Mitoman

 Uh, kad vidim beo papir ispred sebe, druže moj, pa znaš kako mi zaigra srce, u grudima osećaji kolce zaigraju, sve se veseli, sve ćelije pevaju, sve u meni svira neku veselu pesmu i sve treperi.

Pa druže moj, ti nisi svestan koliko si lepote ponovo doneo u moj život, ti druže, iz godina takozvane mladosti, do ove omatorele mladosti, što si svojim umom opet podstakao vatru kreativnosti, upalio si žar koji je tinjao tako slabo da se gotovo ugasi, al opa, dođe jedna tvoja varnica, jedna tvoja porukica i ja ponovo pevam, plešem i pišem....pišem jebote! Hej, znaš li kad smo se videli poslednji put? Gotovo par dana posle našeg poslednjeg susreta ja sam prestala da pišem, da delim sebe na belom papiru, da pišem svoje lude ideje i još luđe emocije koje mi tumaraju telom. Čoveče, skoro da sam zaboravila i šta su to emocije. I onda, sad, posle gotovo 10 godina te tišine, podseti me neki čovek na mog druga Mitomana, i kreće da lije smola kreativnosti kroz svaku moju poru, i sve ponovo dobije smisao. Svaka emocija dobila je svoje ime, svoje mesto ovde, svaka ideja, svaka misao i svaki osećaj. 

Kad moj drug Mitoman postoji tu negde, on me inspiriše, jer znam da makar jedna osoba čita moje gluposti, i što je najjače, iako to misli, ne kaže da su gluposti, nego lupi neki još gluplji komentar na priču i ja osetim još veće nadahnuće i smisao što sve ovo radim...

Druže moj, Mitomane, želim ti sve u ovom životu, sve sve sve što želiš da ostvariš da u tome uspeš, i da ti ne bude lako, da bi imao o čemu da pišeš, i da mogu da te čitam, kao i ti mene, i da ti pišem glupe komentare na sve to, koji nikome neće biti bitni, a možda čak ni tebi, al realno...fora je da se čitamo, i ajde da nastavimo. Važi? 

Druže moj, Mitomane, piši bre!

Boginja praznine

 Ponoć je...

Čuje se rif na gitari kako dolazi iz telefonskog zvučnika. Pesma "Rhiannon". To znači Boginja. 

Znam da sam i ja boginja. Ja sam boginja Jovana. A boginja čega? Boginja Praznine. 

Godinama već krijem od sebe tu reč, od straha da ako to sebi priznam onda će postati stvarno, ali konačno ove noći preuzimam tu odgovornost i otvoreno priznajem i vama, i sebi:"Ja sam boginja praznine."

Toliko sam se spojila sa osećajem praznine, da je već postala deo mene, ona me definiše, ona me spasava, ona me budi i ona me udiše. Čak i sada, kad pokušavam ovim modernim spravama da prenesem svoju istinu u javnost, stavljajući reči na neopipljivi papir, ona se pojavljuje iste sekunde. Želim da pišem, želim da budem glasna, da sve iznesem iz svoje duše i sve otvoreno da kažem, ona se pojavljuje, ona je tu i vlada mojim umom, kao i srcem. Kad završim rečenicu, i red je da napišem sledeću, ja stojim i osećam...osećam prazninu. Kao da mi ne dozvoljava da pišem o njoj, jer o božanskim osećajima se ne priča javno. Ali borba počinje, ja vam pišem, a ona brani...

Kako biste opisali osećaj praznine? Neko bi rekao to je ono stanje kad ne osećaš ništa. Nije tačno. Praznina se oseća jako, gotovo opipljivo. Ona je tu i ona je prisutna, ona peče u grudima, i bruji u mislima. Skakuće kao žabica sa kamen na kamen, tako i ona sa jedne misli na drugu. Ona se oseća kao kamen u sred reke. Pored nje je bujica emocija, gruva svom silinom, ali praznina je teška i nepomična, ne dozvoljava bujici da ide svojim tokom, već je zaustavlja, i usmerava u nekom drugom pravcu. Ti ležiš na dnu reke, kamen je preko tebe, i znaš da je voda svuda oko tebe ali je ne osećaš od njega, a nemaš dovoljno snage da pomeriš taj teški kamen, on ti pritiska grudi, osećaš težinu tog tereta, osećaš kako te pomalo guši, kako ne možeš slobodno da dišeš, a ne možeš ni da ga pomeriš, niti da ga se oslobodiš.

Ostao si bez psa kojeg si odgajio od parčenceta mesa, voljena osoba te više ne primećuje, porodica ti se raspada, život te tera sa mesta na mesto, ništa nije stabilno, ništa nije u redu, i sve se polako raspada...bujica svega je oko tebe, a ti osećaš samo jedan težak kamen na grudima, i apsolutno ništa više.

E to je osećaj praznine. Šta god da se dešava oko tebe, ti vidiš kao kroz maglu, ne primećuješ da se dešava tebi, ne reaguješ, jer samo želiš da se rešiš te kamene praznine. 

I opet mi je zaustavila tok misli. 

"Jovana, ne govori o meni, ja sam samo tvoja tajna, u tebi živim, i ako me daš odneće me, doći će ti neko u pomoć, pomeriće me, nestaću, a tebe će odneti bujica života." 

Borim se.

"Jovanaaaaa, prestani! Ja sam tvoja srž, ja ti dajem moć, ja ti dajem snagu, zbog mene živiš! Ako me odnesu, slomiće ti se kosti pod pritiskom života, postaćeš nevidljiva mahovina na dnu podivljale reke, postaćeš mrvice peska boginje koja je nekad snažno stajala nepomična, nedodirljiva, i stamena. Postaćeš...."

Prekinula sam je, i počinje u grudima da mi se javlja neki osećaj koji nije pritisak praznine na grudima. Šta je to? Oh, pa voda...ali nije voda iz bujice životne reke....zar u meni postoji neka druga voda?

Zbunjena sam... Šta se događa?

Vraćam se praznini, na taj osećaj sam navikla, to je moja sigurna zona. Potrebna mi je velika hrabrost da dopustim nekom drugom osećaju da mi se šunja po grudima. Možda da zamolim neke druge boginje za malo snage?

"Boginje ovog sveta, šta mi je činiti? Molim vam se za malo snage, moram podići ovaj kamen sa sebe. Znam da postoji rizik da me više nema, ali ne mogu biti večno zarobljena na dnu reke koja nosi život pored mene. Borim se sama sa sobom, i plašim se, ali ako mi neko pruži ruku, i da mi spas, znam da ću pobediti sebe, izaći ću iz reke, biću obična seljančica na obroncima planine Slobode, dosta mi je više ove truleži samoće jedne boginje praznine!"

Odzvanjaju mi reči kroz praznu pećinu u mom umu, i nema ko da ih čuje. 

Otkucaj sata na zidu me u jednom trenu izvlači iz pećine, i shvatam da sedim na kauču, u udobnosti svog doma, u modernom dobu, gde milioni ljudi sada mirno spavaju, i ne razmišljaju o osećajima, o boginjama, prazninama, pećinama, i obroncima planine Sloboda. 

Shvatam da, kao što ni materija nikada ne može prestati da postoji, samo prelazi iz jednog oblika u drugi, ni ja kao boginja praznine ne mogu prestati da postojim...možda samo uz veliki trud pređem u oblik boginje ljubavi, i umesto da prazninom spasavam sebe od teških i bolnih emocija, ja počnem ljubavlju da lečim bolna i slomljena srca.

Da li će se pojaviti neki princ sa pravim magičnim rečima, i osloboditi ovu boginju na dnu reke?

Videćemo.

Oh, opet taj osećaj...to je neka voda, ali nije iz životne reke, već u je mojim grudima.

Penje se....penje se....osećam kapljicu vode...na obrazu.