Jovana:
Evo sela sam da doručkujem, ide Kerber u pozadini. Svakog puta kad ih slušam redovno se setim sedmog razreda osnovne i Zizija, ringišpila i vozova u naselju Kolubara. Glupost.
Nego, nisam zato uzela da pišem, nego zato što sam prethodna dva dana provela u krevetu gledajući seriju koja mi nije ništa specijalno zanimljiva i bitna. I to ne zato što sam bila bolesna, nego zato što sam konačno dopustila to sebi, iako nisam bolesna. Da, Jovana, u redu je dopustiti duši da se odmori od svega i dva dana ne raditi ništa-međutim....
Uvek kod mene mora nešto da se komplikuje. :) Normalni ljudi kad im treba odmor, oni uzmu odmore se, posle toga ustanu i nastave sa životom. A kod mene? Kod mene ne. Ja kad ležim dva dana i odmaram se, ja moram da analiziram zašto sam, pobogu, dva dana provela u krevetu, kad sam mogla da sredim kuću, da završim prevode, mogla sam da odem da šetam, bilo šta što je korisnije od ležanja u krevetu i gledanja serije.
A zašto sam ja sad sela da analiziram koji sam đavo provela dva dana gledajući seriju? Pa zato što se ne osećam niti srećno, niti ispunjeno, niti odmorno posle ova dva dana "odmaranja". Kad god bih ustala iz kreveta da odem da napravim još jednu kafu u nizu, ili do toaleta i na trenutak skrenula pažnju sa serije ja bih se izgubila u mislima o tome kako mi nešto fali, i kako moram da ispunim prazninu u grudima. Sad trenutno čitam knjigu "Kako da lako prestanete da pušite" od Alena Kara, i knjiga je fenomenalna, ali pominjem je jer čovek upravo priča o tome kako kad si navučen na drogu, ili neku zavisnost, onda u periodu odvikavanja postoji ta praznina koje se svi plašimo i onda pokušavamo da je zatrpamo tom zavisnošću. Od čega sam ja zavisna, jebote? Mislim, osim cigara, kafe i posla. Došla sam do zaključka da moja praznina nema veze sa odvikavanjem od cigareta, kafe ili bilo čega sličnog, jer i nakon što završim cigaretu ja osećam tu prazninu u grudima. Da li je praznina tu jer sam zavisnik i od pažnje? Možda zato što sam zavisnik od opterećivanja mozga učenjem novih stvari da skrenem pažnju sa praznine? Možda zato što sam zavisnik od uspeha i osećaja da sam nešto ostvarila? Možda zato što sam zavisnik od blebetanja?
Onda se zapitam, da li je moja potreba da budem okružena ljudima, imam pažnju, ljubav i želju da se delim sa nekim ljudska, ili je to pak zavisnost kao što su i cigarete? Ako se "skinem" sa tih zavisnosti, da li ću onda postati kao robot, i koja je poenta života onda?
A pazi sad, onda imam i zavisnost od samoće, jer ako sam previše dugo okružena ljudima, samo žudim sa samoćom, kao kad moram da izađem na cigaru, i stvara mi se osećaj nelagodnosti kad nisam sama.
Kakav je ovo sve haos, i šta se tu koji đavo dešava?
Pojma nemam, pa sam sela da malo popričam sa dušom ovako, možda ona ima neke odgovore.
Dušo, da li su navike koje smo stekli zapravo naše zavisnosti? Zavisna sam i od toga da operem zube kad ustanem, zar ne?
Čoveče, ponekad mi se ovaj život čini tako težak i nedokučiv. Zašto sve mora biti tako komplikovano? A možda je zapravo previše lako da bih ga ja shvatila, pa ga sama komplikujem. Al meni stvarno nije normalno da provedem život tako da idem i radim stvari iz potrebe da ispunim nevidljivu zjapeću rupu u grudima. Who the f8ck does that?!
Duša:
-Pa možda zapravo svi. Evo, Jovana, ja kao tvoja duša ti kažem, da pošto nemam fizički oblik ne mogu ti izgovoriti da ti nešto treba, već samo kroz emocije mogu da komuniciram sa tobom. Eto, juče kad si bila napadnuta od strane onog šalabajzera na netu osetila si odbojnost i neprijatnost u grudima, tad sam ti jasno i glasno "osetila" -" Odj8bi tog majmuna, i ajmo dalje". I kad si to uradila, bilo ti je lepo, i taj osećaj je nestao. Sada ti kažem- ta praznina koju osećaš u grudima ja sasvim okej, i ne treba da se učiš da ne osećaš to da bi postala "nezavisnik", nego treba da naučiš da prepoznaš moj jezik, da znaš kada ti govorim da nam nešto treba, i da znaš šta je to što nam treba, jer je to skroz okej. Znam da ti je teško da se snađeš u ovom svetom trojstvu duše, tela i mozga, i da proceniš šta ide od mene, šta od potreba tela, a šta mozak koji je istreniran socijalnim obrascima traži iz starih navika, ali ako budeš provodila vreme u samoći sama sa sobom, i ovako pričala sa mnom, možeš to polako navežbati i doći ćeš do odgovora. Nemoj bežati kad je strašno, stani, pogledaj.
Kada uđeš u mračnu sobu sa svetlosti, čini ti se da je potpuni mrak, i da ništa baš ne vidiš, i od straha pobegneš napolje. Ali, ako si hrabra samo još koji trenutak, oči ti se naviknu na mrak i počinješ da razaznaješ objekte u mraku, i počneš sve da vidiš jasnije. To je to, budi hrabra samo još malko duže, ostani u toj praznini, i polako će ti se osećaji privikavati na to da ih jasnije razaznaješ.
Evo npr. sada dok pišeš ovaj tekst, pomislila si da će ljudi koji budu čitali ovaj tekst pomisliti da imaš poremećaj dvostruke ličnosti, i da nisi normalna, da te je sramota, ali bez obzira na to, dozvoljavaš meni, duši svojoj, da iz podsvesti, ove reči samo izbacujem na papir, ostala si hrabra bez obzira na osude svih oko tebe, i poštuješ me. Tako i kada sediš sama u samoći ostani hrabra, sedi u praznini, oseti je i znaćeš šta nam treba i šta je zapravo potrebno da ta praznina nestane.
Jovana:
-Hvala ti na ovim uvidima, dušo. Razumem. Ali, vidiš, gledala sam neke videe na internetu juče: "How to not feel empty inside", i "Why do we feel emptiness" i psiholozi kažu da je to zato što u detinjstvu i mladosti nismo mogli da budemo svoji, i nismo mogli da izrazimo svoje emocije, niti smo dobijali dovoljno pažnje, ljubavi i validacije od strane roditelja. Meni je nekako trulo da za sve svoje "promašaje" i emotivno-duhovne probleme krivim roditelje, jer koji đavo, onda sam opet u ulozi žrtve, kao "ovo sam uradila jer me tata nije dovoljno voleo kada sam bila mala", a ti znaš da mrzimo da budemo u ulozi žrtve u ovom životu, i da smo mi oni koji sami stvaramo svoj život. Neću da krivim nikoga, nego hoću da radim na tome što osećam, da naučim da se osećam dobro, bez obzira na sve, i da ne budem "prazna dama", već "mirna dama", ona koju kad vidiš na ulici osećaš da je u potpunom miru sa sobom, i da uživa u tome što oseća. Ne tražim ja vatromete, i festivale predobrih emocija, tražim samo da se ne osećam loše i prazno, jer shvatam da sve moje zavisnosti koje imam, uključujući i cigarete, posao, učenje, kafe i sve što tu spada zapravo dolaze iz te potrebe da ispunim prazninu, al praznina nije tu jer nisam zapalila, nego jer je imam tu odavno, gotovo od kad znam za sebe, i dok nju ne rešim neću rešiti ni ostale zavisnosti.
Duša:
- Da li si ikada čula neku pesmu (pošto ti je muzika već toliko bitna i znaš hiljade pesama da uzmem tu metaforu) koja je vesela i šalala da kaže: "Joj što volim kad sam sama, najsrećnija sam kad sedim potpuno sama u sobi, i ne pričam ni sa kim danima, joj baš je lep osećaj kad nemaš nikoga u životu, pa to je najlepši osećaj na svetu?"
Pa naravno da nisi, jer ljudi su veseli kada imaju kome i sa kim da pevaju, kada imaju sa kime da dele svoje emocije, svoje uspehe, padove, želje i strahove. Normalno je da osećaš prazninu kada se ne deliš ni sa kim, i nemoj sebe kuditi što zbog toga imaš osećaj praznine i što se ponekad osećaš usamljeno. Ti već dugo živiš tako da si ograničila kontakt sa ljudima, imaš uzak krug ljudi oko sebe, da ti ne bi "oduzimalo" vreme od posla i učenja. Mislila si da je to recept za uspeh, jer to pričaju svi uspešni ljudi. E pa-bulshit! Ljudi, u fizičkom, a i u nefizičkom obliku su društvena bića, čak i životinje pate kad su same. Jel misliš da se psi koji su vezani lancem ispred svoje kućice čitav život i žive sami, ne pitaju zašto se osećaju tako loše? Naravno da da, svi organizmi na ovoj planeti postoje samo onda kada ih je više. Zašto su ćelije takve da same od sebe prave druge ćelije, da se umnožavaju? Zato što jedna ćelija sama za sebe nije apsolutno ništa. Normalno je da želiš da se družiš, da se deliš i umnožavaš. To je osnovna potreba svih živih bića, a ti to sebi uskraćuješ. Pa kako onda da ne osećaš goruću prazninu? Svi tvoji strahovi da će ti drugi ljudi smetati na putu uspeha, da će remetiti tvoj mir, da će ti se mešati u odluke, su jako glupi, nametnuti i pogrešni strahovi, koji su te doveli do ovoga-da sediš sama, sa propalim biznisom i pričaš sama sa svojom dušom o praznini koju osećaš. Ne kažem da treba pošto-poto da se družiš sa bilo kime. Znaš kako se kaže- birds of a feather flock together, odnosno "svaka ptica svome jatu leti", moraš naći svoje ptice, jer ako sediš sa magarcima na poljani, opet ćeš osećati prazninu što tvoja krila ničemu ne služe i sve su slabija i slabija. Kažem ti, tvoja praznina nije ništa loše, ona ti je samo znak da imaš taj nepotreban strah u sebi, kojeg moraš da se oslobodiš, i iako nisi letela mnogo u poslednje vreme, ne znači da ti krila više uopšte ne funkcionišu, probaj. I niko ne kaže idi na najvišu planinu i baci se sa nje, kažem ti da polako, pomalo počneš da širiš krila dok stojiš čvrsto na zemlji, pa kada budeš osetila da si bezbedna, onda poleti pola metra, pa se vrati gde je bezbedno, pa onda metar i tako malo po malo, za godinu dana nećemo voditi ovaj razgovor, nego ćeš mi pričati o visinama kroz koje si letela, o strujama vetra koje su te ponele do neverovatnih prizora, i bićeš srećna sa svojim jatom.
Ništa nije nenormalno ili pogrešno u vezi sa tobom, ne brini se, sasvim si u redu, samo si se našla zaglavljena u blatu među magarcima, i iako su divni, jednostavno nisu tvoje jato. Ne brini se zbog praznine, već kreni polako da je ispunjavaš pravim stvarima. I osmeh na lice, možeš ti to. Zagrljaj!
Jovana:
Hvala ti dušo moja, izvini što sam takva da zaboravim da pričam sa tobom. Život bi mi bio mnogo lakši da to češće radim, a ne da gledam serije da skrenem pažnju sa svog života gledajući tuđe.
Volim te dušo moja!
