Uh, kad vidim beo papir ispred sebe, druže moj, pa znaš kako mi zaigra srce, u grudima osećaji kolce zaigraju, sve se veseli, sve ćelije pevaju, sve u meni svira neku veselu pesmu i sve treperi.
Pa druže moj, ti nisi svestan koliko si lepote ponovo doneo u moj život, ti druže, iz godina takozvane mladosti, do ove omatorele mladosti, što si svojim umom opet podstakao vatru kreativnosti, upalio si žar koji je tinjao tako slabo da se gotovo ugasi, al opa, dođe jedna tvoja varnica, jedna tvoja porukica i ja ponovo pevam, plešem i pišem....pišem jebote! Hej, znaš li kad smo se videli poslednji put? Gotovo par dana posle našeg poslednjeg susreta ja sam prestala da pišem, da delim sebe na belom papiru, da pišem svoje lude ideje i još luđe emocije koje mi tumaraju telom. Čoveče, skoro da sam zaboravila i šta su to emocije. I onda, sad, posle gotovo 10 godina te tišine, podseti me neki čovek na mog druga Mitomana, i kreće da lije smola kreativnosti kroz svaku moju poru, i sve ponovo dobije smisao. Svaka emocija dobila je svoje ime, svoje mesto ovde, svaka ideja, svaka misao i svaki osećaj.
Kad moj drug Mitoman postoji tu negde, on me inspiriše, jer znam da makar jedna osoba čita moje gluposti, i što je najjače, iako to misli, ne kaže da su gluposti, nego lupi neki još gluplji komentar na priču i ja osetim još veće nadahnuće i smisao što sve ovo radim...
Druže moj, Mitomane, želim ti sve u ovom životu, sve sve sve što želiš da ostvariš da u tome uspeš, i da ti ne bude lako, da bi imao o čemu da pišeš, i da mogu da te čitam, kao i ti mene, i da ti pišem glupe komentare na sve to, koji nikome neće biti bitni, a možda čak ni tebi, al realno...fora je da se čitamo, i ajde da nastavimo. Važi?
Druže moj, Mitomane, piši bre!
