O Mariji

Kada bi znala da sada mislim o njoj verovatno bi se zaprepastila. 

Nismo se čule, ni videle više od 15 godina.

-Na nebu je mlad mesec i oko njega stidljivo proviruju zvezdice. Čuju neke korake na betonu valjevskog trotoara, i bacaju zračiće svetla do zemljine površine, kako ne bi možda otkrile ko to tako lepo peva dok polako poskakuje, kao da pleše, sve po ispucalim trotoarima ovog pustog grada. Njena kosa baca senku i skriva njeno lepo lice čak i od mesečevog sjaja, i svi se pitaju- ko je ona?

Ali ja znam. To je moja najbolja drugarica Marija. U njenom srcu stanuju boje. U njenom dahu raste cveće. Ona svet oblači u najšarenije materijale, što nežne na dodir, što hrapave pod prstima, što svilenkasto lepršave, što teške i rogobante. Ona ume ovaj svet da učini zanimljivim mestom.

Bile smo u srednjoj školi kad smo se upoznale. Plesala je na pozornici kada sam ja ušla u salu. Videla sam odsjaj njenog osmeha pod svetlima bine, i znala sam da će ona postati deo mog života- tada i zauvek. 

Znala sam da se takva osoba ne zaboravlja.

Došla sam, stepenik po stepenik, na binu, sve vreme posmatrajući taj detinji osmeh, i stala pored nje.

"Ja sam Marija"- rekla je, a osmeh kao da je postao još svetliji. Na tren sam htela da zaklonim oči. "Ne mogu da podnesem toliko sjaja"-pomislila sam u sebi, ali taj osmeh je bio potpuno hipnotišući, nisam imala snage da sklonim pogled. "Ja sam Nada"- rekla sam. "A ja sam luda! "- rekla je ona, nasmejala se glasno i ponovo počela da pleše. U pokretima se videla lakoća življenja, radost i ponos koji nosi u sebi. 

Nije pratila korake, nije pratila koreografiju, ni pravila, plesala je onako kako ju je njeno srce vodilo, i nije stala čak ni kada je muzika prestala sa otkucajima. Plesala je uz otkucaje njenog srca.

"Kako je njoj lako da živi tako srećno kad nema nikakve probleme u životu"- mislila sam u sebi, gledajući je pomalo cinično, a mnogo više ljubomorno, jer sam želela da imam to što i ona ima.

Prošli su dani. Bili smo u Kragujevcu na nastupu. Dok smo bili u kabini da se uvučemo u svoje kostime za ples, moj kostim se pokvario, nisam mogla da namestim kopču. Bes je plamteo u meni, jer mi je to bio jako bitan nastup, i nisam želela ništa da ga pokvari. Nisam obraćala pažnju na druge, nisam obraćala pažnju ni na sebe, na svoje disanje, ni na šta. Jedino što je okupiralo moje postojanje u tom trenu je bilo razočarenje- "Zašto moj život nikada ne može da bude lagan?!" Urlala sam u sebi. 

Dok sam platmela, osetila sam hladne prste na svom ramenu, koje su ugasile plamen istog trena.

Ona je nežno uzela delove mog kostima, vezala ga, bez obzira što kopča ne radi, i stavila neki veštački cvet koji je našla u hodniku preko toga da se ne vidi da je vezano. 

"Evo ga! Rešeno!"- Opet taj prokleti osmeh. Prvo sam ga pogledala sa prezirom, iz ljubomore, razume se. 

"Zašto se ja toga nisam setila?"- Ljutila sam se na sebe. Krivila sam sebe. Samo sam želela da imam to što ona ima.

Nakon uspešnog nastupa otišli smo u kafani, svi zajedno kao deo pozorišta, i uživali u hrani, piću, muzici. 

Blaga vrtoglavica, i koraci do ženskog toaleta ozdvanjali su kao gongovi u mojoj glavi. Ulazim unutra, ispred mene ogledalo i odraz. U odrazu ogledala-Marija plače. Marija plače!

Treznim se istog momenta, i grlim je sa ledja. 

Njen život je daleko od laganog-saznajem te večeri. Sedele smo na podu kabine u wc-u do 3 posle ponoći, i pričale o svemu. Saznala sam da njena majka ne priznaje da ona postoji kao ćerka, već kao služavka, njen mladji brat je odvojen od nje, i živi sa ocem, na silu, ostala polu braća i sestre žive u izobilju, dok ona živi u sobi koja prokišnjava, prozor koji propušta svaki hladan povetarac u sobu da joj pravi društvo, i tuga koja joj je najbolji prijatelj. 

Njen život je mnogo, mnogo gori od mog.

"Bože, kako sam bila tako slepa?"- pitala sam se iznova i iznova. "Ali to je Marija, ona čiji osmeh sija jače od sunčevog sjaja, ona koja peva i pleše dok sat otkucava i daje joj ritam, ona koja svet boji u lepše boje...Kako?"

Njen učiteljica-Tuga, naučila ju je da ceni svaki sekund života koji nije običan. Njen učitelj- Siromaštvo, naučio ju je da stvara ni od čega. Njena pomajka-Usamljenost, naučila ju je da mašta da ima sve što joj je potrebno. A ona je svemu tome naučila mene.

Sledeći dan u Kragujevcu smo provele u parku, trčeći, smejući se, maštajući i stvarajući trenutke koje i dan danas pamtim. 

Naučila me je da se to zove ljubav. Voliš i ono što nemaš. Voliš i ono što si izgubio. Voliš i ono što ćeš dobiti, i ono što ćeš stvoriti. Voliš život. Dobila je nadimak "Učiteljica".

I evo, 15 godina posle, ja i dalje stvaram, i dalje se smejem sjajnije od Meseca, i dalje volim. Volim život. 

I sve to jer je u moj život ušla jedna Marija.

Ona je sada svetski poznata dizajnerka garderobe, ona koja stvara ni od čega, ona koja boji svet u najlepše boje, ona koja svet uči kako se se osmehom živi i kako se život voli. 

Nisam je videla 15 godina, niti čula o njoj, ali ona je sada baš takva, makar u mojoj mašti, koju imam i dalje, samo zbog nje. Nadam se da je i dalje tako luda.

Hvala ti Marija. 

Nikad nemam naslov

 Uh što volim ovaj beli papir, makar bio elektronski. Kada vidim beli papir ispred sebe, kao da mi se upali neka vatra u grudima, i otvore se svi prozori mog uma. Uleti neka prašina, da li je iz Sahare ili zvezdana, da li ju donosi vetar sa planina, ili onaj sa mora, da li miriše na lavandu, ili na dim....ne znam, ali znam da se u meni rasplamsa sve kao ovi letnji požari.

"O čemu da pišem danas?"- pitam se. 

Nekad davno sam mislila da je očaj jedini pokretač olovke, i slažem se i dalje sa tim da je najjači, ali olovka može da se kreće po papiru i kada nema ni jedne emocije. 

Evo sada na primer, imam mnogo nadražaja u grudima, ali ni jedan od njih ne bih nazvala emocijom. Zašto? Jer su emocije upravo ono što pokušavam da zaboravim sada. Želim da ih ne osećam. Želim da ponovo naučim kako je živeti slobodno, kada živiš bez njih.

Nažalost, sećam se, i sećam se da praznina boli mnogo više nego emocija, ali ne želim ni da patim zbog emocija. Ta čuvena ljubav za kojom svi tragaju. Heh, najbolnija. Nešto kao voliš nekoga, i onda živiš u strahu, jer se plašiš da ne budeš povređen, izdat, da ta osoba ne bude povređena, da je ne izgubiš i tona tako nekih strahova se nagomila. I onda na kraju to i prizoveš, i tako nešto se i desi, i onda patiš.

A život bez ljubavi i patnje kakav je? Besmislen. I tako nas Bog stvori da volimo i patimo i tako u krug, ili da živimo bez smisla. 

Pitam se onda zašto svi tragamo za smislom? Zašto je taj smisao svhra života? 

Ej, znam da je sranje ovo što pišem, ali nisam pisala godinama, izgubila sam nit i kreativnost, i sad pokušavam nešto lepo da stavim na papir, ali mi ne ide, jer sam postala dobra u korporativnim pregovorima, poslovnim prepirkama i manipulaciji ishoda...a ljubav? Ma nemam pojma

A kreativnost? Dolazi u nekim drugim oblicima, čini mi se- osmisli proizvod, ubedi klijenta na kreativnan način da ga kupi itd itd.

Ma gde je ta moja detinjasta kreativnost? Ona koja je trčala kući sa faxa samo da popunjava ove stranice nekim rečima, potpuno bez ikakve svrhe ili smisla. Umela sam da živim bez svrhe i smisla, umela sam da živim u trenu, u sreći tog trenutka, i da tragam za nekom univerzalnom ljubavlju....da, univerzalnom...možda sam mislila da vanzemaljci razumeju koncept ljubavi, i da je ljubav ono što je stvorilo ovaj univerzum, pa valjda zato univerzalna. I evo da vam kažem iskreno, i dalje nemam pojma šta je to univerzalna ljubav.

Ono što znam zasigurno jeste da sada živim tako da sam se potpuno sjedinila sa priorodom u kojoj živim, i uživam u svakom trenu toga.

Jel živim s ljubavlju? Da! U potpunosti! Jel volim punog srca? Da! U potpunosti! Volim moju prošlost, moje prijatelje iz srednje škole, volim svoju sadašnjost, moje prijatelje sada. Volim i svoju budućnost, i prijatelje koje tek treba da upoznam. 

Jel volim što pišem ovo? Ne! Uopšte ne. Ali ljudi, naterala sam se da makar nešto napišem, da stvorim u sebi tu želju ponovo, da probudim malo tu kreativnost, tu maštu, tu želju da se delim. Nešto sam se zatvorila, haos. Ne volim da se delim ni sa kim, potpuno sam se osamila. 

Aj sad ću da bacim još jedan tekst, mislim da je možda malo krenulo, pa da vidimo kako će to ići.

Sad bi trebalo da sam malo zrelija, i da moji tekstovi mogu da budu mnogo bolji, pa hajde da pratimo progres, i da vidimo na šta će to ličiti. 

Pozdrav