velikom važnošću situacija,jednostavnim izrazima,lakim jezikom...ne znam da li sam nešto izostavila,ali verujem da jesam,jer priče koje je pisao Hulio Kortasar sigurno nisu one koje se mogu opisati s nekoliko prideva,nekoliko beznačajnih reči već one koje se ispisuju i opisuju samo u srcima,u osećanjima koje su u nama probudile,smehu koje su izazvale i suzama koje su se skotrljale niz lica bleda,crna,žuta,velika i mala,naborana i zategnute kože,pegava i sjajna od masne kože,ili pak one suviše suve obraze sa ispucalom kožom na prelomnim mestima oko nosa...I onda se čuju one pesme koje smo zapevali nakon što su se note života ispisale iza naših dubokih, zacakljenih očiju kada smo shvatili da sat na ruci u koji gledamo nije naš,i da vreme koje gubimo ustvari nikada nismo ni dobili...jer ono ne postoji...bacite satove koje posedujete i čitajte priručnike koji bude osećanja...zbog njih se živi.

Ne znam zašto se ovaj post zove baš Hulio Kortasar(Julio Cortázar)

Počela sam da čitam knjigu ''Školice(Rayuela)'' koja je izdata pre nego što sam ja uopšte postojala...1963. čini mi se. Počela sam da je čitam u sred jednog ispitnog roka sa svojih 18 godina. Posle dva dana nakon što sam je uzela iz biblioteke trčala sam da je što pre vratim. Da li je knjiga toliko loša da sam morala da je vratim posle dva dana? Ma ne! Knjiga je čitav jedan svet. Znala sam da ako uđem u njega više neće biti povratka i pašću sve ispite,malo ću zapostaviti prijatelje i kućne obaveze. Shvatila sam na vreme da moram odmah da prestanem jer mi je u pogrešnom trenutku došla u ruke. Ta knjiga može da se čita od recimo 123. strane ili pak 56. Može se početi čitanje odakle god se želi,i na koju god stranu se želi. Ne,nije kao japanske mange ili arapske knjige da se čita(po našem sistemu) unazad,jednostavno,može se otvoriti na neku stranu i u tom trenutku početi čitanje. Brojevi na prvi pogled ne znače ništa. Ali,nakon svake glave piše ovako nešto ~73. Ja sam za primer uzela broj 73. Nakon svake glave stoji neki drugi,a broj strana piše na levoj strani umesto na desnoj kao kod običnih knjiga,ili na sredini. U početku mi nije bilo jasno o čemu se radi. E,pa čovek koji je napisao tu knjigu,baš taj Hulio Kortasar iz naslova je dao uputstvo za čitanje. Kaže:''Možete je čitati redom koji vam se nameće tim brojevima posle svake glave i pročitati je do kraja,ili možete krenuti od prve glave redom i doći do 56. Posle toga ne morate ništa više da pročitate,to vas ne zanima.'' Malko sam parafrazirala,nisam sigurna da je baš tako,ali poenta je jasna. Zašto ta knjiga može tako da se čita? Da,u knjizi postoji samo jedna priča koju bi donekle trebalo da ispratimo,ali knjiga se može čitati bez reda i da nam sve bude jasno baš zato što svaka glava knjige,pa čak i rečenica nosi svoju filozofiju,nosi svoju dubinu,nosi svoju priču i svoj život unutar maske od slova. Zato sam pobegla od nje. Pobegla sam jer sam se uplašila da mojih 18 nije dovoljno da svaku od tih rečenica razumem u potpunosti,da nije vreme da se posvetim novim znanjima koja se nenametljivo nude,a da pre toga ne znaučim ona nametljiva iz obavezne literature,plašim se da će to promeniti moja gledišta,shvatanja sveta i ozbiljnost mojih razmišljanja a samim tim i razgovore sa drugima,da će me udaljti od sveta u kome obitavam...Da,kukavica sam,ili sam samo izabrala put bez rizika. Za razliku od mene on,Hulio Kortasar, je bio, kako kažu ''doktor za hazardne igre'', onaj koji prihvata '' rizik inovacije''... On je bio taj koji se nije plašio da se IGRA sa životom,sa rečima,delima,sa svetom,da prihvata život kao igru. Nije tražio sigurnost i utočište u životu. On je tražio dublji smisao,greške koje su svuda oko nas,ono nevidljivo golim okom ali i lepote običnih stvari koje često zanemarujemo...Njega neki tamo kritičari svrstaše u...kako sam ono videla? Da,fantastični, magijski i čudnesni realizam...Da sam ja neki tamo kritičar ja bih ga svrstala u anti-realizam,ako to uopšte i postoji,a ako ne onda bih ga uvela kao pravac...Kod Kortasara ne lete zmajevi po nebu,niko ne bljuje vatru iz nozdrva,niti ikakvo biće ima magijske moći da preobraća svet kako njemu odgovara. Kod njega u delima fantastično je samo to kako on uspeva da predstavi državu sa manama koje ima,ali kroz igru,kako i on sam to kaže. I to ne samo državu,ne,nego i društvo,pravce razmišljanja ljudi, njihovo ponašanje, ograničenja i slobode. Ali,zamislite, njegove priče o Kronopijima,Famama,Nadama i drugim stvarima o kojim je pisao su bile osuđivane kao nebitne i neozbiljne jer se on igrao ustvari dok je pisao. Kako je površan narod morao biti. Ili je mozda Kortasar zaista počeo da piše igre radi,a onda iz igre stigao do velike ozbiljnosti sakrivene iza gomilu igračaka. Ko zna... U svakom slučaju on zasigurno piše o realnosti,ali protiv nje...jer on globalnom metaforom, hiperbolama, parabolama, alegorijama, pa možda se može reći i basnama(ako Kronopije,Fame i Nade tako posmatramo) karikira ljudske osobine, izvrće ih, ruga se društvu kao celini, ali i prikazuje drugu stranu ''meseca'' do koje ''sunčev sjaj'' još uvek nije stigao.
Želim da pročitam sva njegova dela tokom života,pa čak i što ranije,jer znam da ako budem počela,promeniću se, ali ću otvoriti oči jače nego sada i videti neke druge stvari,kojih se sada plašim ili ne znam ni da postoje. Znam sigurno da ću poželeti da otkrijem sve enigme koje se kriju na belim stranicama knjiga sa njegovim imenom na koricama,a onda ću poći novim putevima,naučiću da prestanem da se plašim, kao što se ni on nije plašio,možda ću čak postati doktor za hazardne igre...Ko zna...

Dom Bernarde Albe

Federiko Garsija Lorka napisao je jednu dramu koja se zove Dom Bernarde Albe. Priča o pet devojaka i njihovoj majci kojoj je upravo preminuo muž a ona sama ostaje da se bori za čast svoje porodice. Da li se to dešava i danas? Da li su žene i pre ostajale bez svojih muževa? Da li je čast oduvek bila na veoma važnom mestu u životima ljudi? A da li su pisci i ranije pisali o tome? Mislim da je odgovor na sva ova pitanja potvrdan.  Ne vidim zašto je ova drama svrstana u avangardnu umetnost. Da,Lorka jeste bio umetnik na prelasku umetnosti sa modernizma na avangardu,i da,pisao je avangardna dela,ali ovo delo nikako ne bih svrstala u tu kategoriju. I zašto je on naglasio da ovu dramu piše kao fotografsko svedočanstvo? Previše je mlako za avangardu,bar po onim kriterijumima kako ja vidim avangardnu umetnost. Za osetljivije ljude ovo delo bi bilo verovatno veoma potresno,i postoji jedan trenutak u drami koji je zaista užasavajuć,pred kojim i najhladniji zadrhte ako imaju imalo srca...kada psi vuku mrvo dete na prag majčine kuće....zaista užasavajuća slika...ali,to toliko kratko traje da ne uspeva ni jednu jedinu suzu da izmami. Po mom mišljenju i ličnom osećaju premalo se izražavaju osećanja koja gledaoci treba da osete..ipak je to drama za pozorište,a ja mislim da na sceni sve mora da bude toliko jako,pa čak i karikirano da bi publika osetila to što delo zaista pruža. Drama jeste veoma teška i smatram da,ako bi je glumci zaista dobro odglumili,bila bi definitivno jedna od onih koja je ostvarila svoj zadatak-da probudi osećanja...Ali,ovako,čitajući je, ne sa lica glumaca već sa požutelih stranica knjige, jednostavno nije dorasla jačini koja joj je potrebna. Ne znam,možda joj ja nisam pristupila sa tolikom pažnjom...Možda se nisam potpuno upustila u osećanja tih devojaka...Da li sam za to kriva ja ili pisac? Da li je u to vreme bilo manje zla nego danas,pa sam ja več oguglala na takve stvari, a ova drama čak bila preteška za ondašnje ljude? No,obzirom da ne znam odgovor na ovo pitanje sada ću samo pisati o likovima knjige,bez obzira na moj utisak na dramu u celini...Bernarda...moram početi od nje,jer kada ne bih,to bi joj oskvrnulo čast. 


Bernarda,iako si sigurna da uvek sve osetiš,ili onjušiš,kako i sama kažes znaj samo da i najbolji greše...da čovek ne greši ne bi bio čovek...Ja? Ja ista kao Ponsija?! Možda,možda jesam,ali mene ne plaćaš da radim i ćutim zato ti moram reći sve što osećam i vidim iz tvojih sebičnih postupaka. I to ne samo da si sebična nego si i nepažljiva,slepa si za svoje bližnje,čovek bi pomislio da više voliš ćeri svojih suseda jer na njih više obraćaš pažnju...Da,znam da čovek mora biti subjektivan kada su njegova deca u pitanju,ali kada ti i deca i posluga govore da nešto nije u redu nemoj se praviti da jeste...eto i sama vidiš čemu je dovelo to tvoje ponašanje....i sad,kad je Adela mrtva ti se i dalje praviš kao da si najjača,jača od same sebe...ne,niko ne može biti jači od smrti,jači od vremena i naravno jači od LJUBAVI...premda mislim da nije samo ljubav ovde odlučila o ovom strašnom događaju u kući,već ti,ti i tvoj princip da je ČAST iznad svega. Da,znam da je čast u selu veoma bitna,da je malo mesto i da se sve zna,ali zašto si odbila da čuješ reči svoje dece koja više nisu deca...Ne,nisi brinula o njima. Ti si jedna očajna osoba,koja sama sebe ubeđuje u to da je jača od svega, baš zbog toga što ni sama ne veruješ u to pa drugi moraju da trpe tvoja dokazivanja.Znam da autoritet mora postojati da bi porodica ostala i da nisi smela da popustiš ni malo,ne krivim te što si ih tukla,ali zašto ih nisi slušala,ti,jedno nesigurno biće koje misli da je samo protiv svih? Zašto si mislila da su svi protiv tebe,zašto misliš da samo oni koji su buržuji imaju pravo glasa i pravo da žive.NE,siromašni nisu životinje! Ti si jedna obična žena na ''viskom položaju'' sa glavom visoko iznad svih,jedna osoba koja ne preže ni pred čim da bude onako kako ona želi,da bude najbolja i najbogatija...Ti si jedna jadna žena koja se na sve moguće načine bori za bolji život..jadno biće koje kao riba van vode pokušava do poslednjeg daha da sačuva ono što ima,na bilo koji način..I vreme se poigralo sa tobom.Sve se odigravalo tako brzo pred tobom,a iza tvojih ledja je sve išlo previše polako da bi uspela da vidiš i sprečiš. Žao mi te je.


Marija Hosefa,šta ti radiš u ovoj drami? Zašto si ti,jadno biće,upetljana u ovu zbrku? Zato da pokažeš prošlost porodice? Da pokažeš zašto su sve devojke ovakve? Da pokažeš zašto Bernarda tako zaključava ćerke i pokušava da ih spreči da postanu kao što si ti bila? Da li one zaista moraju da budu tako čuvane da bi ostale čiste? Da li si im ti zatrovala krv preljubništvom,željom za muškarcima i one ne mogu ništa protiv toga? Ti si luda! Ti sada jedina u tom cirkusu u kome nema smeha smeš da se smeješ,da glasno vičeš i tražiš ono što želis...ti jedina smeš da kažeš ono što sve devojke žele,za čim očajnički pate i sanjaju noćima...Da li te zato Bernarda mrzi? Jadno,ludo biće...Da li si ti zaista luda? Ili pak govore da si luda jer jedina ti smeš da vičeš ono što svi vide i osećaju a moraju da kriju kako ne bi bili kažnjavani kao da su najveći grešnici...Ne,ne vredi Bernardi govoriti, a ni vikati,ona veruje u ono u šta želi da veruje...i samo to može da podnese njena kompleksna ličnost...Nažalost,nećeš počitavi u miru još mnogo godina....Mnogo je ćerki Bernarde Albe...

Dnevnik čitanja Devojačkog ''Da''

Minut prvi:

Dragi dnevniče,

Ova knjiga(ako je tako mogu i nazvati) je užasna. Ne mislim na knjigu kao na delo,nego ovu hrpu papira ispred mene na kojima su kopirane strane originala knjige. Više od pola se ne vidi,mastilo je razmrljano i fali 20-ak strana. Preživećemo.

Prvih pola sata:

Dragi dnevniče,

Preskočila sam predgovor,stvarno se ništa ne vidi,i ne mogu da izmišljam delove rečenica u glavi,steći ću pogrešno mišljenje. Početak mi je bio malo čudan,onaj deo kada se opisuje izgled scene i vreme radnje. Zapitah se zašto je pisac naveo tačno od koliko do koliko sati se radnja odigrava. Veoma čudno za jednu dramu,ako je ovo uopšte i drama. Čudni su mi likovi. Deluju mi poprilično hladni i distancirani jedni od drugih. I sluga od gospodara i devojka koja treba da se uda od svog budućeg muža a i žena koja je ugovorila brak od budućeg zeta. Nekako to osećam kroz jezik kojim se služe, reči koje biraju, kao da imaju neke prenadmene stavove.  Slušam baš sad ovu pesmu. Nekako kao da i njih opisuje. 

Dijego isčekuje,napet je,sve mora da ostane u tajnosti,Simon pokušava da oraspoloži gospodara,da mu udovolji,ali ga malo razljućuje, one dolaze,žure,pričaju previše neke nebitne stvari. Violine predstavljaju onaj unutrašnji nemir u svima njima, viši tonovi u simfoniji razgovore, a celoj atmosferi doprinose duboki tonovi većih gudača...baš nekako odgovarajuće opisuje delo ova kompozicija.

Prvi sat:

Dragi dnevniče,

Donja Fransiska mi deluje kao neka devojka koja skriva svoju unutrašnjost zatrpavajući je nekim nevažnim stvarima,pričajući o bilo čemu samo da se ne dotaknu teme nje same i onoga što ona oseća. Ali,ne samo ona, nego i donja Irena i don Dijego kao da imaju u sebi nešto što bi da sakriju, jer svesno prave neke postupke na osnovu svojih manjaka a znaju da oni možda nisu baš ispravni. Hm...Mnogo me nervira donja Irena. Slažem se sa njom da ćerka mora da sluša svoju majku, da joj pomaže i kada je majka loše da treba da bude uz nju,ali ne treba majka da zapostavlja mišljenja svoje ćerke,njene slobode i da na njoj ispravlja svoje komplekse i mane a nadoknadjuje želje koje nije ostvarila sama. Mislim da Fernandes to hoće i da kaže kroz ovo delo. I sam don Dijego koji je sa majkom devojke sklopio dogovor o ženidbi ipak zahteva da čuje mišljenje ćerke i smatra da je to najvažnije. Iako on u početku izgleda kao neki sebičnjak koji samo želi da se skrasi jer je zakasnio, pa hoće da nadje ženu sa kojom će moći da živi u miru i da uživa u njenoj mladosti kad već nema svoju, ipak pokazuje da nije loša osoba, već samo, kako on kaže, jedan običan mali čovek. On mi se generalno dopada kao lik,nekako mi je baš kao što bi trebalo da bude jedan gospodin,ili mi se samo tako čini,ali smeta mi kod njega to što se brzo nervira. Ali,opet kad bolje razmislim,bolje odmah reći šta mislimo i ako nas neko nervira nego da ćutimo i trpimo. Eto,Pakita je ćutala o svojim osećanjima sve vreme i samo je odlagala svoju sreću. Sigurno ne treba tako. Baš su mi simpatične sluge. Oni su naizgled tako nebitni, podredjeni u svakom smislu i uvek su po strani, ali kad malo bolje razmislim u dosta dela su pokretači radnje kao i katalizatori u hemijskim reakcijama. Oduševljena sam njihovom snalažljivošću,glumom...Tako su sposobni da odglume poniznost,nezainteresovanost, da budu potpuno neprimetni i povučeni,a ustvari imaju sposobnost da uvek čuju i vide sve,i ono što treba i ono što ne treba. Sad,kad se prisetim dela koje smo radili i Celestina i Lazarčić i Seviljski zavodnik...sva ta dela imaju baš takve sluge...i svuda su isti...jedina razlika je koliko su privrzeni gospodarima,i kojim. Preslatki su mi tako u svojoj prostoti i prevrtljivosti,ali ne mislim negativno, naprotiv...

Drugi sat:

Don Karlos. Po mom mišljenju on je jedna kukavica,jedan nedovoljno zreo mladić koji tako hoće da se igra života ustvari dok mu ne dodje neko stariji i kaže:''Stani dečače,ne može to tako. Hajde uzmi stvari i idi.'' I onda on,pošto mu je neko rekao da nešto ne može i kad je neko obratio pažnju na ono što on radi shvatio da ne može sve tako kako on poželi i odlučio da odustane. On je jedan od onih koji nije čuo za reč borba...Bar ga ja tako vidim. Ne dopada mi se on...Po mom mišljenju ljubav je vredna mnogo velikih zrtava ako je prava. Eto,velike žrtve su ono što su Romeo i Julija uradili,mada su oni bili mnogo brzopleti i nepromišljenji...Ne treba se pokupiti i otići na prvom naletu prepreka...Dobro,znam,nije odmah otišao i nije je ostavio bez pozdrava kao što bi neki,ali opet nije trebalo da poželi da ode uopšte,pogotovo što zna koliko je ona nesrećna. Potpuno druga situacija bi bila da je ona srećna pa da je zbog toga ostavlja. Ajoj,a donja Irena...Ona je tako sebična i pokvarena osoba. Ne bih rekla zla,jer nije zla, samo je onako...pokvarena. Verovatno ju je zivot na to naučio,a možda je imala toga i urodjenog...Ne znam...Ali njeni napadi histerije, potreba za kontrolisanjem situacije, nadmenost...to su stvari koje ja ne bih mogla da trpim u svojoj blizini. Verovatno zato što ne volim ljude koji su nadmeni, koji su odviše ponosni, a tek one gorde...Ne kažem da ne treba imati ponos,ali ja nekako nikada nisam mogla sebe da zamislim kao ponosnu osobu i onda mi ne ide u glavu kada neko to jeste. Nije mi jasno kako ih nije sramota da se tako osećaju, kako ih nije sramota da toliko pokazuju koliko su zaista ponosni...ja čvrsto držim da je skromnost vrlina i koliko god za sebe znali da vredimo ne treba da se uzdižemo zbog te vrednosti. To je moj stav. A pogotovo ne volim kada neko zna da ne vredi mnogo pa onda svojom nadmenošću sakriva te manjke i pokušava da ih zatrpa rečima koje pokazuju samopouzdanje i gordost. Zbog toga je donja Irena takva i prema svojoj ćerci i prema don Dijegu,a još gore je što toga nije ni svesna. Opet kažem,možda sve to nisu mane, možda je pravi put u životu ustvari baš taj da smo svesni svojih vrlina i vrednosti i da ih otvoreno pokazujemo i da se ne upuštamo u bilo šta sa onima koji su manje vredni od nas. Ali opet, kako znati koliko ko vredi? Samo poimanje vrlina i mana je individualno. Eto,meni je ponos mana a skromnost vrlina, a nekom drugom je baš obrnuto. 

Mnogo mi je drago što je don Dijego postupio tako kako je postupio, što je ljubav pobedila i što priča ima srećan kraj. Generalno ne volim knjige koje imaju tužan završetak, onda se posle njih osećam loše, nezadovoljno, nekako prazno i neispunjeno. 

Treći sat: 

Dragi dnevniče,

Završila sam čitanje. Da,pročitala sam Devojačko ''Da''. U ovom delu i jeste važno to sudbonosno ''da'', ali mislim da nije bilo tako u to vreme...Hm,pa možda je zato autor i pisao baš o ovoj temi, kritikujući društvo u kojem se nalazio. Sada sam pročitala malo o neoklasicizmu. Sada mi je jasno zašto je pisac naznačio vreme odigravanja radnje. Verovatno je jadan mislio da mu delo neće valjati ako radnja bude trajala duže od 24 časa...Šalim se naravno...Ali,stvarno,jeste da neoklasicizam zahteva sve one norme koje su postavljene još u antici ali nije morao baš tako zvanično da naglasi da radnja traje od 7 uveče do 5 ujutru. Baš simpatično. Generalno mi se neoklasicizam ne dopada kao pravac...Ne da mi se ne dopadaju odlike nego ne vidim potrebu za njim ako već postoji antika i klasicizam...I ono kada sam na početku govorila da su likovi hladni u razgovorima među sobom,to takođe može biti zbog stila odnosno pravca, koji zahteva tu neku uzvišenost izraza a možda je to i zbog vremena u kome je delo nastalo jer su viši slojevi tako komunicirali i imali neke hladnije odnose,ne tako otvorene i prisne kao danas. Prijalo mi je čitanje ove knjige,pogotovo što me je onako odmorila od učenja kome sam posvećena u poslednje vreme..nekako mi ovaj predmet generalno daje volju i elan za učenje,jer znam da jedino što treba da radim za ocenu jeste da čitam i to dela poznatih pisaca i poznata dela,što može samo da me oraspoloži,opusti i usreći...zaista prijatno. A sada se bacam na lingvistiku! Vidimo se opet za neku novu knjigu! 

Misli o Migelu Servantesu i dobu u kome je živeo kroz knjigu o Don Kihotu

-Mnogo mi se dopada Servantesov način pripovedanja, istorijske ličnosti koje koristi, ironija, skriveno podrugivanje, a sve jasno prikazano ako se malo dublje zadubimo u simboliku.

-U Kihotovoj biblioteci čini mi se da se Servantes potpuno informisao o svim viteškim delima toga doba, a s druge strane mislim da tako prikazuje da paroh izgleda obrazovan,a naravno i da pokaže da nije ni blizu toga. Pogotvo ostali ljudi u selu pokazuju svoju prostodušnost, maloumnost i neobrazovanje, samim tim što slepo veruju parohu. No,vratimo se na Servantesa. Kada u tom delu pominje svoju knjigu u Kihotovoj biblioteci čini mi se da je potpuno objektivan, kao i što sam već rekla da mislim da je Servantes skroman, i mislim da je zato pomenuo i sebe, da naglasi da ni on nije savršen i da ima mane.

-U delu kada Don Kihot i Sančo pričaju o bolu i jaukanju nakon što su ih prebili čini mi se da Servantes želi da kaže da i od prostih ljudi uvek ima prostijih.

-Nekako mi je čudan Servantes. Toliko obraća pažnju na poređenja sa važnim i poznatim istorijskim imenima, mnogo toga u delu prikazuje kroz njih a ime  Sančove žene menja i čak mu to nije ni najmanje važno. Nije mi jasna poruka toga. Pretpostavljam da je njeno ime potpuno nebitno, a i ona kao lik pa je to i posledica.

-Kada Don Kihot priča o vremenu u kome nisu postojale reči MOJE i TVOJE izgleda mi kao da Don Kihot, kada ne bi bio toliko zaluđen onim knjigama i pogrešnom ''istorijom'' , bio bi dobra, prostodušna osoba, jer da nije takav ne bi ni poželeo da bude neko ko želi da bude vitez, odnosno onaj koji se bori protiv nepravde.  U tom delu takođe možemo videti sve ono na šta se Servantes žali u životu tog vremena, koje, kako on kaže, ''što vreme dalje ide,sve dalje raste nevaljaštvo'' traje i raste i danas. To je jedan od razloga zbog kojih ovaj roman čitamo i danas i pronalazimo smisao i shvrhu u njemu, bez obzira što on više nema zadatak da zaustavi pisanje viteških romana, već ima druga, prenesena značenja. Što se tiče mog odnosa prema Don Kihotu ili Sanči jos nije definisan,samo ne shvatam zašto se ljudi razočaruju u ovu knjigu(kao što sam čula da kažu) jer mi nije jasno šta očekuju da nađu u njoj. Mogu se postaviti prema njoj tako da je Don Kihot moderni vitez, odnosno svako ko u današnje vreme pokušava da ispravlja krive Drine ili baš kako kažu da se bori protiv vetrenjača, pa nekima izgleda smešno, nekima jadno, neki ga ne primećuju, neki ga se plaše, što samo dokazuje različite ljudske prirode. Drugi način na koji se može posmatrati knjiga je kao knjiga sa zadatkom koji sam već pomenula(kako je i ja posmatram)-da zaustavi pisanje viteških romana, pa onda da primećuju kako je Servantes to radio. Od nje ne mogu očekivati duge i posebno zanimljive avanture jer je on vitez u vremenu u kojem je viteštvo prošlost, u kome nema takvih avantura i kao i danas kada se pojavi neko ko je ''crna ovca'' ljudi pokušavaju što pre da ga se otarase, neki batinama, neki ignorisanjem, neki pak dajući mu ono što želi kako bi ga se što pre otarasili. Ima i onih koji su ravnodušni po tom pitanju i onih koji ga smatraju čudom i važnom pojavom, pa mu se pridružuju na tom putu ali se nikad ne poistovećuju potpuno sa njegovom ''posebnošću'' iliti ludilom(u slučaju Don Kihota) već samo zato što smatraju da nešto dobro mogu dobiti od njega. 

Don Kihot-započevši put od prve strane knjige

Prvo na šta nailazimo u gotovo svakoj knjizi jeste predgovor. U ponekom piše o dobu u kome je delo nastalo, umetničkom pravcu, samom delu ili tvorcu tog dela,tj. piscu. U knjizi o Don Kihotu sam njen tvorac je tvorac i već pomenutog-predgovora. Čitajući taj deo knjige, iz reči Miguela Servantesa, on mi se učini kao jedan prizeman čovek sa običnim ljudskim potrebama, kao jedna skromna osoba, onaj koji uživa i živi život baš onakav kakav je, sa svim njegovim čarima i teškoćama. U mojim mislima on je onaj koji se ne plaši da prizna da nailazi na prepreke, promašaje i da u životu mora da bude neuspelih pokušaja, nedostataka volje, inspiracije, vere u sebe, kako u njegovom tako i u životima svih nas.

Osiromašeni plemić koji se preziva Kihana...podsetio me je na mene kada sam bila mlađa-biće koje je željno života, radoznalo, traži hranu za svoj um i zanimljivosti u knjigama, drugim svetovima iz tuđe mašte kako bi potpirivalo njegovu sopstvenu maštu. Ne,uopšte mi se ne čini kao da je lud* već kao neodrastao, kao neko ko nije spreman da prihvati stvaran svet.

Nekako mi se sa pročitanih prvih dvadesetak stranica knjige učinilo da ću moći gotovo o svakoj strani ili bar glavi mnogo toga reći tj. zapisati, ali sada, što duže čitam, sve se više posvećujem Don Kihotovoj ludosti, zaslepljenju, uverenju i iluziji a ne posmatram delo sa strane, kao neko ko bi trebalo da da kritiku na njega. Mislila sam da ću uspeti da osetim ono ekonomsko,sociološko i nacionalno što drugi kažu da roman pruža, međutim trenutno ne vidim karakteristike društvenih klasa i slojeva već samo kako se pisac podsmeva svim onim viteškim manirima i romanima u to vreme. Toliko im se narugao da zaista mislim da je prirodan sled da pisci prestanu da pišu takva dela. Servantes to radi tako indirektno i neotovreno a sa druge strane neverovatno jasno i potpuno direktno upućeno onima na koje se odnosi.