Pusto ostrvo

Da li ponekad poželite da vas neko pošalje na pusto ostrvo? A zašto? Evo,ja sam sad na ''pustom ostrvu''....Ovde gde se nalazim ne vredi vam ništa od osnovnih stvari sa kojima biste mogli da se snadjete u bilo kom gradu-mobilni telefon,kartica ili pak evri u kešu i šta znam šta još nosite sa sobom uvek i svuda. Da biste se snašli ovde potrebno vam je samo VREME. To je ono čega u gradovima uvek ima premalo,a ovde pak previše,ili ako ne, onda ga uvek ima dovoljno.  E problem se javlja onda kada ne znate da ga koristite. Mada,i nije tako strašno. Dakle,da opišem situaciju kako bi vam bilo iole jasno o čemu pričam.
Jedna velika terasa velike kuće na velikom uzvišenju preko puta velikog polja kukuruza pored velike šume listopadnog drveća u kojoj se nalazi veliki voćnjak. Tu negde,izmedju uzvišenja i polja sakrila se mala reka od koje vodi mali put ka pijaci i ''centru'' sela,a od puta vode male,ali dugačke stepenice na vrh tog uzvišenja. Oko velike kuće nalazi se srednje dvorište sa  srednje visokim drvećem u njemu,ali dovoljno visokim kako bi pravilo hlad za celu terasu i kuću. Kako idilično zvuči, zar ne? Još da možete da vidite kako bajkovito izgleda...Petunije pored stepeništa,celom dužinom uzvišenja,sa leve i desne strane razbacane jelkice,a na vrhu uzvišenja listopadno drveće,kestenje većinom,oko kojih ide drvena ogradica. Unutar ogradice prelepa ljuljaška na koju mogu da sednu dvoje,pored nje klackalica i bazenčić sa peskom koji je okružen belim kamenjem srednje veličine, trava prelepo zelena. Sa druge strane stepeništa koje ide kroz dvorište i vodi do terase nalazi se baštica jagoda koje se crvene svom svojom lepotom.Terasa je ogromna,sa zelenim tepihom,koji izgleda kao trava ,pogled na sve ono što sam vam prethodno opisala. Što se stepeništa tiče,moram da kažem da mi se čini da ima oko 50ak metalnih stepenica do vrha uzvišenja a onda još 20ak ili ček 30ak do terase...obzirom da dvorište ima nekoliko nivoa...jako čudno deluje...pa,i sama kuća isto. I ona ima tri nivoa. Ispod terase ima prostoriju,koja sadrži sobu,kuhinju i kupatilo,onda ide terasa i to nazovimo,prizemlje,tu ima puno mesta...i jedno savršeno potkrovlje koje ima ogromaaaaaaan ormar(n). Jako je lepo. Ali,u čemu je problem onda?Evo,da počnem:
NEMA VODE! Mislim da je dovoljno samo to reći pa da već shvatite kakav je pakao,zar ne? Da,kupamo se ledenom vodom kada je sunce koju smo sipali u mnogo flaša i balona u seoskoj česmi. Dobra stvar toga je što je ta voda lekovita,protiv reume. :) Kada smo žedni ili pak hoćemo da skuvamo nešto trudićemo se da koristimo minimalno moguće vode. O glupavom pranju sudova ne želim ni da pričam!  Svi putujući oblaci koji skupljaju kišu po svetu neretko odluče da se baš evo ovde isprazne kako bi lakše nastavili put. A onda,kada padne prva kap kiše sruši se po nekoliko bandera u selu,jer su sve drvene i veoma stare,a onda naravno celo selo nema struje. I to baš onda kada je mračno i kada nam je svetlo najpotrebnije. A kada ste stranci i niste dovoljno vremena potrošili ovde nećete ni pomisliti da su vam sveće najbolji drugari u takvim situacijama,pa ih nećete ni imati kod sebe. Dakle ,to je jedna stvar koju uvek treba nositi sa sobom kada ćete na pusto ostrvo,i to ako nećete da ostajete predugo.                                                                                 Komarci,stršljenovi,muve,zmije,gušteri...da ne nabrajam,jer se ne mogu pobrojati sva bića koja ovde bivstvuju u enormnim količinama. Jasno vam je da će vas sve svrbeti i da ćete izgledati kao da ste dobili boginje,i da ne možete ama baš ništa da uradite protiv toga. Ustvari,možete-da se naviknete. I da,svaku noć ležem u krevet sa mišlju da ću se probuditi potpuno prekrivena bubama,ali onda pomislim: ''Ma šta mi može mala buba?''. Ako biste poželeli da,jelte, kupite nešto protiv buba kako biste im koliko toliko smanjili broj vrlo brzo biste odustali jer biste se setili da je najbliža prodavnica 5 km odatle i da su vam prošli put rekli da nemaju ni žvakaće gume a kamoli tako nešto. A i šta je još problem? Možete imati i 1500 eura kod sebe i samo da gledate u njih jer vam ovde ne znače ni malo jer NEMA menjačnica!!! Zašto??? Šta jedna osoba sa toliko stvari kod sebe,sa kojima bi imala sve u gradu,može ovde da radi? Pa,ništa...da slegne ramenima,kao i ja sad i da ne razmišlja mnogo o tome šta bi mogla nego šta sad može da uradi kako bi se što bolje osećala. Uuu,a uveče,kada legnem u stari škriputavi krevet dešava se nešto neverovatno. Znate,noć,nekako je sve tiše i izoštri nam se čulo sluha i onda počinje ono BUM!,TRAS!,ŠLJOS!,TUP! i ostali zvuci...Slepići,ili noćni miševi počinju da skaču i da se kotrljaju po krovovima,po potkrovlju,grebu sve u šta mogu da zavuku nokte,bacaju žirove,grickaju sve i svašta i skaču jedan po drugom...a ima ih kao mrava u mravinjaku. Kakvi su to zvuci,i koja vam se jeza uvuče pok kožu od njih stvarno vam ne mogu opisati. Opet,kažem,potrebno je samo vreme i sve će biti ok. Inače,da,sad je sred leta i mislim da u gradovima ima oko 40 stepeni,a ovde je jesen koja polako treba da pređe u zimu. Ja sam sada u dzemperu,ispod kojeg imam dve majice i pod ćebetom,sa lap-topom na sebi koji me greje i kijam na svake dve sekunde u proseku. Iz tog razloga mi se baš nešto ne ide u šetnju,sem kada bih mogla da nosim čebe oko sebe po selu,pa da izgledam kao poglavica jer mi je i kosa u užasnom stanju jer retko ima struje da je sušim i retko ima i vode da je perem...Sreća pa postoje baterije na lap-topovima pa da se ne dosađujem baš toliko,ali kada pogledate sve filmove i pređete sve igrice koje ste imali u memoriji ne preostaje vam ništa drugo nego da ovako lupetate i piskarate bilo šta kao ja evo sad,i da smarate narod...Znam,smorila sam i sama sebe...Ne znam ja šta se meni dogodilo,jer sam ja bila mnogo drugačija pre...Priroda mi je bila toliko bliska i toliko draga a sad je se toliko plašim i postala mi je potpuno strana. Nadam se da će to,sto puta pomenuto, vreme učiniti svoje. Za sada imam par stvari koje me i dalje čine srećnom i u životu,to su Pink Floyd, Barni meda i kafa. Me happy! :D
Zapitajte se opet da li biste na pusto ostrvo!


P.S. Očekujte da vrlo brzo pišem opet...smorila sam se...:P I da,hvala Telenor internetu!!!

Ne znam kako da nazovem ovaj post : /

Da,mi ''blogeri'' nemamo život. Kako je kul što odmah posle dana provedenog u šopingu trčim kući,stižem u 1 posle ponoći,i šta radim? Pa naravno pišem novi post! Stvarno ne znam ni šta sam htela da kažem...Možda da volim kišu,mnogo...Em što nas fino rashladi,em što uvek može suze da sakrije. Nadovezaću se na svoj post o ispravnosti i sreći i reći ću samo da sam se upravo odrekla jedne sreće jer mislim da je to ispravnije.
 Da li je?                                                     - Videćemo.
 A zašto sam to uradila?                              -  Pa jer sam tako odlučila. Mislim da svoju odluku ne smem da prekršim jer ako prekršim jednu onda ću i svaku drugu,a onda život više neće imati smisla.
 Kako se osećam sad?                                -Kao polomljena porcelanska lutka, plače mi se,i plačem kako bi mi bilo lakše,lep je osećaj suza u očima,nekako ih rashlađuje,mislim kako sam smešna sa razmazanim kreonom oko očiju,mislim o tome što sam učinila i pitam se da li je odluka bitnija od sigurnosi u životu,i da li treba ići i preko drugih stvari zarad odluke,pomalo krivim sebe za sve,ali se opet i osećam dobro dok se sećam lepih trenutaka sreće koju sam imala,konačno želim da budem sama u tužnim trenucima,i ne želim nikome da pošaljem poruku,niti da se javim,ni da čujem ičije mišljenje,nerviram se jer sada celu noć moram da pakujem stvari za put jer nisam na vreme,uživam u lepoj muzici,i osećam blagu mučninu i neki bol malko iznad srca u grudima,više kao da mi je nešto tu stalo pa sad pritiska i stvara tupi bol,gladna sam,a dok sam jela bilo mi je previše muka da bih nastavila i pojela to,ali najviše od svega sam srećna trenutno.
Zašto sam srećna ako je tužan trenutak?      -Zato što sam se setila da u torbi imam LJUBIČASTE Aromatherapy papirnate maramice koje savršeno mirišu! :)

Collection of British authors

Pre nekoliko godina školska biblioteka je pravila rasprodaju starih knjiga.Nisam mogla a da ne pomognem,pa sam se prijavila da prodajem knjige. Zatrpana među kutijama jednog popodneva,kada je posao slabo išao slučajno sam naišla na jednu knjigu,otvorila je i počela da čitam.

Tako je izgledala. Obzirom da sam bila samo treća godina srednje škole,ništa nisam razumela i ništa mi nije bilo jasno,ali kada sam videla da je naslov ''Kolekcija britanskih autora'' odlučila sam da je ipak kupim. Nisam ni slutila da će mi ovih dana biti najbolji prijatelj koji se ne odvaja od mene čak ni dok sam u kuhinji i spremam doručak,guram se po gradskom prevozu ili pak ležim u krevetu nakon napornog dana. To je prijatelj koji može lepo da me nasmeje,koji ima izuzetno prijatan stil, savršeno uklopljene rečenice,potpuno jednostavne,ali ipak nekim gospodskim jezikom pisane,koji u sebi nosi jako potresne priče,od ljubavnih do onih najtežih životnih....
Ispod ovog velikog naslova piše:''Plain tales from the hills''-Jednostavne priče iz brda...baš govori o ovome što vam sada opisah. A čije su to priče? Ne znam da li ste čuli,reč je o Radjardu Kiplingu(Rudyard Kipling).
Ne znam mnogo o tom piscu niti knjizi,sem da su osma i dvadeseta priča sakupljene iz naroda i štampane,a za ostale nema napomene sem da su posvećene najduhovitijoj ženi u Indiji. Pa,pretpostavićemo da su njegove. Knjiga štampana u Lajpcigu. Zašto? Ne znam.

Mislim da je Radjard kao pisac obavezan studentima engleskog jezika na časovima engleske književnosti,mada nisam sigurna. Bilo kako bilo, ova knjiga je magična. Priče nisu povezane,samo su sa istog područja,ali ja ako ih ne čitam redom kojim su štampane u knjizi neću razumeti ni jednu. Svideo mi se naslov osme pripovetke i kada sam uzela da je pročitam,ništa mi nije bilo jasno,a onda sam počela od početka. Kada sam stigla do osme,pročitala sam je u cugu i razumela apsoluno svaku reč,pa čak i ono dublje značenje koje priča nosi u sebi. Zaista začuđavajuće,zar ne? Ako to ne smatrate magičnim,onda ću ja reći da se njena magija ogleda i u nečem drugome-stilu. Rečenice su toliko neuobičajene,a tako razumljive,lepe i čitke. Jako su duhovite i opisi su izdašni. Napisaću vam samo neke rečenice iz knjige kako biste uspeli da osetite čar engleskog jezika i stila koji pisac koristi. Naravno napisaću na engleskom,ali neću prevoditi,jer nema smisla...onaj ko ne razume engleski,jednostavno neće moći da razume o čemu govorim. Pak,imam jedan problem! Zagubila sam mnogo lepih rečenica. Pročitala sam mnogo priča i sada ne znam u kojoj se koja rečenica nalazi,jer u početku nisam beležila. Ipak ću napisati neke koje sam prepisala,a ostale ako nađem dodaću ih naknadno...


SNEAK PEAK:

Opis:

-''When a Hill girl grows lovely,she is worth travelling fifty miles over bad ground to look upon. Lispeth had a Greek face-one of those faces people paint so often,and see so seldom. She was of a pale, ivory colour and, for her race, extremely tall. Also, she possessed eyes that were wonderful...''

-''His was a face to dream about and try to carve on a pipe-head afterwards.''

Rečenice:

-''A woman's guess is much more accurate than a man's certainty.''

-''The silliest woman can manage a clever man; but it needs a very clever woman to manage a fool.''

Kada opisuje jednog vrlo ružnog čoveka pisac kaže:

-''Now horses used to shy when Barr-Saggott smiled.''

Veoma duhovito,ne?
 Baš mi je krivo što sada ne mogu naći ništa više.Potrudiću se da zabeležim još koju rečenicu pre nego pročitam celu knjigu.

Fascinantna je objektivnost i otvorenost pisca,koji u svakoj priči provuče sebe,ako ne piše u prvom licu,što često radi,kao onaj koji svedoči o tim pričama,ili pak neko ko se samo u jednom delu priče pojavio kao onaj koji takodje sudeluje u njoj,a nije narator,osim u tom delu. Kao što sam već rekla teme su razne,većinom ljubavne priče,misleći na ljubav i među istim staležom,i ljubavni problemi zbog staležnih razlika i mnogo čega drugog...evo,slučaj kod opisane Lispeth je razdaljina između nje i čoveka kojeg voli. Pored ljubavnih tema govore razne mudrosti i o životu. Evo jedan citat kao primer:

''Let a puppy eat the soap in the bath-room or chew a newly-blacked boot. He chew and chuckles until, by and bye, he finds out that blacking and soap make him very sick; so he argues that soap and boots are not wholesome. If he had been kept away from boots, and soap, and big dogs till came to the trinity full-grown and with developed teeth,just consider how fearfully sick and thrashed he would be! Apply that notion to the ''sheltered life'', and see how it works. It does not sound pretty,but it is the better of two evils.''

Zašto sam uopšte pisala o ovoj knjizi? Pa zato što je na mene ostavila ogroman utisak,i mislim da je vredna da svako zna za nju...ne knjiga kao njiga,već priče same po sebi...potražite negde ''Plain tales from the hills'' i možda ćete i vi osetiti ono što sam ja osetila tokom čitanja. I nadam se da sam vam makar malo dočarala lepotu tog jezika i priča ovim rečenicama. Javljam se sa novima...!

Letnje noći

Imam potrebu da pišem o letnjim noćima. Nadam se da mi niko neće zameriti. Pitate se zašto? Zato što ja,blago rečeno, ne podnosim leto i vrućinu. Ali ovoga puta pokušaću(ali samo kažem da ću pokušati) da napišem nešto lepo o njima.

Evo kako neki vide leto...Ona peva o kafiću u kome će provesti divno leto sa svojim VOLJENIM ili sa dečkom...kako god...ali čemu? Zašto svi leto vezuju za srećne ljubavi,lepe i romantične trenutke sa partnerom ...? Ja sam svako leto single...i to samo leto...dobro,ne svako,ali svako drugo onda...i samo preko leta sam single...nije mi jasno šta u letu ima da tako pevaju, pišu i snimaju filmove o zaljubljenima...meni su mnogo romantičniji trenuci ljubavi u snegu...Dobro,hajde,priznajem...gledanje zvezda pod vedrim nebom u mlakim(namerno kažem) noćima na travi...Ali ako živite u gradu,nema zvezda na nebu,tj ne vide se od svetla tog velikog grada,i ako ih ima, trava bocka jer smo oskudno obučeni,a još ako smo se pre toga onako dobro oznojili onda ćemo teško poskidati sve deliće listova trave sa sebe...pa čemu to? Verujte mi,slušam sama sebe šta mislim i delim ovde sa vama i pitam se šta mi se to dogodilo...Nekada sam svaki mogući trenutak provodila na travi sa voljenim,uživala u tako nekim trenucima,ali sam valjda od optimiste sada samo postala realista...ne vidim ništa mračnije od realnog ovde...Za mene sada leto znači nešto potpuno drugo-slobodu.
Opet mogu da opovrgnem sama sebe,jer ne, nismo slobodni kada je leto...znoja i vrućine nikako ne možemo da se osolobodimo,ali ako to ne uzmemo u obzir onda smo definitivno na konju. Ako bismo se sada postavili na mesto pećinskog čoveka na primer onda bismo to lako mogli da pokažemo...pa ću ja sada to i uraditi...Zamislite da ste čovek u ono doba....Živite u jednoj pećini koja ima klimu.
Evo,da doprinese malo atmosferi u pećini: (naša najlepša pećina u Srbiji,i najpoznatija,za sada)

 Šalim se....u pećini je temperatura niža nego napolju i potpuno nemamo problem sa vrućinom. Kada poželimo možemo slobodno da izađemo iz pećine,pa makar iz bez odeće ,jer je dovoljno toplo i ona nam ne treba. Plodovi su već sazreli,izadjemo iz pećine,malo prošetamo okolo,uberemo prvo što nam dođe po ruku ili baš određeni plod koji nam se jede u tom trenutku i uživamo u njemu...možemo u bilo kom trenutku otići do reke ili jezera i baciti se u njega,jer su i noći tople pa slobodno možemo to da radimo...Što se tiče prirode pružila nam je sve, potpunu slobodu nam je dala i podarila sve na dlanu...A mi ljudi što smo to sada uništili gradskim prevozom,isušivanjem reka i jezera..pa to je već problem druge vrste...Ali leto je definitivno godišnje doba slobode...Ni manje ni više. I naravno,pruža divno raspoloženje jer je većina ljudi naviknuta da se obraduje kada je lepo vreme i sunce napolju(kod mene baš to i ne važi-kiša rules!) Takođe i meteoropate ne moraju mnogo da brinu jer je leti uglavnom po nekoliko dana vreme apsolutno isto,a i kada je promena vremena brzo se dogodi pa ne uzrokuje višednevne glavobolje i ostale -bolje...Činjenica je da temerature ponekad mogu biti previsoke za naš pojam,ali to je opet naš problem što živimo na području gde nisu mnogo visoke temperature(Egipćanima,eto ne smeta),ali nekada su bile pećine i reke,a danas eto klime i bazeni...tako da nam dođe na isto(sem kad nemamo klimu-moj slučaj-užaaas!). I još jedan problem..ljudi su mislili da će biti lakše ako budu gradili ka suncu a ne od njega...pa eto,malo su pogrešili,jer mi živimo na zemlji,od nje dobijamo i treba u nju i da idemo,a ne živimo na nebu...ali šta da se radi...ja ne mogu to da promenim....No,da se vratim ja letnjim noćima....Kada je zima,i kada sam na stanici,čekam bus i dah mi se ledi i dobija neku belkasto sivičastu boju onda se setim letnjih noći....Setim se kako nisam mogla da dišem punim plućima zbog visokog pritiska i visoke temperature vazduha,kako sam ležala na navodno hladnoj posteljini koja je vrela istog momentka kako legnem na nju(neću reći u nju jer nema pokrivača),kako sam se prevrtala i pokušavala da nađem deo tela koji nije prekriven lepljivim znojem kako bih mogla da se naslonim na njega i tako zaspim,i kako me ruka boli od mahnitog mlaćenja lepezom kako bih se iole ohladila,i moje isčupane i ispucale kose,ali ne od sunca nego od skupljanja u punđu kako bi mi se vrat manje znojio. Još se setim onih muva kojih nikako ne mogu da se otarasim iako živim na 12om spratu,koje lete baš kao bez glave po sobi,i onih crvenih ranica na koži koje mnogo svrbe...da,naravno da su od komaraca...uh,kad mi prozuje pored uha,i još ih brkam sa muvama koje zuje u drugom kraju sobe...Uuuu,a omiljeni miris leta-zapečeni urin u podzemnim prolazima ispod grada...a mogu se osetiti i u prolazu na gotovo svakom većem ćošku ili raskrsnici...čak se setim i one potrebe koja se javlja tokom tog tako ''prijatnog'' doba-da nosim što manje odeće na sebi ili što kraću odeću...onda potpuno zaboravim one svoje principe koji stupaju na snagu kada su ostala 3 godišnja doba a to su da ne volim da pokazujem svoje telo i da ne nosim velike dekoltee i suknjice i tako to...da,potpuno ih zaboravljam i slobodno furam mini,mini,mini suknjice pokazujući skoro sve delove tela osim onih koje skriva donji veš,i nimalo se ne obazirem na osvrtanje muškaraca po ulici...Leti mi moto postaje:''Mogu samo da gledaju'' i uvek sam namrgođena...a moto tokom ostalih god. doba mi je ''U osmehu se krije izvor sreće''...Kako fino,zar ne...? Eironeia. Samo to ću reći.Da,kod leta volim klošarenje u parku,jer smo mi,jelte klošari...To je fino kad je društvo super i još uz onu kafu u limenci...Ali ponekad poželim da odem negde gde je dobra muzika,da se iskačem i izigram baš kao i zimi,ali svi klubovi po centru su zatvoreni a na splavovima furaju narodnjaci.Znam da ima i onih na kojima nisu narodnjaci ali leti sam oskudno obučena a momci će to itekako primetiti i svaki momenat prilaze devojkama(kakve god one bile i kako god izgledale jer summer flirt je najbitniji) i onda će me tako prekidati svakih 15 min,verovatno,i ništa od mog skakanja i igranja...a i sama pomisao da me neki tipovi skidaju pogledima me užasava...zato se ipak držim parkova...ili svog kreveta...a,ne mogu da spavam...kada mi je komp upaljen,da bih gledala film,temperatura se podigne za još 30 stepeni tako da radije ne bih to radila...i onda tako legnem,ulepljena(iako sam se istuširala pre samo 2 minuta) i slušam grad...e to je lepo...zaista lepo...volim zvuke leta.... kad smo već kod zvuka,ova pesma što sam vam dala mi je više neka rana jesen ili kasno proleće pa ću sad staviti onu koja me stvarno podseća na ovo pakleno leto...

Tako je jaka,onako baš kao kada ležim u krevetu,osećam ugrejanu krv koja struji kroz telo,znoj koji se sliva niz vrat i čelo,vazduh koji struji od lepeze ka meni,čujem udare krila kada muve lete,auspuhe motora koji prolaze duplim trakama nedozvoljenom brzinom,škripanje ljuljaški koje su još tople, cvrčanje betona i metala na ogradama terasa,pokoji šum lišća na drveću kada dašak vetra svrati u kraj,komšije koje otvaraju prozore nadajući se da će malo milostive prijatnosti da im uđe u stan,suvi kašalj onih koji su previše stari ili slabi da bi podnisili te paklene temperature....moćna mi je pesma baš...i ja se nekako tako osećam u letnjim noćima iako mi je pretoplo da bih se kretala ali svakako snaga duha raste i divlja i inspiracija mi se rađa svakom kapljicom znoja sve više... Kao i sve što je nekada bilo deo nas,koliko god dobro ili loše, nedostaju mi letnje noći kada je zima,i kada sam na stanici,čekam bus i dah mi se ledi i dobija neku belkasto sivičastu boju....

Ispravnost ili Sreća? Čemu je cena veća?

Sećate se kada smo bili mali,onako baš mali,neke 3-4 godinice...? Sredina leta,kao sada,40 stepeni celzijusa...
A na stolu napolitanke...jaoj,nema veće sreće od toga. Onda onako sa ogromnim osmehom na licu otrčimo do stola,i počnemo da jedemo one napolitanke,naravno prelivene čokoladom,sa obe ruke,i trpamo u usta više nego što možemo da pojedemo,i onda nam onako ta čokolada padne i zaprlja majicu koju je mama baš prekjuče kupila u nekom skupom butiku kako bismo imali šta da nosimo na krštenje sledeće nedelje...da,to je to...to je ono što predstavlja moje pitanje u naslovu..i počinje od onda kada prvi put uradimo neku stvar sami, na svoju ruku...samo što smo tada tako mali da ne znamo šta je ispravno i ne pitamo se da li je ispravno to što radimo.  Meni je evo tek sad sinulo ovo pitanje. Valjda sam sada shvatila da i ispravnost može da nam pruži neko zadovoljstvo ali se ono nekada sukobljava sa srećom....i zaista se pitam kojem od ta dva je cena veća...

Čovek dok je živ ne može da zna šta je ispravno a šta ne,ali su ljudi tamo negde u neko davno vreme,možda čak i spontano uveli neke principe ispravnosti i neispravnosti. Nekako mi u podsvesti stoji da se to zove vaspitanje...verovatno....mislim da to šta je ispravno polazi iz kuće,kako to kaže narod. To onda vodi konkluziji da je ono što je nekome ispravno za drugog pak neispravno i da je to sve tako individualno i subjektivno....Ali neću sada da se bavim time. Ostavićemo to po strani. Uzmimo sad jednu stvar da znamo da je sto posto nezdrava i neispravna...hm,recimo pušenje cigara...meni je to neispravno i lekari kažu da nije zdravo,ni pod kojim uslovima. I sad,ja znam da neću pušiti jer smatram to neispravnim ali...imam drugaricu koja voli da puši to je čini srećnom. Ona smatra da ne treba da prestaje i srećna je kada može da puši koliko želi. Roditelji su joj rekli da može da popuši po jednu paklu dnevno...i ok...išlo je to tako neko vreme...e onda je izbrala baš mene da mi se poveri i da mi kaže da ustvari puši dve pakle dnevno. Odrekla se mleka,bioskopa i još nekih stvari kako bi mogla da kupuje po još jednu paklu i da je krije u torbi i onda kada popuši onu ''dozvoljenu'' paklu ona ubacuje cigare iz one skrivene kako njeni ne bi videli...kada mi je to rekla meni nije bilo baš svejedno...dve pakle dnevno zar? Rekla sam joj da to nije dobro i htela sam da joj kažem da prestane ali kada sam videla ogromnu sreću u njenim očima što to radi i što može sama da raspoređuje šta radi jednostavno nisam mogla...Onda sam poželela da kažem njenim roditeljima šta radi pa da je kao slučajno otkriju i da joj zabrane to ili jednostavno da joj objasne...ali se onda u meni rodilo ovo pitanje...da li uraditi ono što je ispravno(po mom trenutnom shvatanju) i bolje za tog nekoga ili ga pustiti da bude srećan bez obzira na posledice koje nosi ta sreća?  Jako je teško odlučiti za nekog drugog,ali zamislite kako je tek teško odlučiti kada treba sami za sebe da odlučimo,pogotovo što mnogo,baš mnogo puta ne vidimo sebe sa strane i ne shvatamo da nešto radimo neispravno i kakve posledice nešto može da ostavi,jer smo zaslepljeni onom srećom ili lepotom tog nečega što radimo...Ne znam,zaista ne znam da odgovorim na ovo pitanje još uvek...tako je teško odlučiti....mozda je najbolje da pokušavamo da radimo ono što mislimo da je najispravnije do onda dok ne počne da nam stvara nezadovoljstvo,jer najbitnije je da se dobro osećamo,samo tako možemo biti dobri i prema sebi i prema drugima,a što se sreće tiče...pa iako je možda neispravno a mi ga činimo zarad sreće mislim da je najvažnije da budemo veoma dobro informisani o tome što može da nam se desi kasnije,da budemo svesni svih posledica i dobrih i loših i da onda vidimo da li možemo da ih podnesemo i da li želimo da platimo toliko za sreću u datom trenutku....

Sećam se...

Kada noći spuste svoja krila nakon dugog leta,
Ostanem sama u gorkoj praznini,
Ispuni me neka tuga i seta,
Osetim tvoju dušu u suvoj tmini,
Udahnem duboko uspomene onog leta i
Poželim te opet u svojoj blizini.

Daruješ mi poglede muzičkih nota,
Uzimaš mi ruke umorne od odmora,
Sviraju majstori gitare i fagota
A ti strepiš od ljubavnog prodora.

Mnoštvo se kružnih slika modrih lica roji ,
Osmeh tvoj igra tango sa očima mojim,
Vetar nam tiho uzdisaje broji,
šapnem:''Zvaću te svojim.''

Otkucaje brze srčanog sata čujemo,
Svetla grada u daljinu trče polako,
Mi kao da čudan san snujemo
Kada si me usnama oblačnim tak'o,
I sada u brodu ''San'' u novo jutro putujemo.

Jedna davna pesma za davnu ljubav

Beli sneg na zemlji sija...
Beli oblaci na nebu plove...
Bela krila andjela na freskama stoje...
Ali ništa nije belo poput tvoje duše.
Misli tvoje toliko su čiste da i same
predstave zla na ovom svetu ruše.

Kapi rose jutarnje postaju crvene
boje jer i one se stide svoje čistote
pored dobrote tvoje.
Svako ko kroči na prostor blizu
tvoga srca, koliko god bezgrešan bio,
zbog ukaljanosti svoje roni suze i grca.
Ali onaj koji ne oseti patnje svoje zbog
blagostanja ljubavi tvoje taj...

...taj je skinuo sav prah zvezdani
i pobrao sve alge iz mračne morske bezdani,
taj je pojeo svo voće iz rajskog vrta
i stigao do najvišeg zemaljskog rta...
...taj je srećniji od svakog čoveka na planeti,
srećniji od svakog mitskog bića i oseća onaj mir sveti
koji se oseća posle tog savršenog otkrića...
...tvoje ljubavi!

Uspomene

Nedostaje mi prethodni život. Da,nisam umrla, i ne morate da umrete da biste imali prošle živote.Može to da se desi čak i ako ste živi iako vam sve to izgleda kao jedan život. I tako kažem,baš mi nedostaje moj prethodni život trenutno. Nisam sigurna da li ceo ili samo delovi njega. U svakom slučaju,kada mi se vraćaju uspomene u ovom životu iz onog prošlog sećam se onih najtežih i najbolnijih trenutaka i perioda,a oni su ustvari bili najlepši i najdragoceniji. Sećam se jednom,bila sam mnogo bolesna,nisam išla u školu,ali nisam dala da se vidi na meni kako mi je,i stvarno sam se trudila da se ponašam kao da sam zdrava...u to vreme jedna drugarica je bila uz mene non-stop a nije čak ni znala kako mi je i koliko mi je teško bilo...Tada mi je prijalo njeno prisustvo,ali nisam shvatala koliko će mi to značiti kasnije,kada ozdravim i eto,odem u neki novi život i kada se osvrnem i shvatim koliko mi je to ustvari tada značilo i koliko mi je pomoglo,mnogo više nego što mi je tada delovalo...uvek ću joj to pamtiti i ceniti...Onda se sećam kada sam bila ostavljena,zbog svoje greške, patila sam mnogo. Toliko da sam se razbolela od tuge i plakanja i dve nedelje nisam ustala iz kreveta...plakala sam danju,plakala sam noću...a onda,onda se pojavila jedna devojka koju sam slučajno upoznala i koja je znala kako da me izleči od tuge..uvek je imala reči da me nasmeje koliko god tužna ja bila. Na licu mi se videlo da sam užasno tužna i očajna ali ja sam to sve manje i manje osećala zahvaljujući njoj,i iz toga sam izašla samo još jača...Živele smo u zgradi do zgrade...prozor od sobe moga brata je gledao na prozor njene sobe,samo što sam ja bila na trećem spratu,a ona na prvom. Onda sam ja naterala brata da on spava u mojoj sobi a ja u njegovoj.Naučila sam je slova za gluvoneme i onda smo svaku noć pred spavanje pričale tako što upalimo svetlo u pozadini i onda senkama ispisujemo slova na prozoru i želimo jedna drugoj najlepše želje za snove i za budući dan. Ona je znala šta ja želim,i ja sam znala šta ona želi. Imale smo tradiciju da se svako jutro sastajemo u nečijoj kući,da li kod mene ili kod nje...obično je bivalo da smo kod one koja prva napravi kafu ili koja prva kaže:''Dodji kod mene.'' Nes kafa...hm..možda sam već tada postajala zavisnik od kafe...Kako da i ne budem,kad me veže za osobe koje mnogo volim i za prelepe trenutke...Takodje poslednju nedelju njene škole,a kada sam ja završila ranije zbog prijemnog nakon četvrte godine svako veče smo išle u kafić koji se zove ''Abraš'' i tamo smo igrale neke moje madjarske karte i pile nes kafu. Dolazilo je mnogo ljudi,i oni koje smo volele i oni koje nismo...Obožavale smo tamo da sedimo zavaljene u ogroman kauč i da se smejemo toliko glasno da smo privlačile pažnju svih,a pogotovo onih koji nas ne vole i koji nas pakosno gledaju ispod oka sa velikom mržnjom moja bi nas prostrelila kada bismo obratile pažnju.Samo što mi to nismo radile. Bilo nam je važno samo da smo zajedno i uvek smo imale čemu da se smejemo,da smišljamo neke priče o budućnosti,o novim životima,o onome što bismo mogle da radimo kada budemo dovoljno odrasle da osnujemo svoj posao...prvobitni plan je bio da imamo kafić zajednički,i da ,onda smo smišljale kako bi to trebalo da izgleda...Ali opet ću se vratiti na onaj deo kada sam bila ostavljena,jer i tada smo imale divne trenutke..ali,da vam kažem iskreno,u tako nekim teškim trenucima shvatamo kako nam male stvari mnogo znače. Jedno veče posle redovne šetnje posle škole prolazile smo pored prodavnice i ja sam ugledala prelepe zelene jabuke,ali one slatke...moje omiljene i morala sam da ih kupim...kupila sam tri jer sam toliko novca imala...onda smo pojele po jednu i jedna je ostala...Ujutru kada sam otvorila oči u bratovoj sobi bilo je mnogo hladno jer je celu noć bio otvoren prozor a bila je zima,kasna zima,pred proleće. Bilo je savršeno hladno....Pored kreveta na poličici stajao je radio i samo sam pritisnula dugme i muzika je počela...Da,to je bila moja omiljena radio stanica,koja ima odličan jutarnji program i odličnu muziku uz njega...Kada sam čula da je prethodnu noć 5 beba u bolnici došlo na ovaj svet,3 devojčice i 2 dečaka,ugledala sam onu jabuku na stolu,uzela je i legla da slušam predivnu muziku. Onda sam uzela telefon i nazvalu nju. Prvo što sam joj rekla jeste da ništa u životu ne može da mi znači više nego to što kada otvorim oči i doživim tako savršeno jutro imam sa kime da ga podelim. I stvarno sam to mislila. Stvarno to mislim. Kada sam se selila u moj novi,tj. budući život znala sam da će mnogo toga da izostane,da neće biti više jutarnje kafe u malom sobičku plavo-zelene boje, smejanja na sav glas sa jednom ludom osobom braon kose,ogovaranja mojih i njenih simpatija,ali češće mojih :), skrivanja od fotoaparata...i tada,kada sam se selila sedela sam na stepenicama i plakala kao malo dete,neobuzdano, glasno, gušeći se u sopstevnim suzama, sa nekontrolisanim disanjem i nekontrolisanim mislima...ne volim suze jer su slane...I ona to zna i zato je bila tu uz mene da ih briše sa mog lica...i to je bio jedan od najtežih trenutaka ali i njega se najviše sećam. Sećam se čak materijala majice koja je pokrivala rame na koje sam spuštala glavu da plačem...i onda,narukvica,njoj omiljena,koja je tako išla uz nju i koja joj je tako dobro stajala našla se u našim rukama. Ona ju je gurala u moje dlanove a ja u njene. I naravno,završila je na mojoj ruci,a onda je ta luda osoba još ustala da pomogne da se sve kutije sa mojim i bratovim stvarima naguraju u gepek i zadnja sedišta kola...a onda je trebalo nagurati mene na sve te stvari.:) i onda sam odlazila...Težak trenutak,ali pamtim ga sa osmehom. Mislim da je sreća to što sve najbolnije trenutke pamtim sa osmehom i rado ih se sećam. Mada,ne posećuju me tako često. Ponekad samo. Uspomene...ja ne volim uspomene,mnogo mi je loše pamćenje i moto mi je bio:''Sećanja su za starije ljude.'' ali izgleda da neke stvari ne mogu da se zaborave i znače mnogo,da nas podsećaju da će ovakvih trenutaka biti i u budućnosti, jako bolnih ali ćemo ih se sećati sa osmehom...

Novi dani,novo vreme,nova razmišljanja

Počinjem da pišem ovaj post uz doručak...a posle toga moram da raspremim sobu i to brzooo jer dolazi tata nakon mnogo dana posla na jugu Srbije i bilo bi fino da mi soba bude uredna...čudnu kombinaciju imam za doručak,palo mi na pamet da pomešam salamu,šampinjone iz tegle,neki čudan sir i još jednu vrstu sira,neki dimljeni...lepo je bilo,ali me mrzeo da pravim više pa sad sad još uvek gladna...ah,popiću kafu pa će proći...zašto ja ovo uopšte i pišem? Hm,pa da,zato što će ići u deo ''Razmišljanje za razmišljanje'' a ovo i jeste moje trenutno razmišljanje..Kako mogu da mislim o tako trivijalnim stvarima? Pa zato što sam se umorila više od preterano teških pitanja o postojanju i funkcionisanju u ovom svetu u kojem se nalazim...Bila sam juče dugo sa mamom na splavu na kafi i pričale smo...drago mi je što više nemam 14 godina i što više nisam kreten mali nezreli kakav sam bila...sada sam osoba koja može da sedi sa odraslima i razgovara ozbiljno o važnim i bitnim stvarima. Hm,a pre dva dana sam plakala zbog toga što sam bila sigurna da nisam dovoljno zrela, da nisam dorasla svojih 19 godina i da sam sebična osoba. Ali to je prošlo, nije više ni vredno pričati o tome... Ono o čemu želim da pričam jeste na osnovu čega ljudi mogu da znaju da li su zreli ili ne, da li su dorasli životu pred sobom i da li su sebični ili ne. Imam veliki problem u glavi trenutno jer ne znam,naglašavam NE ZNAM ko je taj čije mišljenje i savete mogu uzimati kao relevantne kada je u pitanju život, mišljenje o meni ili o drugim ljudima. Trenutno me ne ineteresuju drugi ljudi i kakav je ko,interesuje me samo kakva sam ja. Već mesecima pokušavam da pronadjem sebe i da kad mi neko kaže: ''Uh,ti si takvo iritantna!'' (na primer) a ja da mogu sa sigurnošću da kažem:''Pa to sam JA!'' i da ne brinem zbog toga. Želim da upoznam sebe i da znam šta mene čini onakvom kakvom jesam,da znam šta opravdava moja dela i moja razmišljanja. Mama mi na to kaže da previše razmišljam sada o tome,jer sam mlada i da treba više da živim a manje da filozofiram o životu. Možda i jeste u pravu,i možda neko može tako,ali ja ne,jer znam za sebe samo da moram da vidim smisao u aposlutno svemu kako bih mogla da ga radim,pa čak i u usisavanju i pranju sudova. :) I tako se sada osećam kao apsolutno prazna tabla...To kao nije loše jer možeš da pišeš ono što želiš...pa da,ali ja opet ne želim da biram i da namećem sebi osobine koje želim da me čine,ne želim da gradim sebe već da upoznam sebe,da shvatim kakava sam, da otkrijem svoje osobine,svoje afinitete i principe...Trenutno sam potpuno izgubljena u velikom vrtlogu morala i nemorala,raznih principa,shvatanja,osobina,mana,vrlina....I nemam pojma šta je dobro a šta ne. Pogotovo mi je problem što ne znam po čemu da merim šta je dobro a šta ne. Stalno sebi govorim,i kada pričam sa drugima da čovek jedino u sebi može pronaći ono što je dobro i ono što nije,jer svako je drugačiji,neko voli cirkončiće a neko ne,tako je za nekoga dobro i lepo da izlazi u grad u veoma malo odeće koja ne pokriva gotovo ništa a za nekoga nije. Kad malo pogledamo oko sebe vidimo da ima toliko ljudi da ih ne možemo ni sagledati sve i onda nam u jednom deliću mozga sine da su svi oni različiti i da ne vredi da se trudimo da budemo što bolji,težeći ka savršenstvu zbog njih,kako bi svi oni rekli da sam ja napr. predobra,jer uvek će biti neko kome ja neću biti dobra jer on ima drugačije prinicpe,drugačije percipira svet i stvari oko sebe. I tako ja začuđena živim sa mišlju da samo u sebi mogu naći svoja shvatanja o dobrom i savršenom i moralnom i ispravnom,a opet tražim sve to u drugima. Zašto? Ne znam,valjda jer shvatam da ne živimo sami i da ipak moramo da se ponašamo po nekim ustaljenim ali nepisanim pravilima društva i čovečanstva,ali to samo ako želimo da nadjemo nekoga u društvu sa kime ćemo moći da provodimo vreme i da nam bude lepo. A možda i zato što,kao što rekoh već, prazna sam tabla i ne mogu na praznini praviti smernice jer prvo moram da iscrtam osnovne prave linije,koje opet tražim tamo negde jer moram da biram od već postojećih,i onda se plašim da izaberem nešto,a da pre toga nisam upoznala sve ostalo,da ne bih slučajno pogrešila u izboru(neke osobine se stiču,ne mogu nam biti urodjene,njih biramo,a one druge pronalazimo u sebi). Nemam pojma,baš se čudno osećam,ne mogu čak ni svoje mišljenje da formulišem. U velikim sam dvoumljenjima i lutam tako stalno od mesta do mesta,od pogleda do pogleda,od oblaka do oblaka,od travke do druge travke i tako stalno...Stalno se pitam da li i drugi razmišljaju o tome,da li i oni traže sebe ili jednostavno osećaju kakvi su,ili ih to prosto ne zanima i žive kako osećaju....ako već imaju izdefinisane prinicpe i obosine po čemu su ih definisali,po čemu su ih birali,kako znaju da li su dobri ili ne...nikako da počnem da osećam sebe...onda samo idem i pitam druge kakva sam to ja....strašno zar ne?

From listening comes wisdom and from speaking, repentance.

Negde sam pročitala ovu izreku,ili bolje reći mudrost...Ne znam ko je to rekao. Za one koji ne vladaju engleskim jezikom baš dobro evo prevoda:

''Slušanjem dolazi mudrost,a pričanjem kajanje.''


Trenutno se apsolutno slažem sa tim. Želela sam da to podelim ovako javno jer mi se toliko dopalo i baš duboko je ostavilo trag u mojim mislima da mi se čini da ću pokušati da se vodim time neko naredno vreme...veoma istinito...