Prvo na šta nailazimo u gotovo svakoj knjizi jeste predgovor. U ponekom piše o dobu u kome je delo nastalo, umetničkom pravcu, samom delu ili tvorcu tog dela,tj. piscu. U knjizi o Don Kihotu sam njen tvorac je tvorac i već pomenutog-predgovora. Čitajući taj deo knjige, iz reči Miguela Servantesa, on mi se učini kao jedan prizeman čovek sa običnim ljudskim potrebama, kao jedna skromna osoba, onaj koji uživa i živi život baš onakav kakav je, sa svim njegovim čarima i teškoćama. U mojim mislima on je onaj koji se ne plaši da prizna da nailazi na prepreke, promašaje i da u životu mora da bude neuspelih pokušaja, nedostataka volje, inspiracije, vere u sebe, kako u njegovom tako i u životima svih nas.
Osiromašeni plemić koji se preziva Kihana...podsetio me je na mene kada sam bila mlađa-biće koje je željno života, radoznalo, traži hranu za svoj um i zanimljivosti u knjigama, drugim svetovima iz tuđe mašte kako bi potpirivalo njegovu sopstvenu maštu. Ne,uopšte mi se ne čini kao da je lud* već kao neodrastao, kao neko ko nije spreman da prihvati stvaran svet.
Nekako mi se sa pročitanih prvih dvadesetak stranica knjige učinilo da ću moći gotovo o svakoj strani ili bar glavi mnogo toga reći tj. zapisati, ali sada, što duže čitam, sve se više posvećujem Don Kihotovoj ludosti, zaslepljenju, uverenju i iluziji a ne posmatram delo sa strane, kao neko ko bi trebalo da da kritiku na njega. Mislila sam da ću uspeti da osetim ono ekonomsko,sociološko i nacionalno što drugi kažu da roman pruža, međutim trenutno ne vidim karakteristike društvenih klasa i slojeva već samo kako se pisac podsmeva svim onim viteškim manirima i romanima u to vreme. Toliko im se narugao da zaista mislim da je prirodan sled da pisci prestanu da pišu takva dela. Servantes to radi tako indirektno i neotovreno a sa druge strane neverovatno jasno i potpuno direktno upućeno onima na koje se odnosi.
No comments:
Post a Comment